RUSIJA GUBI STRATEŠKU BITKU NA BALKANU
Doktor političkih nauka s Instituta za evropske studije u Beogradu Stevan Gajić je 27. juna rekao kako će Vučićeva Srpska napredna stranka prevariti ruske partnere po pitanju statusa ”Humanitarnog centra u Nišu”, kojeg su u saradnji trebali voditi Srbija i Rusija.
Sama uzrok problema treba tražiti mnogo dublje i mnogo ranije, rekao je Galić, te dodao kako je ”’Rusija pretrpela strateški poraz na Balkanu”.
”Verujem da je to posledica loše politike u kojoj se mogu primijetiti neke vrlo važne praznine”, rekao je Stevan Gajić.
Kako je rekao, prvi takav trenutak se dogodio 2003. godine kada je Rusija povukla svoje trupe s Kosova. Zatim, kada je 2006. godine Crna Gora je održala referendum o nezavisnosti, Rusija nije pokazala nikakvu nameru da pošalje nekakav signal slaže li se ili ne s ovom situacijom.
No, obzirom da Rusija uopšteno vodi takvu politiku da se ne mša u demokratske procese u drugim zemljama, kao što je pogriješila i u Ukrajini, dovedena je i na Balkanu pred svršen čin.
Druga pogreška, prema rečima stručnjaka, je što je Moskva verovala u ”prorusku” orijentaciju bivšeg predsednika Tomislava Nikolića i bivšeg premijera Ivice Dačića.
”Cela Srpska napredna stranka, koja je sada na vlasti, osnovana je na ruševinama Srpske radikalne stranke samo kako bi pokupila glasove tog dela biračkog tijela. Njezina je uloga da spriječi da na vlast u Srbiji dođu patriotske snage, a Zapad je vrlo zadovoljan s razvojem situacije. Mislim da sada ima još više razloga za zadovoljstvo”, rekao je Gajić.
No, mnoge od stvari o kojima govori su se događale u razdoblju kada se Rusija uglavnom bavila unutrašnjim problemima i tek izlazila iz duboke krize u koju je pala tokom ’90-ih za vreme vladavine Borisa Jeljcina.
Međutim, posljednji ozbiljni pogrešan potez Kremlja na Balkanu je bio kada je Vladimir Putin u Moskvi, tri dana uoči nedavnih predsedničkih izbora u Srbiji, lično primio Aleksandra Vučića, što je javno mnijenje Srbije protumačilo kao direktnu potporu ruskog predsjednika aktualnom lideru Srbije. Prema Gajiću, Putin je ovim potezom zacementirao sigurnu pobedu Vučića na predsjedničkim izborima.
”Većina stanovnika Srbije, koji su proruski orijentisani, to su shvatili kao Putinovu podršku, a Vučiću je put u Moskvu pomogao da pobijedi na izborima”, rekao je srpski politički analitičar, koji ne skriva svoju prorusku orijentaciju.
”I što smo videli? Koji je bio prvi konkretan politički korak Aleksandra Vučića nakon pobede na izborima? Njegova odluka da za premijerku imenuje Anu Brnabić, koja čvrsto povezana s američkim nevladinim organizacijama”, podsjeća Gajić.
Tako je vodstvo Srbije, uz podršku Ruske Federacije, za premijerku dobilo osobu koja promoviše sve čemu se Moskva protivi.
Još u junu je Gajić pogodio kakvu će politiku voditi Vučić, Ana Brnabić i Ivica Dačić, trijumvirat koji stvarno vlada srpskom državom. Baš kao što je ovih dana izjavio ministar odbrane Srbije, Aleksandar Vulin, Srbija će se službeno pridržavati vojne neutralnosti. Ali s ulaskom Crne Gore u NATO se situacija može promijeniti.
”Na jedan ili drugi način će Srbija sve više tonuti u NATO, možda i bez formalnog ulaska u organizaciju”, rekao je Stevan Gajić.
Put Crne Gore u NATO, na kojem je Moskva imala nekoliko godina da nešto učini, još je jedan propust Rusije na području Balkana i može imati dalekosežne posledice za Srbiju.
”Moskva nije uzela u obzir da će Crna Gora, ako pokida sve veze sa Srbijom, poprimiti antisrpski karakter. Isto vredi i za Ukrajinu. Kada je Ukrajina izgubila svoj prirodni ruski identitet, dobila je upravo suprotno, onaj antiruski”, rekao je analitičar.
