SAMARDŽIĆ: EVO ZAŠTO JE SAKRIVENA PRAVA LAJČAKOVA IZJAVA O PREDAJI KOSOVA?
Priznanje „Kosova“ u Vučićevoj politici od 2012. godine do danas nije jednokratan čin nego proces. Ljude treba navići interpretaciju „realnosti“ da KiM nije deo Srbije
U prošlom prilogu („Taj stvarno ništa nije odbio“) upozorili smo na opaku nameru Evropske unije, tj. izaslanika Miroslava Lajčaka, da albanska strana na Kosovu i Metohiji svoju obavezu iz Prvog briselskog sporazuma (2013) o zajednici srpskih opština prenese na tzv. obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa.
Reč je o eufemističkom nazivu sporazuma o međusobnom priznanju Srbije i „Kosova“, na šta se Vučić obavezao još januara 2014. godine.
Na sastanku 15. oktobra sa predsednikom Srbije Lajčak je ovu nameru EU samo potvrdio: „U sledećem koraku treba razgovarati o statusu ZSO. Ona je deo sveobuhvatnog sporazuma koji počinje da se primenjuje nakon potpisivanja.
Implementacija će biti nakon potpisivanja (sveobuhvatnog) sporazuma. O detaljima za ZSO treba se dogovoriti kao o delu potpisivanja sporazuma.“ Drugim rečima, ZSO neće biti realizovana na osnovu Prvog briselskog sporazuma, već na osnovu novog sporazuma o međusobnom priznanju.
Važna činjenica za razumevanje stvarnog značenja ovih reči jeste to da se ovaj citat iz Lajčakove izjave može naći samo na portalu Fakti. Dakle, elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom i njihovi portali, dnevnici koje sam pogledao (Politika i Danas) nisu preneli ove Lajčakove stavove.
Znači, javnost Srbije o tome ne (treba da) zna ništa. Jednostavan je zaključak da Vučić i ekipa smatraju da nije vreme za saopštavanje celovite informacije, a po svoj prilici tako će postupiti i kada se prihvati sporazum o međusobnom priznanju. Tada će debelog obraza reći da to nije priznanje nezavisnosti „Kosova“.
Da istina o stvarnoj zvaničnoj politici povodom Kosova i Metohije ide drumom a obraćanja javnosti šumom, govori javna verbalistika Vučića i ostalih.
Ona se u poslednjih mesec dana, od kako je u polutami na delu najnoviji dogovor o modusu priznavanja „Kosova“, odlikuje trima akcentima: prvo, Srbija neće priznati „Kosovo“; drugo, ZSO će imati izvršne funkcije i, treće, sve ovo činimo radi puta Srbije (i „Kosova“) u EU.
Ako ih dovedemo u vezu sa realnim stanjem stvari i politikama koje im odgovaraju, sva tri stava su lažna i kao takvi deo su obmanjivačke politike prema srpskoj javnosti:
Ad 1) Priznanje „Kosova“ u Vučićevoj politici od 2012. godine do danas nije jednokratan čin nego proces. LJude polako treba navići na zapadnu interpretaciju „realnosti“, a to je – da Kosovo i Metohija nije deo Srbije.
Ova se propagandna formula stalno potvrđivala zaista realnim Vučićevim odustajanjem od svega što je Srbija upravljački kontrolisala u pokrajini. Postoji, međutim, pravilnost, bar korelativna veza, između Vučićevih predaja državnih legata i obaveza u pokrajini i pojačane „nacionalne“ retorike čiji je lajt-motiv „nećemo priznati Kosovo“.
U zasad poslednjoj fazi, o kojoj upravo govorimo, moglo se čuti učestalo ponavljanje ove rečenice najpre iz usta vrhovnog delatnika, a potom i bivšeg i sadašnjeg šefa kancelarije za KiM. U isto vreme, Vučić je iza zavese prihvatio ultimatum albanske strane da ZSO može stupiti na snagu samo na osnovu novog sporazuma o međusobnom priznanju, a ne na osnovu Briselskog sporazuma.
Ad 2) Da bi se javnost ubedila da je ZSO pouzdani garant opstanka Srba na Kosovu i Metohiji, njoj se pridaje veći značaj nego što ga ima u odredbama Prvog briselskog sporazuma. Standardno mesto obmane jeste netačna tvrdnja da ZSO ima „izvršne nadležnosti“.
