RUSIJA NIJE PRIZNALA REPUBLIKE DONBASA ZBOG PUNO AMBICIOZNIJEG PLANA ZA UKRAJINU- TAJNA PUTINOVA STRATEGIJA
Donbas je u ratu više od pet godina. Donjecka i Luganska Narodna Republika od proleća 2014. trpe agresiju Kijeva, koja nikada nije prestala, iako je rat iz aktivne faze prešao u fazu pozicijskih borbi i bombardovanja rubnih delova DNR i LNR od strane ukrajinske vojske.
Armija Donbasa, svojevremeno „narodna milicija“, ne može da uzvrati istom merom jer su se ukrajinske snage ukopale u naselja u kojima žive rođaci, prijatelji i poznanici boraca sa teritorije koja je proglasila nezavisnost od Kijeva. Donjecku i Lugansku Narodnu Republiku nije priznao niko, čak ni Moskva. Na području ove dve republike, veličine nešto više od 15.000 kvadratnih kilometara je za vreme izbijanja sukoba živelo 3,8 miliona ljudi.
Postoje mnoge verzije zašto Rusija nije priznala nezavisnost narodnih republika. Sudbina i budućnost Donbasa ostaju nerešene pet godina, a na njegovoj teritoriji se nastavlja rat čiji kraj još nije na vidiku. Za to vreme nije pronađeno nikakvo političko ili vojno rešenje za ovaj sukob. Do sada su jedini sporazumi o njegovom statusu, priznati na međunarodnom nivou, oni iz Minska.
Uprkos očiglednoj beskorisnosti sprovođenja sporazuma, svi koji su uključeni u sukob izjavljuju da za Sporazum iz Minska nema alternative. Naravno, postavljaju se pitanja zašto se sporazumi ne sprovode i zašto, uprkos tome, nisu raskinuti, ili zašto nije predložen neki drugi efikasniji mehanizam za rešenje sukoba.
Poznato je da je za okončanje bilo kog rata potrebno otkloniti uzroke koji su do njega doveli, bez čega se, u osnovi, nijedan rat ne može rešiti.
Uzrok sukoba bio je državni udar u Kijevu kog su organizovale SAD, a pomogla Evropska unija. Usledio je oružani odgovor Donbasa neonacistima koji su došli na vlast, koji su silom hteli da asimiluju celokupno stanovništvo u državu koja je prigrlila ideologiju ukrajinskog kolaboracioniste iz Drugog svetskog rata Stepana Bandera.
Izbijanje rata na granicama Rusije je ujedno deo američkih planova za pretvaranje Ukrajine u antiruski mostobran i uvlačenje Rusije u oružani sukob sa Ukrajinom.
Uspeh Sjedinjenih Država u Ukrajini je olakšan nemešanjem ruskog rukovodstva u ono što se događalo u susednoj zemlji, osim dobro poznatih događaja na Krimu. Masovni protesti na jugoistoku, referendum o nezavisnosti i narodni oružani ustanak na Donbasu odvijali su se bez učetvovanja Moskve, a mnogi tvrde i protiv njene volje i želje.
Proces rešavanja sukoba u Donbasu prošao je nekoliko faza, počevši u aprilu 2014. potpisivanjem Ženevskog memoranduma od strane EU, Sjedinjenih Država, Rusije i Ukrajine, kojim je Zapad pokušao da zaustavi masovne narodne proteste na jugoistoku zemlje i da razoruža vojsku u Donbasu.
Ništa od toga se nije dogodilo, a protesti su se širili. Ukrajinske vlasti nisu uspele da ih suzbiju, a do ukrajinske granice je premešten impresivan kontingent ruskih trupa. Zapad je bio uplašen odlučnim postupcima Rusije na Krimu i bojao se širenja kampanje na čitav jugoistok. Štaviše, nije zaboravio kako se Rusija brzo „pozabavila“ Južnom Osetijom i Abhazijom.
