SRPSKI GENERAL UPOZORAVA: Nalazimo se na istorijskom raskršću! Državni i nacionalni interesi su toliko ugroženi, da se srpski narod do sada još nije susreo sa ovim..
Piše: Dr Vinko Pandurević, general u penziji Vojske Srbije i VRS
Vrlo često u akademskim, stručnim, političkim, pa i u laičkim raspravama čujemo da se govori o tome, da se Srbija i srpski narod u pogledu svoje budućnosti i svojih vitalnih nacionalnih i državnih interesa, nalaze na istorijskom raskršću.
Da su aktuelni državni i nacionalni interesi toliko ugroženi, i da su ta ugrožavanja takvog obima i karaktera, kada se radi o opstanku naroda i države, kao da se do sada sa njima nije susretao srpski narod.
Obično se veliki problemi i izazovi sa kojima se susreću aktuelne političke i državne elite, doživljavaju kao najteži u istoriji države, kao sudbonosni, kao prekretnica za budućnost, te da je na pleća aktuelne vlasti pao ogroman istorijski teret, koji nije lako nositi.
Međutim, istoričarima je dobro poznato da skoro svaki istorijski period razvoja društva i funkcionisanja srpske države nosi određene izazove i rizike, koji se mogu smatrati sudbonosnim, i od kojih često zavisi budućnost naroda i države. Srbija se susretala mnogo puta sa takvim iskušenjima. Čak možemo reći da su rizici i izazovi stalni saputnik razvoja našeg društva i države.
Retki su periodi u istoriji srpskog naroda u kojima su odlučujući svetski faktori bili naklonjeni Srbima. Srednjovekovni srpski vladari, kao i vladari koji su stvarali modernu srpsku državu suočavali su se sa mnoštvom prepreka, opasnosti i izazova, koji su ponekad delovali i kao nepremostivi.
U veoma dugom istorijskom periodu osnovna poluga i snaga u stvaranju i odbrani srpske države, bila je vojna sila i državna rešenja su se donosila na bojnom polju. Retki su bili periodi u srpskoj istoriji, kada su se vitalni nacionalni interesi ostvarivali i branili isključivo političkim i diplomatskim sredstvima, bezrezervnim savezništvima ili kao polsedica povoljnih međunarodnih okolnosti, odnosno geopolitičkih promena na regionalnom i svetskom nivou.
Takođe, srpska država i srpski narod su najčešće bili na udaru vojnih snaga i sredstava srpskih neprijatelja, propraćeni i podržani snažnim ekonomskim, političkim, diplomatskim i propagandnim srestvima.
U periodu najnovije srpske istorije (poslednje decenije dvadesetog i početak dvadeset prvog veka), srpski narod je bio suočen sa takvim izazovima, rizicima i opasnostima, da se taj period može smatrati upravo, periodom u kome se budućnost srpske države i naroda, nalazila i još uvek se nalazi na istorijskom raskršću.
Jugoslavija se početkom devedesetih godina prošlog veka raspala, odnosno bila je razbijena pod udarom „akumulisanih istorijskih energija“ koje su bile razorne po državu i mnoge jugoslovenske narode, a koje su se ispoljile u vrlo nasilnim oblicima, počev od krvavih oružanih sukoba, preko ekonomskih blokada i sankcija, propagandnog anatemisanja srpskog naroda i njegovog rukovodstva. Skoro poslednje dve decenije srpska država i srpski narod žive život prepun izazova, pretnji i opasnosti.
Kada su se nove političke elite, ustoličile posle petooktobarskih promena dve hiljadite godine, poverovale su da za Srbiju i srpski narod dolaze bolji dani, i da Srbija ulazi u red ravnopravnih država, koja će biti poštovana i uvažavana, kako u poliitčkom, tako i u teritorijalnom pogledu i u pogledu unutrašnje i spoljašnje suverenosti.
Međutim nacionalni i državni interesi Srbije (suverenost, teritorijalna celovitost, mir i bezbednost, ekonomski prosperitet, demokratija i politička stabilnost društva) dolaze pod snažan udar interesa moćnih svetskih sila, vodećih zemalja EU, koje smo smatrali prijateljskim, i pod udar teritorijalnih pretenzija nekih naših suseda.
Da li je uvek opravdano i svrsishodno optuživati druge za sve naše vlastite nedaće i teškoće? Da li smo naučili osnovne istorijske lekcije? Na ova pitanja možemo naći odgovor kroz analizu aktuelnih unutar političkih sporova, regionalnih kretanja i uticaja vodećih zemalja u svetu, koje još uvek smatramo „saveznicima“, znači više od partnera.
