RAT NA BALKANU JE POČEO: Šta Srbija odmah mora da učini u odbrambenim pripremama?
Piše: Ljuban Karan, potpukovnik Kontraobaveštajne službe u penziji
Nema dileme da je ovo trenutak kad država treba da funkcioniše u svojoj punoj snazi i da se njeno prisustvo mora videti
Sada je sasvim jasno da od miroljubive politike novog američkog predsednika, koja je najavljivana u izbornoj kampnji, nije ostalo ništa.
Tramp se sada bori samo za opstanak u predsedničkoj fotelji i izabrao je popuštanje kao osnovno sredstvo borbe protiv onih koji ga složno ruše još od inauguracije. Tako se i na Balkanu stvari nastavljaju tačno tao gde su prekinute američkim izborima i sada izgledaju kao da izbora nije ni bilo.
Vraćamo se na stari zaključak: „Teško da se balkanski čvor može razmrsiti bez mača“. Teško, jer od tri vodeće regionalne sile na Zapadnom Balkanu, dve imaju strateške ciljeve koji se ne mogu realizovati bez rata.
Pogrešno je mišljenje da su sinhronizovani istupi Edija Rame, Hašima Tačija i Jonuza Muslijua na liniji stvaranja Velike Albanije politikantska stvar vezana za izbore u Albaniji i pritisak na EU radi pridruživanja Kosova. To su sitnice prema strateškom cilju starom skoro vek i po, još od 1878. godine i Prve prizrenske lige. U vreme fašizma ovaj pokret se zvao balistički, ali ga nije pogrešno tako zvati i danas jer ima sve karakteristike fašističkog nastupanja.
Isto tako, ne treba da čude stavovi proustaške vlade u Hrvatskoj, jer su i ciljevi ustaškog pokreta stari skoro čitav vek, daleko su im važniji od dnevne politike i sprovode se od 1929. godine. U ovom trenutku i balistički i ustaški pokret procenjuju da su se stekli istorijski uslovi za realizaciju suštine njihovog postojanja, a to su teritorijalne aspiracije i promena granica na Balkanu. Srbija, Republika Srpska, Makedonija, a možda i neke druge zemlje, to neće dozvoliti, tako da vazduh na Balkanu već miriše ne barut.
Brine što je rat za Albaniju i Hrvatsku postao normalno sredstvo za ostvarenje cilja i takoreći najefikasniji mehanizam. U prošlim ratovima štošta su dobili, a nizašta nisu odgovarali iako im je ratni put prepun zločina prema civilnom stanovništvu.
Ne treba zaboraviti da raspolažemo konkretnim podacima da su svojevremeno i hrvatsko i albansko rukovodstvo smatrali da je rat najpodesniji za razbijanje Jugoslavije i da je poželjno da bude što krvaviji, jer je to najbolja garancija da više nikome neće pasti na pamet da u budućnosti forsira neko novo udruživanje i stvaranje neke nove Jugoslavije.
Biće vrlo teško srpskom korpusu da održi mir na Zapadnom Balkanu ako dve tako važne države i dalje vide rat kao najefikasniji mehanizam rešavanja stvari u svoju korist. Očekuju, da će i ovaj put, kao i ranije, pravi inicijatori i planeri rata ostati skriveni i da će ponovo za sve biti kriva Srbija.
Tako ratnohuškačke izjave Albanaca i sve oštrije izjave hrvatskog vrha o ugroženosti Hrvata u BiH ne treba gledati kao na prolazno dnevnopolitičko politikanstvo, nego na psihološku pripremu sopstvenog naroda i svetske javnosti za predstojeće događaje. Zna se šta po balističkim kartama obuhvata Velika Albanija i da su to delovi Grčke, Makedonije, Srbije i Crne Gore. Cilj ne mora da se ostvaruje odjednom jer ga je mnogo lakše ostvariti po fazama – u prvoj fazi oteti deo Makedonije i Srbije. Grčka i Crna Gora greše ako se nadaju da će ih Albanci ostaviti na miru jer će u drugoj fazi i oni doći na red. Da li se Crnogorci pitaju zašto Albanci uporno ignorišu zahtev EU da se izvrši demarkacija granice sa Crnom Gorom. Zašto i ono što se pod pritiskom dogovori odmah sutradan prekrije vest da „narod Kosova ne prihvata te granice“?