Zapad je odlučio da deluje odlučnije i 7. maja je poslao svog izaslanika u Moskvu, koga je zastupao čelnik Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OESS) Didier Burkhalter, koji je Moskvi dao ponudu koja se nije mogla zanemariti, a kasnije ćemo objasniti i zašto. Navodno je Moskva upozorena da bi se Rusija, ukoliko se krimski scenario bude širio, mogla naći u potpunoj međunarodnoj, političkoj i ekonomskoj izolaciji. SAD su to zaista mogle da organizuju, ali govorimo o 2014.
Tada je na konferenciji za novinare Vladimir Putin prvi put preporučio odlaganje referenduma u Donbasu, Rusija je povukla trupe sa ukrajinske granice i ubrzo priznala rezultate predsedničkih izbora.
6.juna 2014. godine, na godišnjicu savezničkog iskrcavanja 1944. u Normandiji, čelnici Rusije, Nemačke, Francuske i Ukrajine, bez učestvovanja američke strane, usaglasili su se da u „Normandijskom formatu“ zajedno reše sukob u Donbasu. Bio je to uvod u Sporazume iz Minska. Već tada je utvrđeno da Donbas, pod određenim uslovima, treba da se vrati u Ukrajinu.
Milicije Donbasa i dobrovoljci su nastavili da se bore protiv opremljenije ukrajinske vojske, a sudbina republika je već bila unapred određena.
Nakon pregovora predstavnika Ukrajine i Donbasa krajem juna je sklopljeno primirje, ali je Petro Porošenko prekršio sporazum i pokrenuo napad na Donbas sa ciljem likvidacije republika vojnim sredstvima. Bio je vrlo blizu ostvarenja tog cilja. Snage ukrajinske vojske i kriminalne neonacističke grupe bataljona Desnog sektora su verovale da će bez problema poraziti lokalne milicije.
To bi bio ozbiljan strateški poraz za Rusiju, koja nije direktno intervenisala, ali je pružila svu potrebnu pomoć Donbasu, uključujući slanje dobrovoljaca, od kojih su mnogi imali veliko ratno iskustvo iz borbi u Pridnjestrovlju, Čečeniji, čak i veterana iz Avganistana. I Donbas je preživeo.
Zašto je Vladimir Putin popustio i odlučio da čeka?
Postoje mnoge verzije zašto Rusija 2014. godine nije preduzela ozbiljne mere za oslobađanje Donbasa, možda i čitavog jugoistoka, a prema nekima sve do Dnjepra, uključujući grad Odesu. Od svih verzija najlogičnija je da Rusija u to vreme naprosto nije bila spremna za globalno sučeljavanje sa Zapadom.
Sjedinjene Države su tada mogle da sruše ekonomiju Rusije i zemlja ne bi mogla da opstane. Rusija je 2014. trebalo da dovrši naoružavanje vojske, da organizuje proizvodnju komponenti koje su ruskom vojno-industrijskom kompleksu isporučivane iz Ukrajine, pokrene vlastiti sistem naplate umesto međunarodnog sistema SWIFT kog kontrolišu SAD, da omogući izvoz gasa zaobilazeći Ukrajinu, da diversifikuje ekonomiju i sprovede supstituciju uvoza, ojača poljoprivredu i postigne samodovoljnost hrane i tek onda da prihvati izazov za moguće globalno sučeljavanje sa Zapadom.
2014. godine, Rusija je jednostavno bila u situaciji da nije mogla sebi da dozvoli luksuz punog embarga Zapada i njegovih saveznika poput Australije, Japana, Južne Koreje, Novog Zelanda, Kanade i drugih zemalja iz zapadne orbite.
Sa politikom kakvu je vodila, Moskva je uspela da ograniči štetu na „ciljane sankcije“ koje nisu uništile rusku ekonomiju. Efekat sankcija osetio se 2015. godine, a već 2016. su stvari krenule nabolje. Za rešavanje svih tih zadataka trebalo je vremena i Rusija se tek sada približava rešenju tih problema.