Uspoređujući nedavno iskustvo ruske politike na Balkanu s akcijama Rusije u odnosu na Ukrajinu, Stevan Gajić je rekao:
”Jasno je da Moskva ima tendenciju da zadrži službenu i legitimno izabranu vlast, ma kakva bila, dokle god, barem formalno, ne pokazuje neprijateljstvo prema Rusiji. To je strateški stav Moskve posvuda. Verujem ni da u belorusiji stvari nisu tako jednostavne”.
Ovde je Gajić u pravu, jer Moskva priznaje sve legitimno izabrane vlade i želi sarađivati sa svima, sve dok ne počnu pokazivati otvoreno neprijateljstvo prema Rusiji. Podsetimo samo na saradnju s Julijom Timošenko ili drugim liderima u ovom slučaju u istočnoj Europi.
Međutim, sada i u Rusiji shvataju da negde greše, iako to ne znači da će početi provoditi zapadne metode nasilnog svrgavanja vlasti.
Rusija više ne može da priušti diplomatski i politički san i neaktivnost na Balkanu
Ovog leta je Srbija, više od drugih zemalja od kojih su mnoge već u američkoj orbiti, ponovno u središtu američkih interesa. U drugoj polovici jula su Balkan posetili predstavnici američkog političkog i vojnog vrha.
Na primer, 2. avgusta u jednom danu, predsednik Aleksandar Vučić u Beogradu ugostio izaslanstvo američkih oružanih snaga na čelu bivšim komadantom NATO snaga u Europi, generalom Filipom Bridlovim, koji je pod svaku cijenu pokušao otvoreno zaratiti s Rusijom na istočnim granicama Ukrajine.
Kada je nemačkoj kancelarki Angeli Merkel pokazao fotografije velikih ruskih vojnih snaga u području Rostova na Donu i tražio hitnu vojnu intervenciju, stvar su spasili nemački obaveštajci, koji su rekli da su te trupa tamo decenijama, jer je region Rostova sedište ruske Južne vojne oblasti.
Istog dana kada su se sastali Vučić i general Filip Bridlove premijerka Ana Brnabić se u glavnom gradu Crne Gore, Podgorici, na marginama samita ”Američko-jadranske povelje” sastala s američkim potpredsednikom Majkom Penseom. S razgovorima u Beogradu i Podgorici su bile zadovoljne obe strane.
Važno je napomenuti kako tokom samita u Podgorici Majk Pens nije propustio priliku da ponovno optuži Rusiju da je pokušala ”podijeliti region Balkana, potkopavajući proces integracija i iscrtati nove granice silom”.
Osim toga, američki potpredsjednik se opet prisjetio ”ruske piste” u organizaciji ”puča” u Crnoj Gori na dan izbora u jesen 2016. godine. U poslednjih nekoliko godina su američki zvaničnici ovakve izjave davali tako često da su počeli podsjećati na Goebbelsa i njegovu izreku ”kako laž ponovljena tisuću puta postaje istina”.
Zašto se SAD toliko brinu zbog ”ruskog uticaja” na Balkanu, posebno u Srbiji?
Ovde treba podsjetiti na širi kontekst i da je pre samo nekoliko nedelja američki Kongres donio zakon o dodatnim sankcijama protiv Rusije u kojem je, osim sankcija, formulirana jasna politika borbe protiv uticaja Rusije, koja se u dokumentu naziva ”neprijateljskom državom”.
Protivljenje ruskom uticaju sadrži prilično puno mera, od kojih je u konačnom tekstu zakona o sankcijama previđen i poseban novčani iznos ”za suzbijanje uticaja Moskve u zemljama jugoistočne Evrope koje još nisu deo EU”.
Američki Kongres je gotovo jednoglasno usvojio oštar pristup protiv Rusije, a američki predsjednik se od straha da ga netko ne bi optužio da podržava ”agresora” ničemu nije usprotivio.
Ono što se moglo čuti na evroatlantskom forumu u Crnoj Gori je odraz trenutnog američkog odnosa prema Rusiji, koji odražava maksimalan otpor i suzdržavanje Rusije unutar njenih vlastitih granica.
Za Amerikance nije važno koliko je stvaran uticaj ruske politike u ovom reginu. Za Vašington je važno pokazati da njegova političkea elita aktivno provodi svoju agendu u jugoistočnoj Evropi.