Hrvatska kroz novopokrenute priče o svom entitetu (što im dve decenije nije bilo važno) i ugroženosti Hrvata u BiH merka bosansku posavinu i Banjaluku. Kritikuju svoje mentore što im svojevremeno nisu dozvolili da ove teritorije zauzmu produžetkom zločinačke operacije „Oluja“, nego su „ostavili nezavršene poslove na Balkanu“. Veoma je važno da se u ovu smišljenu propagandu uključila Katolička crkva preko banjalučkog biskupa Franje Komarice. Neko je lukavo smislio da do svesti Hrvata sa obe strane granice najpre dopire ono što propagira crkva jer u takve podmetačine ne sumnjaju niti ih proveravaju.
KO ĆE DONETI ODLUKU O RATU I MIRU NA BALKANU
Albanci i Hrvati planiraju, a gospodari rata i mira se u ovoj fazi priprema za šire sukobe na Balkanu prave nevešti. Prave se da čak i ne znaju šta se to stvarno događa na Balkanu, a to znači da unapred peru ruke od onoga što sledi. Ako je verovati novinarima, Ambasadi SAD dostavljen je izveštaj CIA u kome se kaže da našem regionu preti rat u narednih godinu dana. U njemu se navodi i nekakav scenario budućih sukoba – Albanci hoće Veliku Albaniju, napadaju Srbiju, Makedoniju i Crnu Goru.
Hrvati i Bošnjaci napadaju RS. Grci i Bugari pomažu Srbe, Rusi šalju oružje. Zato „zbunjeni“ šefovi CIA, uplašeni za sudbinu Balkana, traže hitanu procenu situacije od svoje ekspoziture u Beogradu. Navodno CIA nije zabrinuta samo zbog mogućeg sukoba nego i zbog mogućeg raspada NATO jer bi neke članice ove alijanse bile na suprotnim stranama.
Veoma je važno da i mi analiziramo navedene okolnosti u vezi sa ovim dokumentom i da izvršimo svoju procenu situacije. Prvo, dokument je sporan jer dobro znamo da CIA ne predviđa nego kreira buduće događaje na Balkanu. Drugo, ako tajni izveštaj CIA koji najavljuje kataklizmu stvarno postoji, kako da se tako poverljivog dokumenta dočepaju novinari. Mnogo je verovatnije da je dokument podmetnut.
Treće, ako preti raspad NATO, za sada je izvesnije da će ga pokrenuti Turska nego neka od država koje se pominju u dokumentu itd. Tako kompletna priča o izveštaju CIA više liči na novo zastrašivanje Srbije u smislu da će se, ako se hitno ne odrekne prijateljstva sa Rusijom i ne opredeli za ulazak u NATO, naći u ratu protiv dve članice alijanse istovremeno – Albanijom i Hrvatskom. Isto tako, dokument bi trebalo da prikrije prave inicijatore sukoba.
CIA nema razloga da sumnja u svoje obaveštajne podatke o Balkanu i da ih dopunski proverava. Obaveštajne pripreme za rat na Balkanu su odavno završene i na osnovu prikupljenih podataka i instaliranih agentura moguća je svaka vrsta subverzije, podrivanja, izazivanje protesta, nemira, pa i unutrašnjih sukoba. Za međudržavna sučeljavanja odavno su namerno ostavljene neuralgične tačke koje se u svakom trenutku mogu aktivirati i pretvoriti u žarišta oružanog sukoba.
Ono što eventualno može da bude nepoznanica za CIA jeste kvalitetna procena ponašanja Rusije i Kine u slučaju šireg sukoba na Balkanu. Međutim, do detaljnih informacija o tome ne može se doći u Beogradu, nego u centrima ovih velikih sila.
Pogrešno je zaključivanje da su se Albanci razočarali i naljutili zbog razvoja situacije, pa su se odlučili da stvari uzmu u svoje ruke i da sami donose odluke koje mogu pokrenuti rat. Velika Albanija je američki projekat, i bez stratega SAD albanski lideri ne smeju ni da pomisle da nešto učine, a kamoli da započnu tako veliku i neizvesnu avanturu. Isto važi za Hrvatsku. Drugim rečima, SAD mogu u svakom trenutku, ako žele i ako procene da im je to interes, da uvuku albanski i hrvatski korpus u rat, a da oni samovoljno uvuku SAD i NATO u sukob, to nije moguće. To su države potpuno zavisne od NATO.