Kada je reč o teritorijalnoj celovitosti Srbije, naše državno rukovodstvo se pomalo „uljuljkalo“ na odredbama Ustavne preambule o „Kosovu kao sastavnom delu Srbije“, na izjavama tipa „nikada nećemo priznati Kosovo“, „briselski sporazum se mora poštovati i sprovoditi i od strane Prištine, kao što to čini Beograd“, „Kosovo ne može formirati svoju vojsku“ itd.
Srpsko državno rukovodstvo biva iznenađeno i upozoreno izjavama Albanskog premijera Edija Rame, „da će pod određenim uslovima doći do ujedinjenja Kosova i Albanije“, koju je dopunio predsednik Nacionalnog saveta Albanaca u Srbiji gospodin Musliju, koji je istovremeno predsednik opštine Bujanovac, svojom izjavom o velikoj Albaniji, „u koju treba i moraju da uđu opštine „Preševske doline“ (Preševo, Bujanovac i Medveđa), a kao utehu Srbiji, neće tražiti Niš, iako bi sa Nišom velika Albanija bila uistinu ono za što se Albanci zalažu“. Kako reaguje srpsko državno rukovodstvo?
Upozorava da se na ovakav način ugrožava integritet Srbije i Ustavni poredak, da je to poziv na treći balkanski rat, izražava zabrinutost za teritorijalnu celovitost Makedoinije, Crne Gore i Grčke, jer bi i njihove neke teritorije ušle u sastav velike Albanije, poziva EU da reaguje, očekuje reagovanje NATO saveza itd.
Reakcija državnog rukovodstva Srbije je za „domaću upotrebu“. Zahtev Musliua da se „Preševska dolina“ pripoji Kosovu, a potom velikoj Albaniji, predstavlja kako reče predstavnik Vlade Srbije, „ugrožavanje teritorijalnog integriteta zemlje Srbije“, samo nije rekao Srbije, u kojim granicama.
Kao da smo zaboravili da je taj integritet već davno narušen, da je na teritoriji Srbije formirana, neka nova država, za nas kvazidržava Kosovo, a za Albance, EU, SAD i NATO suverena država. Kako se stvari brzo kreću. Za kosovske Albance Kosovo je suverena država koja ima pravo povezivanja sa drugim državama, pre svega to žele sa Albanijom.
Država Srbija sada bije novu bitku, kako da spreči da se Kosovo ujedini sa Albanijom, a borba za njegovo vraćanje u ustavnopravni i teritotijalni poredak Srbije, kao da više nije tema. Sada se borimo da spasimo tri opštine na „jugu Srbije“. Usput kukamo nad ugrožavanjem teritorijalnog integriteta drugih država.
Vlada Srbije traži da se EU i NATO izjasne u vezi stavova Edija Rame i ostalih o stvaranju velike Albanije. Moli ih da reaguju, očekuje to od svojih „saveznika“. Šta su učinili EU i NATO? Izrazili su „zabrinutost“, „iznenađeni su“, pozivaju sve strane na „mir u regionu, na dobrosusedske odnose, sve u interesu građana na zapadnom Balkanu“.
Kakve floskule, kakvo licemerstvo. U ovoj poodmakloj fazi normalizacije odnosa Beograda i Prištine (opet jedna stara floskula, i pojmovna prevara i obmana), rukovodstvo Srbije očekuje „mnogo od svojih partnera iz EU i NATO saveza“.
Patroni „države Kosovo“ uvek će stati na stranu svojih štićenika, a ne na stranu Srbije. U pravu je premijer Srbije, kada kaže, da bi bio od strane „naših saveznika“ „obešen na jarbol umesto zastave u Briselu, da je pozivao na svesrpsko ujedinjenje u regionu“.
Da, svako onaj ko zahteva srpsko ujedinjenje može biti obešen i metaforički a i stvarno. I pored svega rečenog, državno rukovodstvo Srbije i dalje veruje zapadnim saveznicima, bez alternative teži u evropske integracije, kojima će morati prehoditi atlantske integracije. Državno rukovodstvo Srbije je verovatno svesno svih zamki, ali ima malo prostora za aktivno delovanje.
