„Srbija neće ući u EU sve dok izričito, de fakto i de jure ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu!“

Jednom u 30 godina nemački „Špigl” se dohvati teme sovjetskog ili ruskog vojnog prisustva na Balkanu i onda se od raznih spekulacija pravi arsenal političkih pritisaka na Beograd.

„Špigl” je u broju od 4. oktobra 1982. preneo u delovima moj tekst iz zagrebačkog „Starta” o mađarskoj armiji i grupaciji od četiri sovjetske divizije stacionirane južno od Balatona.

„Špigl” me je korektno citirao, sa imenom i prezimenom, imenom lista koji je po Nemcima pravi časopis za muškarce, „red golih žena, red oružja”. Zaključak magazina koji čita osam miliona Nemaca, bio je „da je vojni ekspert iz Zagreba Miroslav Lazanski namerno objavio priču o sovjetskim divizijama u Mađarskoj, sa potpuno tačnim podacima, ne bi li upozorio jugoslovensku javnost na moguću sovjetsku invaziju na Jugoslaviju”.

Slatko sam se smejao, nisam imao temu za taj broj „Starta”, pa hajde malo o Mađarima i Sovjetima u Mađarskoj.

Sada, posle 32 godine „Špigl” diriguje bubnjevima nemačkih i EU upozorenja Beogradu zbog navodnog ruskog vojnog i političkog uticaja u Srbiji. Najsumnjiviji je, ispada po „Špiglu”, srpsko-ruski centar za humanitarne akcije na aerodromu u Nišu.

Pa je Angela Merkel ubedila Beograd da se ruskim pripadnicima tog centra ne dodeli diplomatski status, jer oni su, eto, špijuni. Američki vojnici koji se kreću Srbijom po sporazumu SOFA nisu špijuni.

Da budem jasan, samo amateri mogu da zamišljaju nekakav špijunski centar na međunarodnom aerodromu u Nišu, aerodromu gotovo usred grada, gde sa solitera možete da vidite i prisluškujete sve šta se tamo događa.

Koliko god nemački i EU političari, koji ovih dana dolaze u Beograd, naglašavali da na Srbiju ne vrše pritisak oko sankcija prema Rusiji, upravo tim naglašavanjem jasno je da vrše pritisak. To čak i zvanični Peking tvrdi. U međunarodnim odnosima to je nedopustivo.

Jedan od najslobodnijih i najistaknutijih nemačkih intelektualaca prošlog veka Hans Magnus Encesberger izjavio je još 1990. godine „da osnovnu karakteristiku nemačkog društva predstavlja trijumf mediokriteta i trgovačkog duha”.

Dakle, Nemci nam nude besramnu trgovinu: uvedite sankcije Rusiji i dozvolićemo brži proces otvaranja poglavlja oko ulaska Srbije u EU. Je li to EU tutor naše sudbine na putu ka savršenstvu?

Ili se mi vodimo isključivo strateškim koristoljubljem, pri čemu su moralni principi od drugorazrednog značaja? Ko to u Srbiji može danas da garantuje da nas za nekoliko godina EU neće prevariti?

Kao što su Berlin, Brisel i Vašington prevarili Moskvu nekoliko puta. Ko može da garantuje da će za deset godina EU i dalje postojati? Imam pravo da sumnjam, jer sumnja je jedan od oblika slobode.

Džordž Buš je za EU rekao: „Ona nije loša, ne pomaže, ali i ne smeta.” Jedan visoki funkcioner njegove administracije definisao je američku politiku prema EU rečju „disagregacija”, odnosno „razdruživanje”.

Srbija neće ući u EU sve dok izričito, de fakto i de jure ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu. To svi znaju, ali o alternativi kao da niko glasno ne razmišlja. Osim, recimo, Vulin. Ili – vozi Miško pa dokle stignemo. Dotle će putnici možda i zaboraviti gde smo krenuli…

Šta znači izjava komesara EU Johanesa Hana „da je Srbija slobodna zemlja”? Nisam to znao, zahvaljujem komesaru. Šta znače naše izjave „da za sada neće biti srpskih sankcija Rusiji”? Da će ih jednog dana biti? U ime čega? U ime našeg ulaska u EU?

SR Jugoslavija, odnosno Srbija bila je prva žrtva globalizma. Na nama su isprobana sva kršenja međunarodnog prava, a sada nas teraju da i mi prekršimo međunarodno pravo. Gospodo, bilo koje sankcije bez odobrenja Saveta bezbednosti UN su protivne međunarodnom pravu.

Naravno, ako hoćemo sporazum sa MMF-om oko kredita, a to smo dobili, ako hoćemo nemačke investicije u srpsku mašinsku industriju, to tek treba da se desi, onda je status diplomata za ruske pripadnike srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu u drugom planu?

Doduše, čvrsto verujem da oni taj status neformalno već imaju i da je to Moskvi direktno i saopšteno. Inače bi oko ruskog gasa bilo problema.

Za vreme prvog hladnog rata imao sam razumevanja za Zapad i NATO. Nije mi to bila prepreka da dobijem, od najznačajnijih sovjetskih vojnih ličnosti, intervjue u kojima su objašnjavali svoje stavove. Sada u drugom hladnom ratu imam razumevanje za ruske stavove.

Jer su u pravu. NATO se proširio do ruskih granica, opkolio je Rusiju svojim satelitima. Amerika postavlja antiraketni štit u Rumuniji i Poljskoj, navodno protiv raketa iz Severne Koreje i Irana i traži da joj Evropa u vezi s tim veruje.

Evropa će razumeti Vašington, ali Putin neće. Jer, on je jedini ruski lider, posle Lenjina, koji je živeo u Evropi. Pukovnik Vladimir Vladimirovič Putin u Drezdenu…