Moskva je diplomatskim putem pokušavala da interveniše, dok je istovremeno pružala humanitarnu i vojnu pomoć Donbasu. Na bivšeg ukrajinskog predsednika Porošenka, iako uzalud, vršio se pritisak za sprovođenje Sporazuma iz Minska, na osnovu kog je Donbas trebalo da se vrati Ukrajini.
Međutim Porošenko pre, a Vladimir Zelenski sada, kao da teraju najbogatiju i najproduktivniju regiju iz Ukrajine. Nisu sproveli nijednu od odredbi iz Sporazuma iz Minska i stalno prete da će, ako se Donbas ne preda, biti prisiljeni na vojnu opciju.
Ali Porošenko pre i Zelenski danas kao da se ne sećaju kako je ukrajinska vojska poražena u kotlovima u Ilovajsku i Izvarinu, kao i u blizini Savur-Mogile, kasnije u Debalcevu. Narodne milicije su tada desetkovale ukrajinske trupe, ali nisu planirale dalje borbe i zauzimanje Mariupolja. U svakom slučaju, vojne pobede su prisilile Kijev da sedne za pregovarački sto i potpiše Sporazume iz Minska.
U skladu sa sporazumima, strane u sukobu su Ukrajina i republike Donbasa, a Rusija, Nemačka i Francuska su međunarodni posrednici. Uprkos tome, Zapad čini sve kako bi Rusiju predstavio kao stranu u vojnom sukobu sa Ukrajinom i nameće joj sankcije zbog neispunjavanja nepostojećih obaveza.
Sporazumi iz Minska formalno teže mirnom rešavanju vojnog sukoba u Donbasu, ali predviđeni mehanizmi ne uklanjaju uzroke koji su doveli do sukoba. Sporazumi su mogli da ispune samo jedan zadatak, važan u trenutku njihovog potpisivanja, a to je zaustavljanje vruće faze rata.
Sporazumi predviđaju vojne, humanitarne, ekonomske i političke aspekte rešenja sukoba. Izvodljiva su bila samo prva dva i delimično su sprovedena. Ugovori detaljno opisuju kako treba da se sprovede razdvajanje zaraćenih strana i na kojoj udaljenosti moraju da budu određene vrste oružja.
Ali ni to nije poštovano i ukrajinska vojska je na mnogim mestima zauzela “sivu zonu” i približila se položajima armije Donbasa. OESS nema nikakvu kontrolu nad situacijom, a granatiranja se nastavljaju na dnevnoj bazi.
Ukrajina ne može da zauzme republike vojnim sredstvima, kao što su u Ukrajini i Sjedinjenim Državama svesni da Rusija to neće dopustiti. Ruska vojska neće ni biti potrebna za ulazak na teritorije republika, ukrajinske trupe su na dometu ruskih projektila i vazduhoplovstva. Vojska Donbasa moraće samo da prihvati zarobljenike.
Sukobi i granatiranja Donbasa bi mogli da se zaustave, ali je za to potreban pristanak Vašingtona, kom je rat u Donbasu bio potreban kao faktor pritiska na Rusiju. Na početku sukoba SAD su pokušale da uvuku Rusiju u sukob, ali ona “nije ušla u rat” i očigledno je da ni sada to neće učiniti.
Situacija se tokom godina menjala. Rusiji je nametnut čitav niz sankcija, uključujući i za Donbas, a vojna konfrontacija tamo, u ovoj fazi, nije ni relevantna za Sjedinjene Države. Stoga prekid neprijateljstava u Donbasu može biti predmet sporazuma Rusije i Sjedinjenih Država, koje odlučuju hoće li i kada zaustaviti ovaj rat.
Moguće je organizovati i efikasnu kontrolu primirja bez učestvovanja mirovnih snaga. Može se sprovoditi „unakrsni nadzor“ svake strane u sukobu u “sivoj zoni”.
Slična šema je primenjena tokom uklanjanja raketa srednjeg dometa kasnih ’80-ih, kada je sovjetska vojska kontrolisala uništavanje raketa u Sjedinjenim Državama, a Amerikanci u SSSR-u.
