Ruski istoričar Nikiforov: Upravo je počela nova faza prekrajanja granica na Balkanu, i zove se „Velika Albanija“!
Nije moguće napisati istoriju Srba bez ruske arhivske građe i sačuvanih vrednih dokumenata. Upravo su naši naučni odbori odlučili da se odštampa vredna rusko-srpska publikacija zasnovana na istorijskoj građi, između ostalog i o odnosima lidera Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, Tita i Staljina, Hruščova, Brežnjeva − kaže naš sagovornik, direktor Instituta za slavistiku RAN.
Za prof. dr Konstantina Vladimiroviča Nikiforova, uglednog ruskog istoričara, slavistu, direktora Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka, kažu da ga kao vrsnog stručnjaka i poznavaoca istorije slovenskih naroda malo ko znanjem prevazilazi. Za Srbiju je vezan kako naukom tako i čvrstim prijateljstvima. Ističe da je u Beogradu, gde ove nedelje boravi kao učesnik upravo održanog Međunarodnog naučnog skupa „Srbija i Rusija, 1814−1914−2014“, u organizaciji SANU, stekao više prijatelja za dve decenije saradnje negoli u Moskvi. Uvaženi slavista za „Pečat“ govori o rusko-srpskim odnosima kroz prizmu prošlosti, ali i današnjice. Govori, inače, tečnim srpskim jezikom.
„Veoma je važno“, kaže Nikiforov, „za naše narode, nauku, buduće naraštaje da zajedno funkcionišemo i sarađujemo u svim bitnim segmentima naučnog života. Raduje me činjenica da naše dve nacionalne akademije i naši istorijski instituti mnogo toga postižu u naučnoistraživačkom smislu. Za primer navodim ovaj veoma bitan naučni skup u Beogradu, kao dokaz naše povezanosti i u svetu nauke. Naravno, akademije su imale saradnju i u vreme socijalizma, što znači da možemo da se pohvalimo višedecenijskim zajedničkim iskustvom. Tradicija u profesionalnim kontaktima naših nacionalnih akademija duga je oko 60 godina. Stasava i treća generacija istoričara koji deluju na istom zadatku. Naši naučnici se bave vrlo ozbiljnom istraživačkom istorijom i izučavanjem građe, arhiva, pre svega perioda posle turskog doba, dakle 19. ali i 20. veka. Mi iz Rusije možemo − kao država, da se pohvalimo izuzetno bogatom, dragocenom istorijskom i arhivskom građom, koja je u velikoj meri od pomoći našim kolegama u Srbiji. Znamo da su neprijatelji Srbima, možda i smišljeno, uništavali pisanu, u dokumentima i drugoj građi čuvanu istoriju, arhive, biblioteke. Mnogo toga što bi bilo dragoceno za svaki narod. Koliko je samo štete naneto bombardovanjem 1941. ali i savezničkim bombardovanjem 1944. U bombardovanju 6. aprila 1941. veliko zdanje stare Narodne biblioteke skoro je sravnjeno sa zemljom. Najznačajniji spomenik kulture sa 300.000 knjiga uništen je, uključujući srpske srednjovekovne spise od neprocenjive vrednosti. Tada su uništeni mnogi dragoceni arhivi. Plašim sa da toga niste bili pošteđeni ni tokom NATO agresije na Srbiju 1999. godine. Da budem jasan, nije moguće napisati istoriju Srba bez ruske arhivske građe, sačuvanih vrednih dokumenata, spisa. Naravno, bilo je vremena kada srpsko-ruska saradnja nije funkcionisala, posebno u ono, za nas Ruse, nesrećno vreme između dva svetska rata. Ali, i posle 1948. godine. Upravo su naši naučni odbori rešili da se odštampa rusko-srpska vredna publikacija o tom periodu, zasnovana na istorijskoj građi, o odnosima lidera Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, Tita i Staljina, Hruščova, Brežnjeva. Dragocena građa objavljena je zahvaljujući saradnji Arhiva Jugoslavije u našeg Instituta za slavistiku.