Posebno opasna stvar za mir u regionu jeste to što albanski i hrvatski korpus imaju lažnu sigurnost i osećaj superiornosti u odnosu na srpski korpus samo na osnovu članstva u NATO i bezrezervne podrške Zapada, koju su imali do sada. Računaju da se može desiti da ne dobiju rat, ali da se ne može desiti da ga izgube, jer će NATO sprečiti njihov poraz.
Takav osećaj jeste veliki podsticaj da krenu u avanturu zbog pogrešnog uverenja da nemaju šta da izgube i da samo mogu da dobiju. Ne vide da su se stvari promenile i da ni Srbija više nije sama i bez podrške. Međutim, toga su potpuno svesni SAD i NATO i zato još uvek koče i usporavaju već pripremljene planove vojnih operacija.
VIŠE NIJE PITANjE HOĆE LI, VEĆ KAD
Da je u bližoj ili daljoj budućnosti agresija moguća, tu nema dileme. O tome sve otvorenije govori i naš državni vrh. Ozbiljno se shvataju ratne pretnje, ali se o stranom mešanju i uticaju još uvek govori uvijeno, poput „pronađeni su tragovi delovanja najmanje jedne strane obaveštajne službe sa Tiranom i Prištinom na projektu Velike Albanije“. Bilo bi bolje da se u ovoj fazi priprema za agresiju otvoreno imenuju svi oni koji na tome rade i da se predoče dokazi o tome u cilju odvraćanja.
Jer svi znamo da su u pitanju SAD, NATO njihovi balkanski sateliti. Dobra je vest da naše obaveštajno-bezbednosne agencije uspevaju da saznaju tajne obaveštajne veze i planove i da su dokazima omogućili državnom vrhu da donosi prave i blagovremene odluke. Iako nije saopšteno o čemu se tačno radi, vidi se da su naši ključni političari veoma zabrinuti, ali vrlo odlučni po pitanju odbrane Srbije i srpskog korpusa uopšte.
Uostalom, ako albanski lideri otvoreno najavljuju Veliku Albaniju, ako Albanci iz centralne Srbije govore o tome da je Albanija njihova država i da „čekaju oslobađenje Preševske doline“, niko u Srbiji nama pravo da to ignoriše i da misli da će se sve rešiti mirno. Bilo bi fatalno da samo gledamo ratne pripreme onih koji nam prete, a da ne preduzimamo ništa kako bi se odbranili.
Dobro je da premijer Vučić sasvim jasno i otvoreno kaže da Srbija neće dozvoliti formiranje neke druge države na delu svoje teritorije i da neće dozvoliti ugrožavanje Srba van Srbije nekim novim zločinačkim vojnim operacijama. Međutim, tu retoriku moraju da prate konkretne pripreme koje ne podrazumevaju samo nabavku novog naoružanja.
Naša vojska je tako dimenzonisana da može prihvatiti prvi udar, ali glavnina i prava snaga odbrane je rezervni sastav kome se još uvek ne posvećuje dovoljna pažnja. U ovom trenutku osnovni subjekat naše odbrane deluje prilično zapušten i po pitanju same organizacije, a kamoli po pitanju obuke i uvežbavanja.
Za pripremu imamo dovoljno vremena jer, sa stanovišta vojne logike, sve dok se agresija najavljuje, do nje neće doći. Moderni ratovi se ne najavljuju i mora se postići što viši stepen iznenađenja. Primera ima mnogo, ali pomenimo najnoviji – Severnu Koreju. Jasno je bilo da SAD neće izvršiti vojni udar baš zato što je Donald Tramp to najavio.
Otkrio je unapred svoje vojne mogućnosti i namere, a to se jednostavno tako ne radi. Veća mogućnost za vojni udar po Severnoj Koreji je sad, kada je Tramp povukao borbenu grupu brodova, kada je objasnio da ga nismo razumeli i da se nada mirnom rešenju spora posredstvom Kine. Upravo to je situacija koja može da znači uspavljivanje protivnika i postizanje potpunog iznenađenja.
Tako se neka vrsta iznenađenja mora postići i kod agresije na Srbiju ili Republiku Srpsku. Zapad, koji će i ovoga puta ako do agresije dođe podržati naše protivnike, pre toga će se potruditi da nas potpuno opusti kroz obećanja i pregovore tako da će nam se činiti da je mirno rešenje na dohvat ruke. Imamo takvih primera koji su veoma sveži i neozbiljno bi bilo da ih i na trenutak zaboravimo jer su takođe bili usmereni protiv srpskog korpusa.
NE VEROVATI OBEĆANjIMA
Na primer, zločinačkim vojnim operacijama Hrvatske vojske „Bljesak“ i „Oluja“ prethodila je široka akcija operativnog maskiranja njihovih namera koju je bestidno sprovela „međunarodna zajednica“ pod pritiskom SAD. Pregovori Hrvatke i RS Krajine pod okriljem UN činili su se uspešni, rešenje na dohvat ruke a međunarodne snage UN raspoređene na svim delovima teritorije koju su kontrolisali Srbi.
Tako su se sve vojne pripreme srpskog naroda za odbranu činile nepotrebnim jer se pogrešno procenilo da niko ne sme napasti zone koje su pod zaštitom UN. Varka je uspela i postigli su potpuno iznenađenje. Bilo bi baš naivno da u istu zamku upadnu Srbija ili Republika Srpska.
Ne treba verovati obećanjima i pričama, nego budno pratiti šta se na terenu dešava i da li su u toku naoružavanje, uvežbavanje i vojne pripreme napada. Pri tome treba imati u vidu da je relativno lako otkriti i pratiti uvežbavanje krupnijih vojnih formacija, ali je vrlo teško biti u toku sa uvežbavanjem štabova, a svaki oficir zna koliko je to važno.
Štabovi se mogu tajno uvežbavati i u inostranstvu. Takve ratne skrivalice smo već gledali i više nemamo prava da budemo naivni. Setimo se da je protivnik uspeo da tajno izvrši sve vojne pripreme i razvoj jedinica na terenu pre početka operacija „Bljesak“ i „Oluja“ a da ne otkrije svoje prave namere. Takva iznenađenja danas ne bi smela da nam se dogode.
U poslednje vreme pominju se helikopteri kao donacija takozvanoj kosovskoj vojsci. Mogući donatori su SAD ili Turska. Ko može da tvrdi da albanske posade već nisu na preobuci za helikoptere? Zašto se kod naoružavanja kosovske vojske prvo pominju baš helikopteri? Zato što su vrlo podesni za brze i iznenadne intervencije specijalnih snaga, ali i zato što su najbolje oružje za protivoklopnu borbu. Već to govori o budućim namerama kosovske vojske.
Kao i Hrvatska vojska, naoružavaju se doniranim helikopterima kako bi neutralisali osnovnu prednost Vojske Srbije na kopnu, a to su oklopne snage. Jer, osnovna zamisao iz tajnog dokumenta CIA izgleda logično – dok bi Albanci izvodili nekakvu blickrig operaciju na sever Kosova i Preševsku dolinu, Hrvatska bi sličnu operaciju izvela prema Posavini i Banjaluci u Republici Srpskoj. Tako bi srpske snage bile razvučene i oslabljene.
Postoji varijanta da Srbija i Republika Srpska budu napadnute i bez posebnog iznenađenja, bez obmanjivanja i maskiranja. Jednostavno da se iz pretnji i ultimatuma pređe u direktne čarke i oružane sukobe. Ako bi se tako nešto desilo, to znači da SAD, NATO i Zapad u celini smatraju da Srbija ne može biti poražena, pa po osnovu toga žele jedan dugotrajan i iscrpljući rat na Balkanu bez pobednika. Ova varijanta nije mnogo verovatna, ali jeste moguća.
Cilj SAD bi mogao biti da otvore rat u daleko pogonijem ambijentu za sebe nego što su to Sirija i Ukrajina jer bi se vodio u potpunom NATO okruženju, čime bi ograničili ruske mogućnosti. Istovremeno bi bar privremeno zaustavili snažan ekonomski prodor Kine u Evropu.
Interes Evrope, kada je u pitanju dugotrajan rat na Balkanu je samo jedan, ali sudbonosno važan – dugoročno presecanje migrantskih ruta preko Balkana. Turska nakon referenduma kreće u preispitivanje priduživanja EU i otvoreno preti da će raskinuti i pustiti tri do pet miliona izbeglica u Evropu. Evropa neće birati sredstva da takvu mogućnost spreči.
ŠTA JE NAJHITNIJE U ODBRAMBENIM PRIPREMAMA?