Na humanitarnom planu je bez ikakvih problema moguća razmena zatvorenika “svi za sve”, jer za to postoje svi preduslovi. Za sada je zamenjeno 35 Ukrajinaca za 35 Rusa, a slične razmene su sprovedene i u dogovoru Kijeva sa Donjeckom i Luganskom. Ali, još uvek ima ljudi koji nepotrebno čame u bivšim zatvorima pretvorenim u zarobljeničke centre.
Pitanje amnestije za sukobljene strane još uvek nije rešeno, jer ne postoji mehanizam za procenu stupnja učestvovanja onih koji su bili uključeni u sukob. Za Kijev su, do ovog trenutka, svi u Donbasu „teroristi i separatisti“, čak i ako se radi o običnim ljudima koji su obavljali poslove snabdevanja jedinica i slično.
U ekonomskom pogledu, promena vlasti u Kijevu je obećavala da će ukinuti blokadu saobraćajnica i veze sa republikama, kao što je bilo pre 2016. i da će nastaviti trgovinu industrijskim proizvodima i sirovinama. Pre svega, to treba Kijevu, koji kritično zavisi od uglja iz Donbasa.
To bi obezbedilo nastavak rada velikih preduzeća ukrajinskih oligarha i snabdevanje njihovih proizvoda Ukrajini. Ali ni tu se ništa ne menja, usprkos svim obećanjima Vladimira Zelenskog u predizbornoj kampanji.
Uprkos zvaničnim izveštajima o obnovi industrije i razvoju Donbasa, tamošnja situacija je vrlo teška, a većina preduzeća ne radi. Stanovništvo ima problema sa pronalaženjem posla, a ako ga ima, onda su plate male.
Zbog mogućih zapadnih sankcija, državne strukture Rusije ne obnavljaju industrije Donbasa, niti se proizvodnja integriše u ruske industrijske strukture. Ipak, stvorene su šeme za poslovanje preko banaka u Južnoj Osetiji i Abhaziji i prodaja onoga što se proizvede, posebno uglja, preko „trećih entiteta“.
Glavna preduzeća Donbasa nalaze se pod nadzorom najmoćnije ruske korporacije Rostec. Spoljno upravljanje preduzećima sprovodi kompanija Vneštorgservice, posebno stvorena i registrovana u Južnoj Osetiji, na čelu sa Vladimirom Paškovom.
Zbog zapadnih sankcija, ruske industrijske strukture ne idu u Donbas, a Vneštorgservice je prisiljen da posluje zaobilaznicama, što zahteva pomoć privrednika sumnjive reputacije, koji u senci sprovode šeme za snabdevanje sirovinama i prodaju proizvoda, ali većina prihoda ne završava u budžetu republika.
Tako u Donbasu postoji industrijski potencijal i mogućnost njegovog razvoja, ali se on ne koristi, dok tokom godina infrastruktura i oprema stare i propadaju, a upravljačke strukture nestaju zbog nedostatka kvalifikovanih stručnjaka. Sve su to problemi koji moraju da se reše.
Politički, sporazumi iz Minska predviđaju rešavanje sukoba povratkom Donbasa u Ukrajinu s posebnim autonomnim statusom i decentralizacijom države, ali sporazumi nisu predvideli mehanizme koji to mogu da realizuju. Mere propisane sporazumima ne uklanjaju uzroke koji su doveli do sukoba, koji bi trebalo da se tiču ne samo Donbasa, već i čitave Ukrajine.
Tako smo došli u situaciju u kojoj je nemoguće vratiti Donbas u današnju Ukrajinu, jer bi, usprkos svim garancijama, decentralizaciji i posebnom statusu, Kijev odmah rasformisao lokalnu armiju, a jedinice lokalne policije ne bi mogle da zaštite stanovništvo od odmazde.
Bez rušenja ovakvog sistema vlasti u Ukrajini, zabrane postojeće ideologije i denacifikacije Ukrajine, jedini put Donbasa je dalje odvajanje od Ukrajine. Stoga je politički aspekt Sporazuma iz Minska mrtvo slovo na papiru.