Verovatno je za šest decenija „rođeno” mnogo knjiga, objavljeno mnogo dokumenata, arhivske građe, koji su veoma vredni za nas Srbe. Šta biste izdvojili?
Mnogo publikacija je odšampano za pomenutih šest decenija. I mnogo vremena bi trebalo da se sve navede. Ono što je veoma bitno za istoriju srpskog naroda jeste − u dve veoma obimne knjige − ruska arhivska građa o Prvom srpskom ustanku. Publikovano je i nekoliko knjiga o odnosima Carske Rusije sa Srbima sa područja BiH. Znamo da je sve što je kod nas sačuvano za srpsku istoriju od neprocenjivog značaja. U toku je obrada do sada neobjavljenog istorijskog materijala, pripremamo nove akademske publikacije. Trudimo se da pomognemo, znamo da preživljavate zla vremena, raskomadana je bivša Jugoslavija, srpski narod preživljava i dalje godine agonije, treba u takvim okolnostima, koje vi bolje znate od mene jer to osećate svakoga dana, opstati. Da ne govorim o Kosmetu, gde je veoma teško srpskom narodu.
Vi istoričari izgleda da uz prošlost lucidno sagledavate i budućnost. Možda bolje i od geostratega. Po vašem mišljenju, kada će Kosmet biti vraćen svojoj matici Srbiji?
Nezahvalno je davati neke prognoze. Ali jedno je sigurno, istorija teče, ona se odvija, beskrajna je i okolnosti se, srećom, menjaju. Srbi su posle 1389. i Kosovske bitke, o kojoj se, koliko čujem, ovde sve manje govori, uspeli pet vekova kasnije da vrate Kosovo i Metohiju. Koliko dugo je trajala ta borba! Možda najduža bitka. Treba, dakle, biti veoma strpljiv i ne pokleknuti.
Sa zebnjom posmatramo ratna zbivanja u Ukrajini i stradanje dva slovenska naroda, „pod budnim okom“ SAD, Velike Britanije, Nemačke. Mi to odlično razumemo, znamo da postoje države koje kao da uhvati „nervoza i histerija“ ako nema krvi i rata u svetu. Kako komentarišete sukob i aktuelne okolnosti u Ukrajini?
Scenario je veoma sličan onom koji ste vi preživljavali 90-ih godina, krize, sankcije, pa inscenirani „zločini“ za koje se kasnije ustanovi da su bili neistina usmerena protiv Srba. Pogledajte slučaj obaranja malezijskog aviona. Munjevito je, bez ikakvih argumenata, Zapad za taj zločin osudio Rusiju. To je trebalo da bude povod za uvođenje sankcija. Svaka kriza, po američkom receptu, kreće od sankcija. Prebacivanje krivice na Rusiju za obaranje aviona veoma nas podseća na „slučaj Markale“ u Sarajevu, koji je zapravo bio povod za vazdušne NATO udare na RS. Takođe nas podseća i na Račak januara 1999. „Slučaj Račak“ je poslužio kao argument usmeren protiv SRJ i kao „legalno pokriće“ za početak rata 1999. i NATO agresiju na vašu zemlju. Ipak, Rusija je ogromna zemlja, jaka i stabilna država. Naravno, sankcije ne donose dobro, ali Rusija neće puno osetiti sankcije, niti za nju može to biti kritično. Imamo svega i možemo živeti sami, Rusija je samodovoljna, to znači da može da opstane i sama. Ali to nije naš cilj, ne želimo da budemo izolovani od sveta. Rusija ima preko 36 odsto sirovina od ukupnog bogatstva u svetu, i tri odsto stanovništva. Dakle, mi smo prebogata zemlja.
Odakle u savremenoj istoriji ta mržnja Zapada prema Istoku, pravoslavlju, Rusiji?
