PUTIN NOKAUTIRAO ZAPAD: Geopolitički rat Ameri i EU su već izgubili i žestoko platili pokušaj ponižavanja Rusije! (VIDEO)
Svi koji smatraju da Putin povodom Ukrajine nerazumno rizikuje (ili da je čak „sišao s uma“) – ništa ne shvataju ni u politici i nemaju pojma o njegovom karakteru. Utoliko pre ne shvataju kakva se geopolitička bitka razbuktavla ispod ukrajinske krize.
Sva dejstva predsednika Rusije tokom ukrajinske krize svedoče o tome da se on nije nimalo izmenio i da je, naprosto, malo ko od njegovih protivnika u stanju da shvati njegove motive i ono što ga je pokretalo svih 14 godina njegove vladavine.
Zapravo, jedino što se sa Vladimirom Putinom dogodilo poslednjih dana jeste to da je definitivno prestao da veruje u sposobnost lidera zapadnih država da drže datu reč. Putina su banalno obmanuli 21. februara, pa su svi njegovi potezi koji su potom usledili bili izazvani upravo tom okolnošću. Skupo ih koštala prevara Iz diplomatskih izvora u okruženju Sergeja Lavrova saznalo se da su Barak Obama i Angela Merkel molili Putina da utiče na Viktora Janukoviča i da ga privoli da potpiše sporazum sa opozicijom, onaj sporazum čiji garanti su bila tri evropska ministra inostranih poslova.
Putin je to učinio, a već sledeći dan su opozicija i Majdan preuzeli svu vlast, srušivši sve dogovore. Da nećete možda da kažete da je to bila revolucija i da opozicija više nije mogla da obuzdava narod? Ali, ako je to čak i bila „revolucija“ – zašto je Zapad požurio da odmah prizna novu vlast, potpuno zaboravivši sporazum od 21. februara? Zašto nije ni pokušao da ohladi glave pobednika? Jer, bar za to je imao mogućnosti? Neće li biti da je Zapad bio spreman da igra samo na zaoštravanje – da potpaljuje konflikt, koristeći za to apsolutno sva sredstva (što je potvrđuje i delovanje tajanstvenih snajperista koji su ubijali istovremeno i pripadnike „Berkuta“ i ljude sa Majdana). Odgovor je prost: zato što je dolazak na vlast u Kijevu antiruske vlade potpuno odgovarao interesima Zapada, a još niko nije ni imao nameru da „zarezuje“ Rusiju. Zato su se i napravili kao da su zaboravili na ono što su Putina tek malo pre toga molili. To se naziva obmanjivanje, a to po pravilu ne prolazi tek tako. Tim pre kad se radi o ličnim odnosima šefova država – jer u tim slučajevima ne obmanjuju samo tebe, nego i tvoju zemlju. Uzgred, SAD su pre tri godine obmanule Dmitrija Medvedev, obećavši mu – ako u Savetu bezbednosti UN podrži poznatu rezoluciju – da neće napadati Libiju. Doduše, povodom te obmane negodovao je je javno Putin, a ne tadašnji predsednik Rusije. Njima se ne može verovati Kako je morao da se oseća Putin posle 21. februara? Mora da je shvatio da više nikakvim rečima takvih „partnera“ ne sme verovati. Jer, Ukrajinu ne samo da otkidaju od Rusije (što su svi i bez toga shvatali), već nastoje da to izvedu po najgadnijem ubrzanom scenariju.
Realizacija sporazuma od 21. februara predviđala je organizovanje izbora i ustavnu reformu, sa očuvanjem ravnoteže interesa raznih regiona Ukrajine. Još je omogućavaala da se zemlja malo ohladi i trezveno oceni sve gubitke i dobitke od saradnje sa Rusijom ili sa Zapadom, a prevrat je zemlju doveo na samu ivicu raskola. Jer, prelazak vlasti u ruke snaga sa zapada Ukrajine nije značio samo njihovu najezdu na prava jugoistoka, nego i forsirano zaključivanje sporazuma sa EU, a kroz neko kraće vreme – i stupanje Ukrajine u NATO. Pri takvom stanju stvari, Putin je bio naprosto prinuđen da prodemonstrira Zapadu da Rusija ni po koju cenu neće dozvoliti „kidnapovanje Ukrajine“. Upravo radi toga je najavio mogući ulazak vojske u Ukrajinu, a usledili su apsurdni prekori da on tobože objavljuje rat Ukrajini. Putin je objavio rat Zapadu, ali – ne na ukrajinskoj teritoriji, već u geopolitičkoj ravni. Podrška Krimu u tom ratu samo je demonstracija da Rusija započinje veliku kontraigru i da se Zapad s njom mora dogovarati o konfiguraciji nove kijevske vlasti i ne praviti se da je zaboravio da Rusi uopšte postoje. Histerija do koje je došlo na Zapadu potpuno je prirodna. Tamo se čude: Pa kako tako, pa mi smo sve činili kao i uvek, a u prošlosti nam je sve to polazilo za rukom. Šok i neverica na Zapadu Anglosaksonci su u postsovjetskom periodu toliko bili navikli da diktiraju pravila igre (a i da ih menjaju kad god im je bilo potrebno), da su naprosto bili šokirani kad se ispostavilo da je Rusija rešila da diktira svoja pravila. Rusija se nije u to upustila zato što se Putin nešto mnogo izmenio i prikupio snagu (naravno, rukovođenje punih 14 godina jednom od najsloženijih zemalja sveta i igre na međunarodnoj areni, makar i po tuđim pravilima, donosi kolosalno iskustvo). Mnogo su važnije druge okolnosti. Prvo, u geopolitici je nastupio momenat u kojem ceo odnos snaga u svetu preživljava polaganu, ali radikalnu rekonfiguraciju – to svi već shvataju. Svet se od unipolarnog kreće ka multipolarnom – uprkos željama SAD koje nikako da se pomire sa zalaskom svoje ere. A pri tom se sve druge zemlje boje naglih promena jer ne žele da isprovociraju rušenje svetske finansijske arhitekture ni regionalne ratove, pogotovo što vide da SAD, što više slabe, postaju sve agresivnije, u nadi da će im haos u drugim regionima pomoći da produže svoju hegemoniju.