Pobunjeni Donbas jeste neprijatan faktor za Rusiju, jer je izgovor za uvođenje sankcija. U početku je ustanak doslovno zbunio Moskvu, kojoj nije bio potreban poput Krima, ni politički, ni ekonomski, ni vojno.
Svi razumeju da je u ovoj fazi još uvek nemoguće integrisati Donbas u Ukrajinu, ali je takođe nemoguće priznati nezavisnost i integrisati ga u Rusiju. Zapad samo čeka taj potez Moskve kako bi izvršio još veći pritisak na Rusiju.
Osim toga, priznavanje i odvajanje republika ukida bilo kakvu mogućnost za povratak ostatka Ukrajine u sferu uticaja Rusije, a Moskva i ne krije da joj je cilj da ponovo uspostavi veze sa bratskim ukrajinskim narodom, kog trenutno vodi manjina koja istorijski potiče iz austrougarske Galicije i zapadnih ukrajinskih provincija.
Zato je želja ruskog rukovodstva da “gurne” Donbas u Ukrajinu i ojača položaj proruskog stanovništva, kako bi se sprečio konačni gubitak Ukrajine, logična i razumljiva.
Sjedinjenim Državama se takođe ne žuri da se Ukrajina vrati u sferu uticaja Rusije. Uložili su previše napora u raskol i moraju da zadrže svoju odskočnu dasku na samim granicama Rusije.
Kremlj danas nema poluga da reši ovaj problem i zato „nema alternative“ Sporazumima iz Minska. Ali isto tako ni Zapad nema alternative i mora da se pomiri s tim da ovakva Ukrajina nije kandidat ni za EU, a posebno ne za NATO.
Rusija je još u početku oklevala da prizna izbor novog ukrajinskog predsednika Zelenskog i počela je da preduzima proaktivne korake u Ukrajini. Na primer, počela je da izdaje ruske pasoše građanima DNR i LNR, iako takvi koraci ne govore o mogućem priznavanju Donbasa, a još manje o njegovom uključivanju u Rusiju.
Priznanje nezavisnosti Donbasa se ne uklapa u ruski koncept rešavanja ukrajinske krize, ali odluka o davanju državljanstva građanima DNR i LNR ima dalekosežne posledice i poruka Sjedinjenim Državama i ukrajinskim elitama je da će, ako pređu „crvenu liniju“ i napadnu ruske državljane u Donbasu, oni dobiti rusku zaštitu.
Osim toga, to stanovnicima Donbasa uliva poverenje u njihovu budućnost i daje im mogućnost kretanja po teritoriji Rusije, dobijanja posla, obrazovanja, medicinske i socijalne pomoći. Stoga je ovaj korak puno više od običnog „dvojnog državljanstva“, kako ga tumačimo mi u regiji.
Rusiji je zanimljiva čitava Ukrajina, možda bez Galicije, ili barem jugoistok sa Odesom i pristupom Pridnjestrovlju, ali trenutno nema preduslova za realizaciju takvih ciljeva. Ukrajinske „elite“ su u potpunosti podređene Vašigntonu, društvo je demoralizovano i dezorijentisano i nema nikoga ko bi vodio narodni pokret protiv Kijeva.
Za sprovođenje ovog plana se verovatno gradi jasna strategija sa nizom političkih, ekonomskih i socijalnih metoda i mehanizmima, moguće i vojnih, koji će vratiti teritoriju i ukrajinski i ruski narod na njihovo istorijsko mesto u njihovoj civilizaciji.
U te svrhe biće potreban svetionik, a to može biti samo Donbas, gde se zajedničkim naporima mogu formirati reformatorske snage bivše Ukrajine.
Donbas bi trebalo da bude promenjen iz korena i radikalno očišćen od političke i ekonomske močvare u koju je bio uvučen. Trebao bi da postane civilizovan i atraktivan centar za ujedinjenje zemalja jugozapadne Rusije. Naravno, to uopšte ne znači promenu granica, već povratak Ukrajine u zajednicu istočnoslovenskih naroda, gde i pripada, a žurba je, u tom procesu, loš saveznik.
(logicno.com)