Mi smo završili Hladni rat 1991. godine, a Zapad to još nije shvatio. U njihovoj svesti taj rat još traje. U svojim težnjama ka svetskoj dominaciji, oni ne biraju sredstva. Širenje NATO na Istok svakako nije zbog sreće, mira i stabilnosti u svetu. Njihovi planovi da antiraketne štitove instaliraju gde god mogu u zemljama NATO, na granicama sa Rusijom, jasno govore o njihovim namerama.
Očigledan je strah Zapada od Velike Rusije. I vojno moćne. Plaše se te ogromne, „opasne“ pravoslavne zemlje, koja se prostire na dva kontinenta. Iako smo mi Rusi miroljubiv narod. Ali Zapad tako ne želi da misli! Po mojem sudu, u pitanju je duboki kompleks. Treba da se zna, sve ratove koje je taj Zapad vodio protiv čovečanstva, Napoleon, Hitler − oni su došli do Rusije, nismo mi Rusi išli njih da osvojimo i uništimo. Pa smo se branili i odbranili, i sebe i skoro sve oko sebe. Dođu u tuđe, ubijaju, pljačkaju, pa one narode koji se brane i odbrane − Ruse − nazivaju varvarima. Kada je napoleonovska francuska soldateska, dakle evropska kulturna vojska stigla u Moskvu, sve je opljačkala i uništila celi Kremlj, sav zlatom ukrašen, pretvorila je u ruševine. Bili su poput pravih varvara. A Rusi, kad su stigli u Pariz, samo su pili šampanjac. Ko je tu varvarin!? A ko civilizovan?
Stiče se utisak da predsednik RF Vladimir Putin sa mnogo strpljenja, taktike i mudrosti čini sve da se što pre uspostavi mir u Ukrajini. Pri tome je veoma svestan američke težnje da se Rusija uvuče u rat.
Rusija je kroz istoriju veoma skupo plaćala, kao nijedna zemlja na svetu, svaki rat, odnosno svaki put kada je bila prinuđena da sačuva svoju zemlju i svoj narod od tuđe čizme. Kod nas u Rusiji stare generacije i danas to kažu: Sve može da bude, samo rata da ne bude. Mi znamo šta to znači. Rusija je samo u Drugom svetskom ratu izgubila 30 miliona ljudi. Niko u Rusiji ne želi rat.
Što se tiče Krima, sasvim je logično i prirodno da se vratio svojoj matičnoj zemlji, Rusiji. Svima je poznato da je tadašnji predsednik SSSR Nikita Hruščov godine 1954. uzeo Krim od Rusije, zajedno sa stanovništvom, poput nekog feudalca, kao da je Krim njegovo lično ili feudalno vlasništvo, i pripojio ga Ukrajini. Faktički, bio je poklonjen Ukrajini. Sada neki Ukrajinci tvrde da je Krim iskonska ukrajinska zemlja, što, naravno, nije istina. Pandorina kutija je otvorena nepovratno sa kosovskom krizom, „samoproglašenjem“ nezavisnosti i kasnije priznanjem od strane nekih zemalja te i takve države. Kaže se da Albanci imaju pravo na samoopredeljenje. A zašto onda ne bi narod Krima mogao da glasa gde će i sa kim da živi, budući da je Krim bio u sastavu Rusije? Zašto, recimo, narod u Škotskoj može mirno da glasa da li će biti u sastavu Velike Britanije, ili narod u Kataloniji, a stanovništvo Krima ne može? Odnosno zašto osporavaju njihov povratak matici, iako su Krimljani u martu ove godine ubedljivom većinom od 95 odsto glasali za to? Pri tome, treba da se zna da su prilikom Hruščovljevog poklanjanja Krima Ukrajini bili ozbiljno narušeni ruski zakoni. Krim se posle 60 godina vratio svojoj matičnoj zemlji. Običan čovek to odlično razume. Takođe se nadam da će se naći neko rešenje da se uspostavi mir u Ukrajini i da se narod vrati normalnom životu. U Rusiji je više od milion izbeglica iz Ukrajine, na hiljade unesrećenih porodica koje su ostale bez svojih domova, bez svojih bližnjih. Ali svet o ukrajinskim izbeglicama u Rusiji ne govori – niko od zapadnih zemalja o njima ne piše. Sećam se, kada je bilo bombardovanje SRJ i kada su one kolone kosovskih Albanaca pred NATO bombardovanje i kasnije pod NATO bombardovanjem napuštale domove, onda su svi zapadni mediji govorili i pisali o tome da navodno srpska vojska proteruje Albance (pod NATO bombama!) I svi mediji su sinhronizovano u to vreme na Zapadu pisali o albanskoj humanitarnoj katastrofi i o Srbima kao zločincima. Sada čak međunarodne humanitarne organizacije zatvaraju oči, okreću glavu od izbeglica iz Ukrajine. Čak se i svetski humanitarci klanjaju politici dvostrukih aršina.
