Slobodan Antonić: Da li je Srbija i u Jugoslaviji bila kolonija?
Sudbina Jugoslavije dobra je pouka šta jaka i suverena – ili pak slaba i zavisna država – znači za njene građane
„Zašto Srbija propada?“, zapitao se Vladimir Gligorov. I pre no što je odgovorio – kao vodeći ideolog Peščanika sasvim očekivano: zbog srpskog nacionalizma – morao je da se naruga tačnom odgovoru:
„Ili je reč o kolonijalnom položaju? Što je jedno od omiljenih objašnjenja. Pre je Srbija bila jugoslovenska kolonija gde su Srbi bili autošovinisti, a sada je zapadna ili evropska kolonija, dok su Srbi evrofanatici. To nikakve veze sa činjenicama nema, ali nije u neskladu sa interesima onih koji ta objašnjenja propagiraju“.
Kada kažete da neki intelektualac zastupa određenu tezu iz interesa, time ga optužujete da kod njega postoje skriveni novčani ili lični motivi koji ga sprečavaju da bude objektivan. Dobro je što takvi motivi ne postoje kod dr Gligorova.
On kao uposlenik The Vienna Institute for International Economic Studies, ustanove koja Istočnu Evropu (i Balkan) prati isključivo iz neoliberalne paradigme, svakako da nema motiva da poriče kolonijalni položaj Srbije ili pak da hvali dženetske naslade u hurijama za svakog Srbina – samo kad uđemo u NATO i EU.
Pošto sam ranije pisao o tipičnim (neo)kolonijalnim simptomima u današnjoj Srbiji – recimo, da „strani investitori“ imaju besplatnu radnu snagu(€10.000 po radniku) ili da su gotovo sve naše banke u stranom vlasništvu – sada bih želeo da se osvrnem na optužbu da antikolonijalna paradigma, navodno, i Jugoslaviju proglašava za kolonizatora Srbije.
Moram da priznam da ne znam za primer takvog viđenja, pa bi bilo dobro da kolega Gligorov navede neki od izvora.
Znam za knjigu Slobodana Vukovića Srpsko društvo i ekonomija 1918-1992 (2012) u kojoj se na šesto strana potkrepljeno pokazuje koliko je Srbija imala manje koristi od Jugoslavije nego drugi JU-entiteti. Da li je Srbija imala više štete nego koristi od Jugoslavije nemoguće je egzaktno pokazati. Ali, ovo je sasvim uverljivo demonstrirano.
Na primer, nakon ujedinjenja, austrijska kruna menjana je u dinare po srazmeri 4:1, iako je „nakon završetka rata stepen pokrivenosti dinarskih novčanica u zlatu, srebru i drugim vrednosnim papirima zamenljivim za zlato iznosio 87,28%, a austrijskih kruna svega 1,02%“ (Vuković, str. 122). U prvom petogodištu nakon rata, na Sloveniju, Hrvatsku i Slavoniju otpadalo je tri petine ukupnih investicija u industriji Kraljevine, a centralna vlada je vodila antiagrarnu ekonomsku politiku: postojale su uvozne carine za industrijsku robu i izvozne carine za poljoprivredne proizvode.
Isto je bilo i posle Drugog svetskog rata, pokazuje Vuković. Prelivanje dohotka iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku obavljano je rekvizicijama i obaveznim otkupom, preseljenjem industrijskih objekata, depresiranjem cena poljoprivrednih proizvoda, energenata i sirovina, kao i visokim carinskim zaštitama prerađivačke industrije.
Zbog toga je indeks razvijenosti centralne Srbije u odnosu na Jugoslaviju iznosio 1947. godine 100,5, a 1955. godine 85,7. Ključne strateške ekonomske odluke najpre je donosila upravljačka četvorka Broz − Kidrič – Kardelj – Bakarić, a kasnije trojka Broz – Kardelj – Bakarić.
Vuković, međutim, ne kaže da je Srbija bila kolonija Hrvatske i Slovenije. Odnosi u Jugoslaviji bili su mnogo složeniji od toga i na njih je nemoguće primeniti (neo)kolonijalnu paradigmu.
Ali, kad već pričamo o Jugoslaviji, ne bi bilo loše da pokušamo da razlučimo šta u celoj toj državi jeste bilo kolonijalno, a šta je bilo suvereno i emancipatorsko.
Nema sumnje da je Jugoslavija – i ona Aleksandrova, i ona Titova – bila u znatnoj meri suverena država. I onoliko koliko je bila suverena, toliko je uspevala da vlada dohotkomkoji se u njoj stvarao. Upravo toliko se u Jugoslaviji, sa stanovišta običnog čoveka, i relativno dobro živelo.