Nakon što je odredio prioritete, Vašington će se aktivno i vešto svim snagama boriti da ih realizira. Ako treba, zbog toga će se sukobiti i s Nemačkom, koja ima sasvim druge planove za regiju.
Treba li Rusija ojačati balkanski vektor svoje spoljne politike?
Verojatno da. Jer kad vodeća supersila u svetu jasno i ciljano izražava svoje neprijateljstvo prema bilo kojoj zemlji, onda ta zemlja treba obratiti pozornost na ovu činjenicu i razmišljati što mora činiti u takvoj situaciji. Budući da je situacija vrlo ozbiljna, a takva je jako dugo vremena, Moskva verovatno priprema odgovor i razmatra planove što učiniti da preživi takvu situaciju.
Takvi trenuci se u životu države, poput Rusije u ovom slučaju, mogu opisati kao sudbonosnim izazovom. Ako se govori konkretno o Balkanu, onda u Rusiji trebaju dobro razmisliti što su radili Crnoj Gori u poslednje dvije ili tri godine. Naime, osim službenih izjava ”kako bi trebalo poštovati volju naroda i provesti referendum”, Moskva ništa nije učinila da notorni kriminalac, barem prema istrazi italijanskog Odela za borbu protiv mafije (DIA), politički kameleon Milo Đukanović zemlju doslovno ugura u NATO pakt.
Unatoč svemu što se događalo, Majk Pens ima hrabrosti da fantazira o nekakvoj ”revoluciji” kojom je Rusija htjela uticati na političku situaciju u Crnoj Gori.
Rusiji je ove dvije ili tri godine bila uspavana, možda zbog Ukrajine i Sirije, ali ostaje činjenica da ničim nije omela Mila Đukanovića i njegove američke partnere da zemlju gurnu u NATO pakt.
No, Rusija je u Crnoj Gori imali vrlo širok spektar potpuno legitimnih metoda da utiče na prilike, koje nije iskoristila. Na primer, razne ekonomske mere, a dobro je poznato da Vašington ne daje novac kako bi spašavao zemlje od bankrota, ali ništa nije učinjeno.
Sada je prisutan sve veći pritisak na Beograd i situacija u Srbiji je u nekoj meri usporediva sa stanjem u Crnoj Gori 2013. godine. No postoji jedna razlika, jer se sada stvari događaju puno brže i regija za SAD ima sve veću vrijednost.
Uskoro će se sve akcije da se umanji uticaj Rusije u Srbiji provoditi brže i bit će energičnije. Ako Moskva misli očuvati uticaj koji ima, morat će što je prije moguće poduzeti protumere.
Podsjetimo na nedavni poziv Vučića za početak ”unutarnjeg dijaloga o Kosovu”, što je prilično zbunilo javnost u Srbiji.
Međutim, ovaj poziv je teško tumačiti na drugi način, nego kao početak kratke i intenzivne propagandne kampanje pred sledeći veliki ustupak po pitanju Kosova. Očito je konačni cilj priznavanje njegovog statusa, možda ne kao službeno priznanje nezavisnosti Kosova, ali nešto što bi bilo jako blisko tome.
Osim toga, sve se to čini u avgustu, kada je mrtva sezona u Beogradu i može se pokušati provesti intenzivna propagandna kampanja, a poznajući Aleksandra Vučića, on će na kraju reći ”kako je to bio bolan, ali nužan korak za budućnost Srbije”.
Podsjetimo i na inicijativu ministra spoljnih poslova Ivice Dačića o podeli Kosova na srpski i albanski deo, koju je najavio nedugo nakon što je predsednik Vučić obavio pismo u beogradskim novinama u kojem poziva na ”unutrašnji dijalog”. Dakle, već se naziru konture nove srpske politike po pitanju Kosova.
Iako je ovakvih prijedloga bilo i ranije, beogradski pregovarački položaj u razgovorima s Prištinom pod pokroviteljstvom EU je takav da Srbija nema stvarne poluge za bilo kakvu teritorijalnu podelu Kosova.
Bez obzira na održavanje linije razdvajanja na severu ili možda dela severa bivše pokrajine, te nekih manjih enklava oko najvećih manastira, sve ovo nema nikakve logike s poslednjim pregovorima. Budući da Beograd na Kosovu nije prisutan ni politički, ni pravno, nema policiju niti bilo kakav stvarni uticaj u pokrajini, logično se zapitati zašto bi Priština, Beogradu dala na poklon barem jedan kvadratni kilometar teritorija. Iskreno, teško je razumeti što je Dačić uopšte mislio, ako je išta i mislio, kada je davao ovu izjavu?
