SRĐAN ŠLJUKIĆ: PROIZVESTI POLITIČKU ELITU KOJA ĆE SE RUKOVODITI NACIONALNIM INTERESIMA
Nedavne posete Miroslava Lajčaka, predstavnika EU, najpre Prištini, a zatim i Beogradu samo su nova epizoda jedne te iste „serije“, koja nije donela ništa posebno novo. Svi su akteri ostali, manje-više, pri svojim poznatim pozicijama.
Ko su akteri ovog, sada već decenijskog igrokaza, čiji se oružani čin odigrao 1998. i 1999. godine? Valja razumeti da ovo zapravo nisu pregovori između Srba i Albanaca u kojima posreduje Zapad, premda nas u to neumorno ubeđuju mediji. Kao prvo, Zapad (EU i SAD) u ovom dugotrajnom (političkom, ekonomskom, kulturnom) sukobu nije posrednik, već zainteresovana strana.
Interes Zapada je da legalizuje okupaciju južne srpske pokrajine koju je izvršio agresijom (dakle, protivpravno) 1999. Ukoliko Kosovo bude priznato od strane Srbije kao nezavisna država, agresija NATO na SR Jugoslaviju biće opravdana. To je srž svih nastojanja Zapada i krajnji cilj svih njihovih napora u ovoj stvari. Njih ne interesuje mir, „evropske integracije“ i sl, već jedino to da Kosovo uđe u Ujedinjene nacije kao nezavisna država.
Albanci i njihovi predstavnici nipošto nisu nekakav nezavisan akter, već predstavljaju zapadne marionete. Pogrešno je misliti kako Albanci imaju nekakve svoje nezavisne stavove, pozicije i tome slično: ta je teritorija, kao i njeni stanovnici, pod upravom najmoćnijih zemalja NATO. Jedino je moguće da se zemlje NATO povremeno na Kosovu „nadgornjavaju“ preko pojedinih albanskih političara. Nije mnogo drugačije ni sa Albanijom.
Otuda ne treba da čudi to što Lajčaku nije smetala zastava Albanije dok je razgovarao sa Haradinajem u Prištini. Valja reći istinu: ne samo da Zapadu ne smeta priča o Velikoj Albaniji koja bi nastala ujedinjavanjem Albanije i (okupiranog) Kosova, već on sam iza te mogućnosti stoji, on je njen pokrovitelj.
Glumeći posrednika, Zapad sebi obezbeđuju lagodnu poziciju: promoviše svoje interese, dok sve vreme priča da se bori za mir, prosperitet, itd. Zapad i Albanci predstavljaju jednu stranu u ovom sukobu i to je razlog što kosovski političari do sada ništa nisu ispunili kada je reč o obavezama koju su preuzeli (formiranje Zajednice srpskih opština). Oni to mogu jer im to omogućava njihov gazda.
Sa svoje strane, u tim i takvim lažnim pregovorima, Srbija je u poslednjih devet-deset godina učinila niz ustupaka, a da zauzvrat nije dobila baš ništa. Srpska je vlast (protivustavno) ukinula institucije države Srbije na severu Kosova, prepustila energetiku i telekomunikacije Albancima i naterala Srbe da učestvuju na (nelegalnim) kosovskim izborima, sve u (naivnoj) nadi da će odobrovoljiti Zapad da je ostavi na miru ili da barem nekako „kupi vreme“. Već preko nekog vremena stvar je došla do zida: Zapad i Albanci su sve uzeli, ostala je samo još stolica u UN.
A ona se ne može dobiti bez Srbije, ali ni bez Saveta bezbednosti (odnosno Rusije i Kine, koje imaju pravo veta). Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću savršeno je jasno da srpska javnost ipak vidi da Srbija do sada ništa u pregovorima nije dobila i da srpsko javno mnenje ne bi „progutalo“ da se Albancima i nezavisnost pokloni.
Zato nastoji da za faktičku kapitulaciju barem nešto izbori, sa čime bi, kao „velikom pobedom“, izašao pred srpsku javnost računajući (verovatno pogrešno) da to „može da prođe“. Otuda on stalno govori o „neophodnosti kompromisa“, istovremeno ne dozvoljavajući da zapadni emisari, poput Lajčaka, bez opomene u sred Srbije govore o Kosovu kao nezavisnoj državi (što srpskoj javnosti godi).
Lajčakova poseta nije donela ništa novo i ona zapravo samo znači da se igra nastavlja. Sve su opcije ponovo na stolu. Zapad neće odustati od svojih ciljeva, barem ne u skorije vreme. On će nastojati da kombinacijom „šargarepe i štapa“ pritisne Srbiju da ispuni traženo.
Međutim, zapadna „šargarepa“ nije više tako ukusna kao što je bila nekada – ni u EU, ni u SAD više „ne cvetaju ruže“. Istovremeno i „štap“ se prilično ofucao i samo što se ne polomi – agresija poput one iz 1999. danas nije moguća.
Na raspolaganju su Zapadu još i sankcije, što je teško očekivati jer bi bili pogođeni i zapadni investitori u Srbiji, kao i posredan pritisak, preko pomoći srpskoj „građanskoj“ opoziciji, koja bi rado zauzela mesto Vučića i SNS, ne pitajući za cenu.
S obzirom na činjenicu da moć Zapada opada, srpska je objektivna pozicija zapravo mnogo bolja od toga koliko je realno koriste srpski političari. Većina njih kao da živi u devedesetim godinama prošlog veka, kada je zapadna moć bila naizgled neograničena, a EU predstavljala neku vrstu „raja na zemlji“.
Toga više odavno nema, ali to srpski političari ne razumeju ili neće da razumeju. Njihovo (mislim i na vlast i na opoziciju) bezrezervno vezivanje za „evropski put“ danas predstavlja stranputicu i stavlja ih u iskušenje da izdaju nacionalne interese zarad očuvanja (ili osvajanja) vlasti.
Kada vršenje vlasti postane važnije od nacionalnih interesa, onda to postaje tragedija za zemlju u kojoj se to dešava. Glavni savremeni problem srpskog društva danas jeste njegova nesposobnost da proizvede političku elitu koja bi se u potpunosti rukovodila nacionalnim interesima.
Dok imamo ovakvo stanje, dolaziće stalno i Lajčak i njemu slični lažni posrednici, a srpsko će društvo doživljavati eroziju.
Članak je prvobitno objavljen na ruskom jeziku na sajtu Regnum
(Stanje stvari)