Ali, isto tako, nema sumnje da je Jugoslavija sve vreme bila i imperijalni projekat (neo)kolonijalnih sila – najpre Britanije, a onda SAD. Takođe, nema sumnje da, i u budućnosti, Jugoslavija može da postoji – recimo, u formi Zapadne Balkanije (ovde, ovde, ovde i ovde) – isključivo ako je deo antiruskog projekta.
Tačno je da su Srbi sami Niškom deklaracijom (1914)izabrali Jugoslaviju, a ne proširenu Srbiju. No, kako pokazuje knjiga Dragoljuba Živojinovića Nadmeni saveznik i zanemareno srpstvo (2016), kao i dvotomni zbornik Istorija jedne utopije (2018), Britanci su podržali ovaj izbor – kad se već nije mogla očuvati Austrougarska.
Zapravo, rang britanskih preferenci bio je:
1. reformisana AU – istočni Jadran kontroliše Beč;
2. Jugoslavija bez Srbije, a pod hegemonijom Zagreba – istočni Jadran kontroliše Zagreb;
3. Jugoslavija (sa Srbijom), ali maksimalno konfederalizovana – Jadran opet kontroliše Zagreb;
4. jedinstvena Jugoslavija – Jadran ipak kontroliše Srbija/Beograd.
Britanci su se, jednostavno, bojali svakog direktnog i samostalnog izlaska Srbije na more, plašeći se da zajedno sa njom na Jadran ne izađe i Rusija.
S druge strane, Rusija je odmah prepoznala ideju zajedničke države Srba i rimokatolika kao „antiruski projekat“ (Mirović u IJU, t. 1, s. 233). Glavni protivnik Jugoslavije bio je ministar carske Rusije Sergej Sazonov (isto, s. 234-5). Rusija je od Britanije, Francuske i Italije izričito tražila da se Srbiji dodeli Dalmacija do Splita (s. 236). To je svoj odjek našlo u Londonskom sporazumu (1915), čija je jedna od potpisnica bila Rusija.
Međutim, čim je propala carska Rusija, ideju proširenja Srbije do Jadrana više niko nije pominjao. Kao što je pisao Ekmečić (isto, 1, 231-232), Vatikan se radovao što je „boljševizam oduzeo pravoslavlju istorijsku osnovu. Biskup Mahnič, ideolog Katoličke crkve, pisao je da će u uslovima kada je pala Rusija, Hrvati prevesti pravoslavne u katoličanstvo i stvoriti jedan `Isusov ovčinjak`“.
Taj „Isusov ovčinjak“ trebalo je da bude Jugoslavija u kojoj su Srbi u podređenom položaju ili pod starateljstvom. Zato se Britanci, kako pokazuje Živojinović (isto), između dva rata neprestano zalažu da se Jugoslavija federalizuje i da se, uz Hrvatsku i Sloveniju, stvore i pokrajine Makedonija, BiH i CG.
Takođe, britanski izbor Tita a ne Draže, iako ideološkiinverzan, bio je geopolitički potpuno logičan – naravno, iz britanske antiruske optike.
Tito je, naime, na AVNOJ-u (1943) proglasio Makedonce i Crnogorce posebnim nacijama, uveo je kao federalnu jedinicu BiH, čak je i Sandžak dobio posebno „Zemaljsko antifašističko veće“ (videti ovde). Takođe, još od 1942. godine postoji Pokrajinski (docnije Glavni) narodnooslobodilački odbor Vojvodine (ovde), a od 1943. i Glavni štab NOV i PO Kosova (ovde).
Srbija je tako bukvalno svedena na predkumanovske granice (Čavoški, IJU, 2, 134) i odbačena sto kilometara od mora.
S druge pak strane, Draža do 1944. nema politički program, a uz sebe drži Stevana Moljevića, autora Homogene Srbije (1941) po kojoj etnički homogena srpska federalna jedinica treba da obuhvati celu jadransku obalu, od Drima do Kvarnera – uključujući i Cres. Svetosavski kongres (Ba, januar 1944) traži Jugoslaviju od tri federalne jedinice – Srbije, Hrvatske i Slovenije, bez navođenja granica, ali pod jakom senkom Moljevićevog plana.
Naravno da će rusofobni Britanci pre izabrati komunistu Tita, koji drži Srbiju daleko od Jadrana, nego demokratu Dražu (pre rata je bio simpatizer Demokratske stranke; ovde, str. 919) koji Srbiji hoće da preda na stotine kilometara jadranske obale.