Finansijska i klasična bezbednost praktično svih zemalja sveta u nekoj meri su zavisne od američko Federalnog rezervnog sistema, CIA i Pentagona. A to se sve manje sviđa čak i onima (na primer: Nemačkoj) koji se gotovo više i ne sećaju kako to izgleda biti slobodan od Amerike. Svi žele da se osiguraju da na njih ne padnu delovi miniranih kula koje još ne padaju, pa niko ne želi da potpali fitilj. U takvoj situaciji Ukrajina može odigrati ulogu fitilja. Putin, koji predstavlja jedan od najvažnijih centara sile u svetu, pokazuje spremnost da znatno ubrza pomenuti proces rekonfiguracije. Svet SAD nestaje Svet „na američki način“ ionako je osuđen da nestane, ali će sada njegova demontaža krenuti po ubrzanom scenariju. Dobacivši SAD izazov u Ukrajini – Putin je izvanredno proračunao moguću reakciju Vašingtona i on uopšte nije protiv toga da Vašington pokuša da izoluje Rusiju. Ako se toga poduhvate, Amerikanci će sami izvršiti smotru snaga kojima raspolažu i stimulisati proces kristalizacije multipolarnog sveta. Amerikanci će u tome prosto-naprosto ostati bez saveznika, osim nekih članica NATO . Latinska Amerika, Afrika, Saudijska Arabija, praktično i ceo arapski i muslimanski svet, Turska, Jugoistočna Azija, Indija i kina – niko neće učestvovati u blokadi Rusije. U izolaciji će se na taj način naći zemlje „velike sedmorke“, još tačnije – same SAD, u društvu sa Poljskom, Kanadom, Australijom i pribaltičkim državicama. Jer, ni Nemačkoj, ni Francuskoj, ni Japanu, ni Italiji, čak ni Velikoj Britaniji – ne bi išao na ruku prekid veza sa Rusijom. Ali, još je važnija pozicija ostatka sveta u kojem su se i nagomilale zamerke na račun „zlatne milijarde“, sa traženjem kardinalne reforme globalne arhitekture (od kardinalnog reformisanja svetskog finansijskog sistema do širenja broja stalnih članova Saveta bezbednosti UN). Tvrdom odbranom svojih interesa, Rusija će uliti samopouzdanje svim ostalim igračima i učiniti Putina njihovim liderom. Povrh svega, Putin je bio naprosto prisiljen da odreaguje na direktnu pretnju nacionalnoj bezbednosti Rusije – zato što je gubitak Ukrajine neprihvatljiv za našu zemlju. Putin je tokom prošle godine dvaput demonstrirao spremnost da ne popušta: prvo povodom Snoudena, a potom povodom Sirije. Treća njegova pobeda -do koje je došlo u novembru u Ukrajini – toliko je razbesnela Zapad da je odlučio da mu se – za sve i po svaku cenu – revanšira upravo u Kijevu. Ne shvatajući ili ne želeći da primeti ono na šta ga je upozorio sam Putin: „Neka niko nema iluzija da će steći vojnu nadmoć nad Rusijom. Mi to nikada nećemo dozvoliti“. Na pragu rata Evrointegracija Ukrajine potrebna je Zapadu samo radi njenog kasnijeg uvlačenja u NATO, pa je Putin – koji to odlično razume – posle 21. februara, kada je Zapad odlučio da se uopšte ne obazire na interese Rusije, shvatio da atlantističko usisavanje Malorosije postaje stvar najbliže budućnosti. Putin više nije imao odstupnicu jer je bilo neophodno hitno prodemonstrirati odlučnost da se takav scenario ne dopusti. Sve u svemu, sada smo na pragu najozbiljnijeg konflikta sa SAD za poslednjih 30 godina – ne vojnog sukoba, nego oštrog političkog i finansijskog raskida koji će pokrenuti smenu cele globalne arhitekture. Ka tome je sve išlo već više godina – od momenta kada je Rusija počela da se oslobađa statusa poluzavisne zemlje. Jer, što je Putin delovao slobodnije – to je Zapadu postajalo jasnije da Rusija više ne pristaje na ulogu „mlađeg partnera“ i da se primiče trenutak kada su morali pokušati da nas postave na mesto. Putin se spremao za to obe poslednje godine, od preuzimanja novog predsedničkog mandata – ne samo na unutašnjem, nego i na spoljnom frontu. Zato je započeo nacionalizaciju elite, povukao moralnu i ideološku granicu između nas i Zapada i pristupio čistki korumpiranih i kosmopolitskih kadrova, zatraživši deofšorizaciju ekonomije i učvršćujući pozadinu. Naravno, on još mnogo šta unutar zemlje nije uspeo da popravi, nego samo da naznači. Ali, ništa: sada će operacija „Oslobađanje“ ići ubrzanim tempom na dva fronta. Kako je Putin govorio o Kosovu i Krimu pogledajte u sledećem video zapisu!!!
Pogledajte video: