RUDAN DIGLA REGION NA NOGE: KADA ĆETE VI BALKANCI SHVATITI DA STE SMEĆE KOJE SILUJE I PREBIJA ŽENE
Ne igram nikakvu ulogu, nisam „hrabra“, rođena sam kao strastvena mrziteljica svih autoriteta, glupana, manipulatora ma na kakvom položaju oni bili
Prvi intervju sa Vedranom Rudan uradio sam sad već davne 2003. godine, kada je izašla njena prva knjiga “Uho, grlo, nož”, a ona došla u Beograd na njenu promociju u Centru za kulturnu dekontaminaciju.
Od tada smo imali na desetine “razmena mišljenja”, a neke su bile prilično neprijatne jer – ja sam “muškarac koji ne razume njene knjige na pravi način”. Uglavnom, uvek je bilo zabavno, jer je Vedrana vrlo inteligentna žena, potpuno specifična, specijalno za književne krugove kojima ne pripadajuće pripada.
Ovog puta naš razgovor je vezan za njenu najnoviju knjigu, autobiografiju “Ples oko sunca” koju je premijerno objavila beogradska Laguna i za koju nema sumnje da će biti veliki hit na Sajmu knjiga (ukoliko Kija ne objavi nastavak autobiografije). A Vedrana je sada bila sagovornik koji “ne grize”, stari znanac koji je odlučio da sa tobom podeli neke istine o sebi koje je svih ovih godina ljubomorno čuvao. Baš kao u knjizi svog života.
Pitanje koje se prosto samo nameće jeste kako ste se odlučili da baš u ovom trenutku napišete autobiografiju, šta je to u vašem životu sazrelo za ovakvu knjigu?
– Pisati autobiografiju nikad mi nije palo na pamet. Nagovorio me sin. Rekao mi je da bih trebala nešto sebi pokloniti za sedamdeseti rođendan. Naslov, početak i kraj knjige dobila sam od desetogodišnje unuke. Ova je knjiga projekat moje porodice. Ja sam samo u okvir ubacila sadržaj. Jako, jako, jako sam radosna što sam je napisala.
Posebno mi je drago zbog unuke. Gleda me na Jutjubu, čita moje intervjue i komentare ispod mojih tekstova, nedavno me pitala:“Ko si ti? Jesi li ti ona žena koja se svađa na televiziji i govori ružne reči ili si ti ipak moja nona?” Ovom sam joj knjigom odgovorila da moj medijski lik i ja privatno nemamo baš mnogo veze.
Vaši čitaoci, posebno čitateljke sigurno će biti zadovoljni vašom hrabrošću da otkrijete koliko zapravo autobiografskih momenata ima u vašoj fikciji. Koliko će vas ova autobiografija „koštati“ u budućem pisanju fikcije?
– Nikad sebe nisam doživljavala „hrabrom“, nikad nisam kalkulisala. Verovatno mislite da sam se pisanjem ove knjige „potrošila“, sve sam rekla, ništa više u meni nema što bih mogla iskoristiti za neku novu priču. Nije istina. U svakom čoveku postoji hiljadu priča, na tristotinjak stranica ne možeš baš sve ispričati.
Poput Bukovskog i vi ste prvu knjigu objavili sa preko 50 godina. Neki kažu da su to godine kada čovek zaista sazri dovoljno da bi mogao da se uhvati u koštac sa životom i da o njemu piše na pravi način. Kako vi gledate na to?
Nekad sam mislila da je tako, danas znam da nije. Ili jesi umetnik ili nisi. Neko je velik sa dvadeset, većini ni pedeseta ne pomaže. Prvu knjigu napisala sam u pedesetoj jer sam ostala bez posla, imala sam mnogo slobodnog vremena, deca su mi bila velika, nisu me više trebala.
Žene se razlikuju od muškaraca. One mogu stvarati kad reše sve probleme onih o kojima brinu, muževljeve, dečje, roditeljske. Većina muškaraca ima samo jedan problem u životu, kako ugoditi sebi. Bukovski je pisao čitav život, nije startovao u pedesetoj.
Napisali ste da ste od početka znali da nećete moći da pišete knjige koje imaju „glavu i rep“, pa ste zato pribegli kreaciji vlastitog stila koji je Robert Perišić, parafraziram, nazvao „trućanjem lude babe“. Jeste li zadovoljni svojim narativom kada se sada osvrnete iza sebe?
Nikad nisam „zadovoljna“. Sebe ne držim velikom pisačicom, previše sam u životu pročitala dobrih knjiga da bih o sebi imala visoko mišljenje. Svoj „narativ“ nikad ne analiziram i ne osvrćem se. Ne pišem uvek na isti način. Primerice, ova moja knjiga nema baš nikakve veze s „Uhom, grlom, nožem“. Drago mi je zbog toga.
Ne volim pisce koji uvek pišu na isti način. Kad pročitaš jednu njihovu knjigu, pročitao si sve. Perišić je veliki pisac i veliki književni kritičar. Nisam znala da o meni misli da sam „luda baba“. Žao mi je što kritičari, kad pišu u ženama koje se bave pisanjem, uvek osjete potrebu da kažu nešto o autorki, a gotovo ništa o delu. Nikad mi ne bi palo na pamet da, pišući o Perišićevoj prozi, kažem kako je Perišić, šutljiv, zgodan i visok. On to sve jeste, ali kakve to veze ima s njegovim pisanjem?
Vašu kolumnističku karijeru, kako ste opisali, karakteriše borba sa vetrenjačama. Na Balkanu misliti svojom glavom i izreći svoje mišljenje predstavlja pravu jeres. Međutim, čini se da se vama tolerisalo više nego nekim drugima, znate li zašto je to tako?
– Ne znam zašto mislite da se meni išta „tolerisalo“. Između mene i ostalih kolumnista postoji ključna razlika, ja sam za razliku od većine uvek bila spremna zbog stava izgubiti posao, biti „izopštena“ ili proglašena „izdajicom svoga naroda“. Izborila sam se za svoj status pišući istinu i pišući sa žarom. Kad mom pisanju dodam činjenicu da pišem badave, nemam sponozora, logično je da mi ljudi veruju.
Nikad nisam kukala kad bi me se izbacivalo sa posla, pretilo mi smrću ili me pljuvalo na ulici. I toga je bilo. Ako živiš u zemlji u kakvoj ja živim, ako si okružena divljacima, moraš platiti svoj stav. Ne znam hoće li mi neko uskoro na cesti razbiti glavu, ako mi se to dogoditi sigurno se neću čuditi što ne znači da neću saznati ko me prebio i platiti nekoga ko će prebiti njega. Ako treba i na smrt.
Mrzim nasilnike koji nikome osim sebi ne daju pravo na mišljenje. Ne igram nikakvu ulogu, nisam „hrabra“, rođena sam kao strastvena mrziteljica svih autoriteta, glupana, manipulatora ma na kakvom položaju oni bili.
Obrušavali ste se na Jevreje, NATO, Evropsku uniju, farmaceutsku industriju, heroje domovinskog rata, ustaše, političare, tajkune… Kakvih ste sve problema, osim cenzure, imali zbog toga?
Ono što mi se dešavalo ne doživljavam kao „problem“. Ako napišem da je izraelska vlast fašistička logično je da će mi neki napaljeni Židov, to mi se dogodilo, napisati mejl kako me treba ubiti. Ja i dalje mislim sve najgore o izraelskoj politici i ostalim zločinačkim organizacijama koje ste spomenuli. Pretpostavljam da njih moje pisanje ne uznemiruje. Ja sam jedna, bitne su one milijarde koje ćute i ćutaće dok ne crknu.
Najčešće su na meti vaših kritika bili muškarci, tačnije muški šovinisti, međutim mnogi su komentarislai da je vaš stil pisanja bliži muškom izražavanja nego tzv. ženskom pismu. Kako se u vama spajaju ove naizgled nespojive krajnosti?