Nema u novijoj istoriji rata koji Srbiju nije iznenadio. Naravno da je to višestruko povećalo broj žrtava. Ni za jedan rat Srbija nije bila spremna, pa ga naravno nije ni započela. Pa ipak, danas Zapad pokušava da za sve ratove okrivi Srbiju i pripiše joj unapred smišljene hegemonističke namere. Vreme je da iz toga zvučemo pouku i da shvatimo da naše odbrambene pripreme ne ugrožavaju miroljubivu politiku nego joj samo služe kao dodatni važan argument odvraćanja.
Vojna efikasnost se meri po principu duga na buretu. Isto tako kako bure drži vodu samo do nivoa najkraće duge, tako su i oružane snage onoliko efikasne koliko i najmanje osposobljene jedinice. Naravno da je dobro da imamo neke super obučene vojnike, ali će nam, i pored toga, efikasnost oružanih snaga zavisiti od obučenosti rezervnog sastava. Ako smo već danas u situaciji da svakodnevno pričamo o mogućnosti izbijanja rata, ako se priča o tajnim obukama i tajnoj mobilizaciji na Kosovu, vreme je da i mi nešto konkretno preduzmemo.
Imamo već dovoljno iskustva i znamo da će eventualnoj agresiji prethoditi snažni pokušaji unutrašnje destabilizacije. Da li će se oni zvati „borba za demokratiju“, „borba protiv diktature“, „ne davimo Beograd“, „slučaj Savamala“ ili nekao drugačije, nije ni važno.
Jedino je važno da ih prepoznamo, da znamo čemu i kome služe i da preduzmemo sve kako bi unutrašnju destabilizaciju sprečili. Ako već znamo da eventualni agresor planira ostvarenje vekovnih teritorijalnih težnji, ne možemo prihvatati kao normalno da nam grupice naših građana koje tu činjenicu potpuno ignorišu skrenu pažnju na izmišljene ili sitne dnevne probleme. Hoću da kažem da se inicijatori i pokretači unutrašnjih nemira moraju na vreme otkriti i sprečiti ako nam je već jasno šta se dešava.
Neće nam biti savest mirna ako albansko stanovništvo u Preševskoj dolini prepustimo smišljenoj i planskoj indokrinaciji albanskih agenata. Ako neko u Srbiji može da otvoreno propagira razbijanje Srbije i da tvrdi kako Preševska dolina nije naša nego albanska, on mora biti uhapšen i suđen. Ako neko kaže da Albanci u Preševskoj dolini čekaju oslobođenje, on mora biti sankcionisan, a mase rasterećene njegovog utjecaja.
Ne možemo dozvoliti da miroljubive i lojalne Albance sa aktualnih funkcija potiskuju otvoreni neprijatelji Srbije i strani agenti. kojima nije cilj prosperitet regiona, nego razbijanje Srbije i promena granica u tuđem interesu. Jer nepreduzimanjem zakonskih mera ne vidi se prisustvo državnog policijskog i sudskog aparata na tom području, pa će se stanovništvo vremenom stvarno upitati u čijoj su oni državi. Naša je obaveza kao države da albansko stanovništvo zaštitimo od stranog utjecaja i manipulacije, a utisak je da to u vom trenutku ne radimo.
Sada nastupamo samo i isključivo logikom da je Albancima upravo cilj da nešto preduzmeno pa zato nećemo, jer bi se to odmah na Zapadu zloupotrebilo. Plašimo se da svaku našu samozaštitnu meru mogu proglasiti preteranom represijom i državnim terorom.
Pitanje je da li nam je nepreduzmanje zakonskih mera najbolji izbor jer bi se na kraju moglo ispostaviti da nam je to najveća greška. Ako neko na Zapadu želi povod da nas ponovo satanizuje i ako im mi taj povod ne damo, oni će ga već izmisliti i inscenirati bez obzira na svu našu suzdržanost. Treba da razmislimo zašto nas redovno hvale i tapšu po ramenu ambasadori i druge ličnosti sa Zapada baš onda kad povodom ekscesa ne preduzmemo ništa, a u isto vreme nemaju ni reči kritike za aktere događaja.
Nema više dileme da je ovo trenutak kada država treba da funkcioniše u svojoj punoj snazi i da se njeno prisustvo mora videti kroz sankcionisanje neprijateljskog delovanja i pokušaja destabilizacije na svakom pedlju naše teritorije.
(Standard.rs)