Dakle, pozicija Srbije i srpskog naroda u celini je vrlo nepovoljna. Teritorijalni integritet Srbije je davno narušen (na njenoj teritoriji je nastala nova država, koja želi da se pripoji Albaniji; nove opštine i njihove teritorije sa „juga Srbije“ žele da se priključe velikoj Albaniji; Kosovo želi da formira svoju vojsku (trenutno je proces odložen, ali ne i obustavljen); srpski narod na KiM skoro bez ikakve institucionalne zaštite (formiranje zajednice srpskih opština je neizvesno); srpskom narodu u Crnoj Gori se ne priznaju nacionalna, kulturna i jezička prava; RS je izložena stalnim pritiscima i ucenama snaga koje žele unitarizaciju BiH i ukidanje entiteta; separatizam u Vojvodini i raško-polimskoj oblasti je i dalje izražen itd.
Ovakav položaj Srbije i srpskog naroda je posledica dugogodišnjih nepovoljnih geopolitičkih kretanja u regioni, Evropi i u svetu. Ali nije takav, samo zbog spoljnih uticaja, nego je takav i zbog unutarnacionalnog nejedinstva, političkog oportunizma domaćih elita, nedostatka političke inicijative na međunarodnom planu, opšta defanziva države, dovođenje domaće privrede u veliku ekonomsku i finansijsku zavisnost od spoljnih faktora, ispunjavanje naloga stranih vlada i svetskih centara moći, jednom rečju potpuno odsustva nacionalne suverenosti kako na domaćem tako i na spoljašnjem planu. Možda je ovo neka vrsta naše istorijske konstante.
Javnim i otvorenim deklarisanjem isključivo političkih, diplomatskih i pravnih sredstava borbe za suverenitet i teritorijalnu celovitost, odbacuju se druga srestva, kao što su vojna sila. Zato naše državno rukovodstvo, ne samo aktuelno, nego i mnoga predhodna, imaju ograničen manevarski prostor u borbi za ostvarivanje nacionalnih i državnih interesa.
Ostalo nam je da upućujemo apele i molbe EU i NATO savezu, da upozoravamo na moguću destabilizaciju regiona, da apelujemo na mir, da se grozima od moguće pomisli na rat, koji je izgleda osnovno sredstvo Albancima u ostvarivanju njihovih nacionalnih interesa.
Srbi nisu dobili državu za zelenim stolom, na osnovu molbi, apela i mirovnih poruka, nego im je država priznata za zelenim stolom, kao rezultat ratnih napora i uspeha. Nije cela istina u izreci, „Srbi dobijaju u ratu a gube u miru, za zelenim stolom“. Onaj ko je u istinu moćan na bojnom polju i ko ostvari pobedu u ratu on diktira i mirovna rešenja za zelenim stolom.
U aktuelnim okolnostima Srbija za zeleni sto nema šta da donese. Nije svrsishodno pozivati na rat, kao opciju rešavanja nacionalnih interesa i ostvarivanje nacionalnih ciljeva, ali jeste opcija, kao krajnje sredstvo odbrane državnog suvereniteta i teritorijalne celovitosti.
Ukoliko nam moćne sile i pretendenti na naše teritorije poveruju, i ako ih ubedimo isključivo u našu pacifističku politiku, da nam vojska služi samo za parade, ako znaju da nemamo ozbiljnog saveznika i prijatelja, da smo kolebljivi u pogledu vojnog savezništva i vojne neutralnosti, kada vide da se vojno naoružavamo pred kamerama i na konferencijama za štampu, kada javno govorimo o novim borbenim sistemima, koji možda nikada neće stići u naše ruke ili će stići kada to bude kasno, onda će bez ustručavanja nastaviti komadanje naših teritorija.
Albanci su postali važni partneri SAD i vodećim zemljama EU, jer dosledno ispunjavaju njihove naloge, rade u njihovom interesu, koji se u velikoj meri poklapa sa albanskim interesima, spremni su da se bore protiv suseda svim sredstvima, uključujući oružana sredstva kao osnovna.
Srbiji jeste potreban mir, ekonomski razvoj, politička stabilnost, sve je to nasušna potreba. Međutim Srbiji i srpskom društvu je potrebna vizija i sredstva kako to ostvariti. Ako mislimo da će nam neko uspostaviti teritorijalnu celovitost na našu molbu i apel, onda se varamo.
Kako da se ne ugrožava teritorijalna celovitost zemlje, kada smo se predhodno izjasnili u procentu od oko 73% da nismo spremni ratom braniti Kosovo. Onda treba formulisati potpuno nove nacionalne doktrine i strategije, uskladiti realnost na terenu sa Ustavom ili Ustav prilagoditi relanosti na terenu.
Treba znati izračunati cenu i jednog i drugog. Ima nešto što se može izraziti novcem i drugim mernim jedinicama, a ima i nešto što ne podleže jasnim empirijskim merilima.
(fsksrb.ru)