Britanci su toliko pritiskali srpsku političku elitu izbeglu u London – da, bez obzira na zločine Hrvata, slučajno ne pomisli na samostalnu Srbiju – da je čak i „stari anglofil Slobodan Jovanović morao zaključiti da Britaniju u tome vode stare kulturne predrasude prema Srbima, kao večitim saveznicima Rusa“ (Ković, isto, 2, 610).
Opet, Britanci su bili toliko srećni što „Tito vodi politiku što većeg umanjenja srpskog značaja u Jugoslaviji“ (Golubović, isto, 2, 18; up. Naročnicka, isto, 2, 79), da su mu opraštali i komunizam. No, koliko je ova strateška odluka Britanaca – Tito, a ne Draža – ipak bila mudra (sa stanovišta njihovih ciljeva), videlo se 1948. godine, kada se Tito okrenuo protiv Staljina.
– „Da li bi se JNA, kao komunistička, borila protiv SSSR, na strani Zapada?“, pitao je maja 1951. general Dvajt Ajzenhauer, zapovednik američkih trupa u Evropi, Koču Popović, načelnika Generalštaba JNA.
– „Mi smo prekinuli odnose sa SSSR zbog njegove imperijalističke prirode, i nikako ne bi bila prepreka da se JNA odupre agresiji zajedno sa zapadnoevropskim vojnicima“ – odgovorio je Koča Popović (ovde).
U naredne tri godine Jugoslavija je od SAD dobila bukvalno svako oružje koje su Amerikanci proizvodili, osim atomske bombe: 292 klipna aviona, 192 mlazna, 20 transportnih, 22 mlazna izviđačka i 43 nadzvučna aviona (koje tada, pored SSSR-a i SAD, poseduju još samo Britanija i Francuska), 1.120 bestrzajnih i 715 samohodnih topova, hiljadu protivavionskih topova, pet hiljada bazuka, 918 tenkova, 565 oklopnih automobila, 2.500 protivavionskih mitraljeza, 34.000 automata, 4.387 radio-uređaja, 545 agregata, hiljade brodskih topova i mitraljeza, bacača raketa, protivpodmorničkih dubinskih mina, radara, bombi i granata (isto).
Američka vojna misija u Beogradu zvanično je brojala 124 predstavnika, dok je vrednost isporučenog oružja bila preko sto milijardi dolara (po današnjoj vrednosti dolara). Balkanskim paktom (1953) sa Grčkom i Turskom, koje su bile članice NATO-a (od 1952), Jugoslavija je praktično uvezana u vojnu alijansu sa SAD i Britanijom.
SAD i Britanija su, iz istog strateškog razloga, podupirali ne samo Titovu unutrašnju politiku slabe i podeljene Srbije, već i Titovu nesvrstanu politiku, znajući da Tito sprečava mlade afričke i azijske zemlje da potpadnu pod uticaj SSSR (Ković, isto, 2, 611).
Sve u svemu, Jugoslaviju je Zapad podržavao prvenstveno iz geostrateških razloga: između dva rata kao barijeru izlasku Nemačke i SSSR na Jadran, a posle Drugog svetskog rata kao potencijalnog saveznika u ratu sa SSSR (Bataković, IJU, 1, 69-70; Stepić, isto, 2, 300; Ković, 2, 609-610).
Zbog toga, naši mlađi radikalni levičari (marksisti) pišu danas o Jugoslaviji kao o „frankenštajnskoj tvorevini svetskog imperijalizma“ (ovde) ili kao 0 „pretežno imperijalnom projektu – prva Jugoslavije je dominantno bila francusko-engleski, a druga američki sponzorski projekat“, odnosno „dominantno američko-engleski satelit“ (ovde).
Međutim, kao što sam rekao, bilo je u Jugoslaviji i dobrog života, onoliko koliko je dohodak koji smo proizveli ostajao ovde. A to je bilo tačno u onoj meri koliko je Jugoslavija bila jaka i suverena zemlja.
Ali, onoliko koliko je bila slaba i zavisna, toliko je njen kraj bio neminovan. Obe Jugoslavije raspale su se onda kada su se bilo isprečile na putu zapadne sile u usponu (1941), bilo kada je zapretila opasnost da srpski činilac preuzme kontrolu nad izlaskom na Jadran (1992).
Sudbina Jugoslavije dobra je pouka šta jaka i suverena – ili pak slaba i zavisna država – znači za njene građane.
Da li smo makar tu lekciju naučili?
(Slobodan Antonić)