Šta se ustvari događa u Srbiji? Cvijanović otkriva pozadinu pripreme ubistva Vučića..
Piše: Željko Cvijanović
Šta se ustvari događa u Srbiji?
1.
Možda bi ta patologija koja osvaja javni prostor u Srbiji nekom bila i zabavna kad ne bi bila toliko nekrofilna, kad ne bi tražila krv. Jedni bi da Vučić ne pogine i rado bi ga zaštitili, ali, avaj, kako će kad je on već toliko puta galamio o svom ubistvu i državnom udaru. Kao onaj čobanin iz priče koji je zezao selo vičući „vuk!“, pa kad se vuk stvarno pojavio… Znate to već. Oni ne bi da se dogodi nešto strašno, ali drže se principa. A, i ako se Vučiću najgore dogodi, šta oni tu mogu, uostalom, neće im nedostajati.
Drugi bi opet da budu razložni: a što se kači s Amerima? Taj svet ozbiljno se bavi politikom, zna običaje, i kako oni da spasavaju poludelog samoubicu. A evo i dobronamernih realista – oni Vučiću savetuju da su američke pretnje najjači argument da se što pre organizuje venčanje Srbije i Amerike. Mudrost sipa iz njih kao iz očeva koji su dali ruke svojih ćerki proscima koji su ih prethodno silovali, i ne mogu da se zakunu da neće opet.
2.
Naravno, ta maligna plitkoća antivučićevske histerije – koja je samo vrh decenijama preuzimanog narativa o još prevelikoj, prejakoj i prekobrojnoj Srbiji da bi se namirio balkanski mir – nalaže da njegovo ubistvo ipak jeste neko rešenje. I oko toga se polako, kao paukova mreža, sklapa konsenzus dela stranaca i dela elita – od liberalnih do nacionalnih – zatim političkog podzemlja, regonalnih feudalaca i klasičnog podzemlja. I svi su oni radi da zasuču rukave i spasavaju Srbiju, ali zašto bi spasavali Vučića kad je samo Srbija bez njega vredna spasavanja.
Taj odvratni koncept namerno previđa najvažnije: vika koju je podigao Vučić danas je, koliko god nedovoljna, jedino što ga štiti od metka. Mogle bi da ga sačuvaju službe? Policija? Telohranitelji? Budimo ozbiljni! Samo ta galama koju proizvodi drži ga na zemlji i fakat je da zbog te galame, ako mu se nešto desi, na svetu neće biti nikog ko neće znati da su to bili Ameri. A ovi naši majstori tako bi uleteli da se tuku na njegovoj strani, samo kad ne bi toliko galamio. Bedno!
3.
Sve su to zle gluposti sveta, kome je pogled na Vučića toliko suzio sliku da ne vidi ni toliko da se u Srbiji događaju važne stvari. Ne bih još uvek rekao, kao Čepurin, da je reč o „istorijskom zaokretu“ Srbije, ali činjenica je da je Beograd zategao prema Americi i EU. Zašto je zategao? Zato što ne može ili neće – svejedno – da isporuči ultimativne zahteve na Kosovu i Metohiji, u Srpskoj i povodom Rusije.
Ako bi ih ispunio, to bi možda za prvo vreme moglo da ga spase spolja, ali tad ničeg ne bi bilo što bi moglo da ga spase iznutra. Jednostavna matematika, i tu prostora za politiku, bar koliko je do Srbije, jedva da je nešto ostalo.
I svi ti tragovi koji se pažljivo postavljaju u Vučićevoj okolini – od zolje u Jajincima, preko navodne bombe u Er Srbiji do eksploziva u novobeogradskoj garaži – sve su to precizno ispisani znakovi. Sav taj kriminalni šljam koji se okolo muva – isto tako. I nije poruka Vučiću samo da će biti ubijen nego da će biti ubijen kao kriminalac. Uostalom, šta drugo sugeriše ovdašnji dnevni list koji za jednu od mogućih meta – Vučićevog brata Andreja – otvoreno postavlja pitanje da li bi mogao da postane žrtva zato što je brat srpskog premijera ili zato što malo sumnjiv. Ako je prvo, možda i nije dobro, ali ako je drugo, u čemu je tu razlika od desetine uličnih ubistava za kilo kokaina.
4.