U Briselskom sporazumu, međutim, piše (t. 4): „Opštine članice, u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim zakonima biće ovlašćene da sarađuju vršeći svoje nadležnosti kolektivno preko Zajednice.
Zajednica će imati puni nadzor (istakao S. S.) u oblastima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja.“ Dakle, vrsta nadležnosti koju ZSO treba da ima u naznačenim oblastima nije izvršna nego nadzorna.
Što nam pada najteže, kosmetski Albanci ne samo da na to stalno upozoravaju, nego su i činjenično u pravu. Ali, naša javnost o tome zna tek toliko da Albanci ne daju izvršne nadležnosti ZSO na koje ZSO tobože ima pravo prema Briselskom sporazumu. Čista obmana.
Stvar se ponavlja i ovih dana kada vidimo da Srpska lista preti izlaskom iz „kosovske vlade“ ako se ne prihvati zahtev Beograda o ZSO. Ne mogu da verujem da njeni čelnici nisu upoznati sa arkanskim planom da se ZSO sprovede preko novog sporazuma o međusobnom priznanju.
Prema tome i oni obmanjuju srpsku javnost i posebno Srbe u pokrajini isto kao što to čini i njihov šef. I, najzad, nije lako u ovom zamešateljstvu laži i prevara razabrati najprostiju istinu, da ovako ili onako ZSO predstavlja „dobitak“ za pravno priznavanje nezavisnosti „Kosova“ od Srbije.
Ad 3) Evropska udica više nema ni mamac. Ona se prazna zabacuje, jer je pokušaj toliko izvestan da je i mamac postao skup. Naravno, nije Vučić taj koji se kači, nego Srbija.
Ko veruje u članstvo Srbije u EU, bez obzira kako lično gleda na pitanje Kosova i Metohije, taj je ili ograničen ili je samo politički profiter. Stvar više nije u tome što Srbija ne ispunjava tzv. kriterijume za članstvo nego, još teže, u nemogućnosti Unije da se nadalje širi.
Ali, ove činjenice ne ograničavaju danas ni Vučića ni Lajčaka da mantraju upravo priču o putu (pa, valjda, i članstvu) u EU. Svi naši mediji u prvi plan nedavnog sastanka šefova diplomatija država članica EU stavili su jednu izjavu izaslanika EU za dijalog Beograda i Prištine: „Postoji jasna veza između dijaloga Beograda i Prištine i njihove budućnosti u EU.“
Doduše, neka veza izvesno postoji, a koliko je ona jasna u pogledu stvarnih ciljeva i smisla, drugo je pitanje. Za nas je bitno da je ovih par dana Lajčakove posete Prištini i Beogradu sve prošlo pod ovim sloganom. Ne treba ni isticati da su taj slogan ponavljali njegovi domaćini kao papagaji.
Ne bi ova navala oštre propagande bila toliko problematična da nije znak poslednje faze u Vučićevoj politici predaje Kosova i Metohije. Idealna formula „rešenja“ je sklopljena: Kosmetski Albanci dobijaju priznanje nezavisnosti od zvanične Srbije i tek uz taj uslov, koji je Vučić prihvatio, sprovode svoju ustavnu i međunarodnopravnu obavezu o ZSO. (I ovo poslednje pod jakim pritiskom EU i SAD.)
Vučić dobija ZSO, naravno sa nadzornim ovlašćenjima, i štih kojim može da manipuliše o maksimalnom dobitku za Srbiju. EU i SAD definitivno dobijaju Srbiju kao deo svoje geostrateške hemisfere, u svojstvu tampon-periferije.
Ako ovaj scenario nekim slučajem ne uspe, to neće biti zahvaljujući nekakvim Vučićevim spretnim manevrima. On je krenuo nepovratnim putem nacionalne izdaje (veleizdaje) i postojano njime ide.
Sva je sreća što ljudi kao što je on po pravilu ne drže sve konce događaja u svojim rukama. Štaviše, najčešće ne drže ni jedan od bitnih konaca. Njima se obično dodeljuje lokalna uloga, i u Vučićevom slučaju ona sasvim odgovara mandatu.
Ali, povodom kosmetskog pitanja on nije odlučivao ni o čemu bitnom. To se lepo vidi po pasivnom i reaktivnom karakteru njegove politike. Ipak, bez obzira na sve što je učinjeno, i u ovom slučaju važi zlatno diplomatsko pravilo – ništa nije gotovo dok sve nije gotovo.
Slobodan Samardžić (srbijasvet.wordpress.com)