Šta je „muško“, šta je „žensko“? Znam šta mislite. Od žena pisaca se očekuje da budu „dražesne“, ne smeju se služiti „žestokim“ rečima, mi moramo pisati bez krika i besa. Dečkima je sve dozvoljeno. Prezirem tu odvratnu podelu i činim sve što mogu da ženama pokažem kako možemo mi i drugačije. Ja jesam i žena i majka i baka što nikako ne znači da ne smem predsednika vlade poslati u kurac iako mi čovek ide na kurac koga, hvala bogu, nemam. Dobar je osećaj ne biti muško.
Vaša kolumna Strah od pletenja, koja je izlazila u Feralu, bavila muško-ženskim odnosima, barem deklarativno, pa bi bilo zanimljivo čuti od eksperta kakvi su ti odnosi na Balkanu i da li postoji način da se bilo šta na tom planu promeni?
– Godinama slušam isto pitanje. „Kako promeniti ‘Balkance’?“ Kad ćete vi Balkanci shvatiti da niste ništa posebno. Svuda su mužjaci smeće koje mlati, siluje i iskorištava žene na milijun načina. Srećom, žene su u posljednje vreme shvatile da je vrag odneo šalu pa dižu glas. Tako saznajemo da su jednaki divljaci oni koji žive i rade u Holivudu i oni koji žive u Beogradu, Rijeci ili Zagrebu. Eto utehe za Balkance. Dok ženi tupim nožem kopa oko nek’ zna da to isto radi i njegov „brat“ u Stokholmu.
Da li ste čitali knjigu „Moj muž“ Rumene Bužarovske i šta mislite o njoj?
– Knjiga je dobra iako je meni draža zbirka priča Ivane Bodrožić “100% pamuk”. Ivana Bodrožić je najveća na ovim prostorima. Vidite, kad je napisala prvu knjigu imala je dvadeset i jednu godinu. Drago mi je da je našla vremena i da nije čekala pedeseti rođendan da nam pokaže svoj veliki talent. Kad će Srbi otkriti Ivanu Bodrožić?
Pomenuli ste da imate tremu od javnih nastupa, koji je vaš recept za prevazilaženja straha od nastupanja pred publikom?
Kad bih znala odgovor ne bih imala tremu. Meni svaki javni nastup, posebno su mi stresni nastupi na televiziji, izaziva napade jezivog straha. Kako vreme prolazi sve mi je gore. Umirem svaki put ispočetka i tu se ništa ne da napraviti. Srećom, dobra sam glumica pa publika to ne vidi. Dok su svetla upaljena ja sam šarmantna, opuštena gospođa, kad se svetla ugase postajem šaka jada koja umire od glavobolje i pokušava zadržati želudac tamo gde on inače stoji.
Dokačili ste i literarni establišment na ovim prostorima i napisali da nikad niste bili deo „kulturne scene“. Da li je i ta scena zavisna od politike i koji su njeni najveći nedostaci?
– „Kulturna scena“ je u pravilu skupina ljudi slizana sa političarima. Uvek isti izdavači dobijaju lovu od političara, medijski prostor dobijaju „veliki“ pisci koji su pretplaćeni na državne nagrade, podršku dobijaju podobni. Isti se ljudi zajedno vrte u istom krugu i čekaju da im razbojnici koji imaju vlast udele koju mrvicu.
Ne družim se s njima, ne pripadam nijednom „krugu“, ne vole me ni „levi“ ni „desni“. U savršenoj sam poziciji. Pišem, prodajem knjige, a sebe nisam prodala. Svoj status mogu zahvaliti mojim dragim čitateljima i svom temperamentu.
Opisali ste i svoje probleme sa visokim pritiskom koji je posledica stresa koji sami sebi nabijate svojim mislima. Da li se zbog toga i vaš blog zove Kako umreti bez stresa, i da li je to uopšte moguće u današnjem svetu?
Nedavno sam čitala kako ne živimo u vremenu koje je posebno stresno. Nekad je, kažu ti neki, život bio stresniji. Ljudi su bili siromašniji, živeli su u bednim kućercima, nije bilo lekova. Ne verujem u tu tezu. Ljudi jesu nekad živeli teško, ali razlike među ljudima nisu bile ovako strašne. I ljudi su nekad imali nadu.