Važno je znati da to nije prvi put da se u Srbiji formira konsenzus stranaca, dela elita i podzemlja. Uostalom, dovoljno je setiti se Petog oktobra, kad je u noći koja je slutila na obračun za račun opozicije i stranaca jedan od surčinskih kriminalaca sa svojim ljudima na liniji vatre držao zgradu državne bezbednosti a drugi Generalštab. Važno je znati i to da je ovaj drugi ušao u NATO pre nego što je to ikom u Srbiji bilo ponuđeno, tako što se njegova bezbednost, kad je trebalo da svedoči protiv odmetnutih pripadnika svog klana, čuvala u jednoj bazi NATO u Slovačkoj.
Važno je znati i to da obračun sa crnogorskim podzemljem, najdugovečnijom nenačetom formacijom tog tipa u Evropi, nikad nije bio uslov za prijem Mila Đukanovića u EU ili NATO. (Zašto? Možda zato što oni u Jajincima imaju zadatak da nekog uvedu u NATO.) Kao i to da je srpskim fudbalskim navijačima, danas ozloglašenoj grupi, Veran Matić za učešće u Petooktobarskoj revoluciji dodeljivao nagrade B92.
Danas, kad pored kuće Vučića u Jajincima pripadnici crnogorskog podzemlja – koji se za svog gospodara nisu jednom tukli po Srbiji – ostavljaju svoje preteće tragove, važno je znati i to da se to ne događa zato što im je Andrej Vučić kao nešto dužan, već što je njegov brat dužan Kosovo, Srpsku i sankcije Rusiji svetu koji već 20 godina ovde noću neguje delove podzemlja kao sredstvo pritiska na neposlušne vladare, dok danju, na radost naših uglednika s početka teksta, trubi o pravnoj državi. O tome se ovde radi.
5.
Da, Srbija je u problemu. Njena potreba da zadrži makar obrise svog suvereniteta vodi je u sukob sa zapadnim svetom, gde sama tema sukoba jasno svedoči o mestu koje joj je u tom svetu namenjeno i gde se pripadnici crnogorskog podzemlja, muvajući se naoružani oko kuće Vučića, pojavljuju kao zaštitnici njegovih vrednosti. Zato ovo nije vreme za stvaranje glupih simetrija o Srbiji koja bira između Istoka i Zapada, čime se pune ovdašnje novine; ona bira između toga hoće li zadržati makar obrise suverene države ili će biti teritorija koja će se vremenom isprazniti i od poslednjeg nepredatog resursa – ljudi.
U nastojanju da o tome postigne nekakav dogovor sa zapadnim silama Srbija je doživela neuspeh – budući da taj svet ne misli da bi zemlji koju smatra poraženom u kratkom ratu iz 1999. godine trebalo dati bilo kakav častan izlaz. Godinama je, naravno, taj problem maskiran viškom retorike i srpskim ustupcima toj retorici. Na kraju se, kako to biva, ponovo pojavio problem, go i jasan, toliko da ga svi jasno vide sem naših elita, nastalih i gojenih kao lišaj na drvetu upravo te i takve retorike.
6.
Samim tim zapadne sile veruju da je vreme da politiku zamene druga sredstva, dok Srbija to zatvaranje političkog prostora ispunjava pukim nagonom samoodbrane. I tu je malo ostalo prostora da se ide nazad: prvi neće da ga vide, drugi ga nemaju. Dolaze teški dani. Za Vučića je za popuštanje kasno: ako bi to uradio, darovi bi bili primljeni, a onda bi bio kažnjen što je uopšte pomislio da je mogao drugačije.
Preostaje mu samo da počne da čisti prostor oko sebe – od bezbednosnih službi, preko političkog aparata, u koji su decenijama ubacivani oni kojima je kupovano poverenje zapadnih sila. Preostaje mu da se osvrne po svojoj okolini i razume ko je tu da bi Srbiju branio, a ko da bi njenu i njegovu glavu pripremio za žrtvu. Ili da manijakalno pokuša da, ništa ne dirajući, postigne preskupi mir u momentu kad su sa druge strane već zasvirale ratne trube, ne raumevajući da su ovaj put cena tog mira Srbija i on.
Elem, jednačina se iz sata u sat pojednostavljuje: ili si Orban ili si Janukovič. Ili se, nemajući dovoljno vremena, tučeš za suverenitet zemlje, ili ga predaješ, bez šansi da bude povraćen u mnogim godinama koje dolaze. Nema trećeg puta.
(Standard.rs)