Nedavno ste izjavili da ako se pokrene pitanje unitarizacije BiH, onda Republika Srpska može da sledi primer Krima.
Hajde da se zapitamo, ako može samoproglašenje kosmetskih Albanaca, zašto to ne bi mogla da uradi Republika Srpska. Ili, ako može Škotska da bira da li će i sa kim ići dalje, ne vidim zašto to ne bi mogla da uradi i RS. Dakle, ispostavlja se da ako je želja i interes Zapada da se stvaraju neke nove države ili državice, a druge ruše − onda je na putu ostvarenja tih želja − sve dozvoljeno. A ako bi to uradili Srbi u Republici Srpskoj, e onda to odjednom postaje veoma opasno.
Kažete da „proces prekrajanja granica na području Balkana nije završen, jer se još nisu rešila nacionalna pitanja naroda koji tamo žive“. Na koje narode ste mislili?
U prvom redu, tu mislim na srpski narod, koji sada živi podeljen, razbacan, unesrećen, rasejan, rasteran. I van granica svoje pradedovske zemlje. Tu mislim, da ponovim, na Republiku Srpsku i na srpsko Kosmetsko pitanje. Odnosno, na prostore gde su Srbi vekovima živeli, a u nedavnim ratovima sa svoje zemlje su proterani. Ali, evo, otvara se još jedan problem − Makedonija. Sasvim je moguć kosmetski scenario i u Makedoniji, a u težnji da se stvori „Velika Albanija“.
Ne vidim zašto se Srbija i RS ne bi na izvestan način mnogo čvršće vezale u svakom pogledu. Mada znam da RS gravitira prema Srbiji, i to je prirodno. Narod spontano teži povezanosti. Zašto je to Srbima zabranjeno, a u isto vreme se priprema teren za druge narode ili nove države, ako je to u interesu Zapada? Istorija kaže − narod teži ujedinjenju i to je samo pitanje vremena i toka. I Italijani su se ujedinili, i Nemci… Stiče se utisak da neki poput mantre ponavljaju Velika Srbija i čine sve da te Velike Srbije ne bude. Vidite, postoji Velika Britanija, pa to nikome ne smeta, i Velika Rusija, ali postaje vrlo nezgodno i opasno kada se pomene Srbija u tom kontekstu. Kako može jedan relativno malobrojan narod na Balkanu da bude opasnost po celi svet!? Ide se dotle da se i srpski jezik naziva drugim imenima. Onako kako se to kome svidi. Dakle, osim teritorija, Srbima otimaju i jezik. Engleskim jezikom se govori u Britaniji, SAD, Kanadi, Australiji… i nikome ne pada na pamet da taj jezik zovu američkim, australijskim, kanadskim. Ili nemački jezik, koji se takođe govori u više država.
U Srbiji je na delu protivustavni progon ćirilice. Kako se boriti protiv latinizacije i amerikanizacije, u uslovima kada ni sama država ne štiti Ustav u ovom smislu?