Biće bolje, svi su bili sigurni. Nas danas ubija beznađe. Ako tebi trenutno i jeste dobro, znaš da će tvoje dete sutra umirati od gladi ili će raditi užasan posao da bi moglo preživeti. Zato mladi ne žele imati decu. U današnjem svetu se ne može umreti bez stresa, ali se u užasnim mukama živi i umire zbog stresa.
Međutim, niste baš mnogo pisali o svojim literarnim uzorima, koga najradije čitate, kome se divite u zanatskom smislu i ko vas je najviše inspirisao u kreiranju vlastitog stila?
Volim različite pisce, čitam ih za dušu, nikad ne analiziram njihov stil u nameri da ih „skinem“. Moj stil to sam ja. Sebe stavljam na papir i ne razmišljam kako bi tu rečenicu napisao Fante, jedan od mojih najdražih pisaca. Kod vas ga je izdao Flavio Rigonat, vlasnik izdavačke kuće Lom. Čitajte Fantea.
I nakon vaše autobigrafije stiče se utisak da je prostor bivše Jugoslavije jedna ogromna „prokleta avlija“ ili pokretna jama bez dna, da li ste nekad razmišljali kako bi izgledale vaše knjige da ste spisateljica iz Barselone ili Amsterdama ili Beča?
– Isto bi izgledale. Pišem kao ljudsko biće, ne kao nekakva „Jugoslovenka“. Sigurna sam da većina pravih pisaca piše iz srca. U Barseloni kao i u Beču žive ljudi koji se ne razlikuju mnogo od onih koji žive u Rijeci. Pišem o ljudima, ne o „Jugoslovenima“.
Mnogi su vaše pisanje nazvali „pornografskim“ zbog česte upotrebe polnih organa u njemu i eksplicitnog pisanja o seksualnim odnosima. Da malo još više izbanalizujemo temu – koliko je seks, istinski, bitan u svakodnevnom životu i da li biti „dojeban“ automatski znači i biti – uspešan?
– Da sam muško niko moje pisanje ne bi nazvao „pornografskim“.Jebe mi se što dečki misle o mom pisanju, ja o njihovom ne razmišljam. Naravno da je seks bitan u svakodnevnom životu, koliko se ja sećam. „Dojeban“? To bi značilo suprotno od „nedojeban“? A „nedojeban“ znači frustriran, nesiguran, nesretan, to znači biti neko kome fali kurac? Nespretno ste sročili pitanje, ali sam ga razumela. Često mi „komentatori“ poručuju kako mi fali kurac, zato pišem kako pišem, zato sam ljuta, zato sam… Koji glupani. Ako kome fali kurac onda fali mojim nedojebanim kritičarima.
Imate srpskog izdavača, imate veliki prostor u srpskim medijima, kako objašnjavate toliku popularnost hrvatske spisateljice i jedne Hrvatice u Srbiji?
– Imam odličnog srpskog izdavača, nadam se da će tako i ostati. Laguna se prema svim svojim piscima odnosi profesionalno, to je tako retko na ovim prostorima da moje kolege i ja ne možemo verovati da još postoji izdavač koji plaća i to u roku. Nikad sebe nisam doživljavala kao „Hrvaticu“ ni Srbe kao „Srbe“. Ja sam ljudsko biće, za mene su Srbi ljudi, za mene je rat prošlo, svršeno vreme. Rat bi trebalo zaboraviti i krenuti dalje. Iskrena sam u svojoj veri i to ljudi prepoznaju.
I na kraju jedno, čini mi se, logično pitanje – šta pisati nakon autobiografije?
– Kako je to dobro pitanje. Zaista, šta pisati nakon što se u knjižarama ukazala knjiga tvog života? Treba stati, pustiti suzu, staviti krst na svoj život i čekati smrt u miru i veselju. Nisam od tih. Pišem iduću knjigu. Zove se “Nokti”.
Espreso.rs