Primetno je i da je Beograd još uvijek u potpunosti opredijeljen za razvoj infrastrukture do Albanije i Kosova. Ovde govorimo o autoputu Drač –Priština – Niš. Za Beogradu će se izgradnja ove infrastrukture u pregovorima vezati za pitanje statusa Kosova.
No, ako se bolje razmotri Vučićeva inicijativa za otvaranje unutrašnjeg dijaloga o rješavanju kosovskog pitanja, jasno je da ona ne dolazi iz Beograda, nego od njegovih partnera u Briselu i Vašingtonu.
Očito je da Srbija sve to čini zbog ulaska u Evropsku uniju. Ali nije jasno popuštanje, jer je pitanje ulaska Srbije u EU vrlo daleko na horizontu, jer EU ima velikih unutrašnjih problema i nije spremna na proširenje. Evropski zvaničnici u Briselu, koji su zaduženi za odnose sa zemljama u regiji, to često ističu, jer vlade zemalja EU moraju voditi i računa o raspoloženju javnog mnijenja u svojim zemljama.
U zemljama Evropske unije ne postoji velika želja da se prime siromašne i problematične zemlje jugoistočne Europe, kako u EU gledaju na BiH, Srbiju, Makedoniju, Albaniju i samoproglašeno Kosovo. Prema tome, izgledi za evropske integracije tih zemalja su vrlo upitni.
U tom smislu, priče o evropskim integracijama, a negde i nastojanja za ulazak u NATO, više se mogu promatrati kao deo procesa da se Rusiju izgura iz regiona i na ovom prostoru konačno učvrsti vojna i politička dominaciju Zapada.
No, kako to ostvariti, ako je EU nespremna na proširenje, a NATO se može suočiti s otporom javnosti u Srbiji ili u dijelu BiH. Problem je rešen nedavno, kada se na samitu Berlinskog procesa i jasnom izjavom ministra spoljnih poslova Nemačke kao mogućnost spomenula neka nova regionalne asocijacija balkanskih zemalja pod pokroviteljstvom EU, ali izvan same Evropske unije. Time bi EU riješila sve probleme, a ove zemlje ne bi zavisile o budžetu Evropske unije. No, koliko će ovaj prijedlog biti zanimljiv stanovništvu ovih zemalja, veliko je pitanje.
U slučaju Srbije, koja je ”učinila sve da dokaže svoju predanost evropskim integracijama”, biće zanimljivo čuti pravdanja Aleksandra Vučića kada bude morao obašnjavati da se zemlja, poput Turske, nalazi u limbu u kojem bi mogla ostati desetljećima.
I ovde Rusija ima široki spektar potpuno legitimnih metoda da utiče na prilike u zemlji, koje ranije nije iskoristila u Crnoj Gori. Hoće li se Moskvi odlučiti na energičnije akcije u regionu, nije poznato. Ono što je sigurno, to je da ruski stručnjaci pomno proučavaju dokument H.R.3364 o jednostranim američkim sankcijama protiv Rusije, Irana i severne Koreje, a on u poglavlju 254. jasno kaže da će se u fiskalnoj 2018. i 2019. godini ”za suzbijanje ruskog uticaja u Evropi i Evroaziji izdvojiti 250 milijuna dolara”.
Prema dokumentu, novac će se koristiti za zaštitu kritične infrastrukture i izbornih mehanizama od hakerskih napada u zemljama NATO pakta i EU koje odredi državni sekretar Tilerson.
Potom, novac će se dati ”za zemlje koje su podložne uticaju Ruske Federacije i nemaju ekonomske mogućnosti da učinkovito reaguu na agresiju od strane Ruske Federacije bez potpore Sjedinjenih Američkih Država, a to su zemlje koje sudeluju u procesu proširenja severnoatlantskog saveza ili Evropske unije, uključujući Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Gruziju, Makedoniju, Moldaviju, Kosovo, Srbiju i Ukrajinu”.
Dakle, rukavica je bačena u lice. Hoće li se Rusija ponašati kao u Ukrajini, gde je do noći prevrata u neku ruku verovala ”zapadnim partnerima”, koji su neposredno prije državnog udara dogovorili mirno i demokratsko rješenje krize ili će konačno shvatiti da si ne može priuštiti da i dalje miruje na Balkanu, posebno ne s ovakvim vodstvom u Beogradu.
(logicno.com)