Jasno mi je da je u određenoj meri zastupljena latinica u Srbiji. Maternji jezik, pismo, ono što predstavlja dušu jednog naroda treba čuvati kao najveće vrednosti. Vidite, mi u Rusiji možemo da pišemo latinicu, naravno u slučajevima kada se radi o komunikaciji sa strancima, mi takođe koristimo znanje različitih jezika, u zavisnosti od struke, obrazovanja. Ali mi u Rusiji veoma vodimo računa o tome da se neguje naš jezik i pismo, čuva i poštuje istorija i tome posvećujemo vidnu pažnju. Sećam se godina komunističkog sistema u Srbiji, kada je takođe bila ugrožena ćirilica, možda čak u većem stepenu nego danas. Mislim da je u Crnoj Gori mnogo teža situacija, jer je tamo bukvalno ćirilično pismo, pismo predaka − proterano. Menjati svoje pismo tuđim veoma je opasno za nacionalnu samosvest i za opstanak. Srbi moraju da se vrate svojim korenima.
___________________________________________________________________________
Vekovna povezanost
Međunarodni naučni skup „Srbija i Rusija 1814−1914−2014“ održan je ove nedelje (13. i 14. oktobar 2014.) u SANU. Skup je priređen u okviru višegodišnje saradnje dve nacionalne akademije, SANU i Ruske akademije nauka, a okupio je preko 30 ruskih i srpskih najuglednijih istoričara, posebno onih koji se bave periodom 19. i 20. veka.
Kako je na početku skupa rekao ambasador RF Aleksandar Čepurin, ovaj važan susret naučnika dva pravoslavna slovenska naroda dešava se u vreme kada kao narodi preživljavamo teška vremena.
„Srpski i ruski narod imaju ogromnu, bogatu, veličanstvenu istoriju, čime treba da se ponosimo. Naša istorija je jedno neiscrpno bogatstvo, ona čuva naše narodno, naše nacionalno dostojanstvo. Ovaj događaj je, u izvesnom smislu, preteča dolaska Vladimira Putina, koji je ne samo lider velike Rusije, i ne samo čovek i državnik koji je dao ogroman doprinos preporodu Rusije, on je i prijatelj koji istinski voli i poštuje Srbe“, naglasio je ambasador Čepurin.
Tokom dvodnevnog susreta istoričara, čuli su se brojni podaci iz oblasti rusko-srpskih odnosa, ali i iz prošlosti srpskog i ruskog naroda, među njima i jedan broj sada prvi put javno rečenih podataka.
Ruski naučnici i akademici, poput Konstantina Nikiforova, Jelene Guskove, Mihaila Belova, Jelene Kudrjavceve, Maksima Anisimova, Andreja Šemjakina i drugih, još jednom su pokazali izuzetno poznavanje srpske prošlosti. Sa srpske strane veliki doprinos dali su akademici i istoričari Mihailo Vojvodić, Ljubodrag Dimić, Vladimir Cvetković, Jelena Peić, Aleksandar Raković, Jovan Čavoški i drugi brojni učesnici.
Bila je to prilika da se iz različitih uglova sagleda naša prošlost, ali i sadašnjost. U tom smislu, zanimljiv je rad ruskog akademika Konstantina Nikiforova, direktora Instituta za slavistiku RAN. On je analizirao uzroke i posledice nedavnih ratnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije, posle njenog rasturanja, ali i sve ono sa čime se suočio ruski narod nakon rasturanja SSSR.
Ruski istoričar Andrej Šemjakin govorio je o 130 godina kulturne saradnje Srbije i Rusije, oživljavajući vreme 1884. kada su u Rusiji gostovali prvi srpski horovi, ali i kada su Beograd pohodili Petrogradsko i Moskovsko pozorište.
Veliku pažnju je izazvao i rad mladog srpskog naučnika Aleksandra Rastovića „Britanci o Rusiji na osnovu srpskih diplomatskih izveštaja iz Londona 1885. godine“.
(Pečat)