Šta stoji iza dolaska princa Čarlsa u Beograd, i „povećanog interesa“ za Srbiju..?!
Piše: Siniša Ljepojević
Britanski prestolonaslednik princ Čarls sa suprugom uskoro dolazi u posetu Srbiji. U Beogradu je do sada bio samo davne 1978. godine kao gost Josipa Broza Tita, a sad prvi put dolazi u ponovo nezavisnu Srbiju.
Sa onim što je bila bivša Jugoslavija Princ od Velsa – što je tradicionalna zvanična titula britanskih prestolonaslednika – veoma je dobro upoznat. U državama nastalim od te nesrećne zemlje boravio je osam puta, a ovo je prvi put da dolazi u Srbiju, zemlju za koju je lično zbog mnogo razloga mnogo više vezan nego za druge.
Zašto onda princ Čarls tek sada dolazi u Srbiju? U medijima se poslednjih dana moglo čuti i pročitati da je reč o „protokolarnoj poseti“, drugim rečima ceremonijalnoj. Takvo viđenje je deo uvreženog, ali pogrešnog uverenja da je britanska kraljevska kuća puka ceremonija, neka vrsta visoke zabave, pa se u političkoj Srbiji često za nekoga ko nema stvarnu vlast ili značaj kaže da je kao „britanska kraljica“. To nije samo neumesno poređenje nego i bez smisla. Tačno je da formalno britanski monarh, iako je šef države, nema vlast, ali zato ima izuzetan uticaj, a moć uticaja je ponekad jača od vlasti. Britanski monarh kao i prestolonaslednik dobijaju dnevno sve važne državne papire i poverljive izveštaje i oni su potpuno u toku onoga što su britanska politika i njeni planovi.
U Srbiju dolazi budući britanski kralj i prestolonaslednik, koji već sada u ime svoje majke kraljice Elizabete II obavlja između trideset i pedeset odsto državničkih dužnosti, uključujući i posete drugim državama. U tom kapacitetu princ Čarls nigde više ne putuje „turistički“, i sve njegove posete su u krajnjoj nadležnosti Forin ofisa i britanske vlade. Bez njihovog odobrenja i osmišljenosti – u prevodu na stvarni jezik – bez jasnog političkog i državnog cilja, Princ od Velsa nigde ne putuje, pa tako ni u Srbiju. U tom smislu poseta britanskog prestolonaslednika se ne može smatrati protokolarnom.
POSETA U FUNKCIJI BRITANSKE POLITIKE
U medijima su se takođe mogle videti sumnje da dolazak princa Čarlsa nagoveštava i „povratak Britanije na Balkan“ i „povećan interes“ za Srbiju. Neophodno je, međutim, poznavati javno teško vidljivu strukturu i „tehnologiju“ britanskog političkog aparata i funkciju koju u toj složenoj mreži ima kraljevska porodica. Kraljevska porodica naravno direktno ne kreira politiku Velike Britanije, ali je, pored uticaja, na diskretan način i u njenoj funkciji, ili da otvori zatvorena vrata i obnovi mostove ili da simbolično nagovesti ono što dolazi.
Princ od Velsa će u svojoj martovskoj balkanskoj turneji posetiti nekoliko zemalja bivše Jugoslavije u kojima je bio i nekoliko puta, a u Srbiji dolazi prvi put.
Već ta činjenica govori o promeni stava zvaničnog Londona. Šta ta promena znači i šta je njen cilj, nije u ovom času bas sasvim jasno, posete najužih članova kraljevske porodice su samo simbol promene, a konkretni rezultati i ciljevi će se uočiti ili razotkriti nešto kasnije. Već pomenute sumnje da je reč o „povratku Britanije na Balkan“ i „povećanom interesu“ za Srbiju nisu baš sasvim utemeljene, ali ni neosnovane. Naime, ne može biti reči o povratku jer Britanija u osnovi nije nikada ni napuštala Balkan i njen interes za Srbiju nije opadao, on je možda bio manje vidljiv.
Nešto drugo je daleko važnije. Britanija je, naime, poslednjih godina, izuzev na Kosovu i u Sloveniji, u celoj bivšoj Jugoslaviji, a posebno u Srbiji, uglavnom viđena u negativnom svetlu, kao zemlja koja radi protiv interesa lokalnog naroda. Britanija je došla u situaciju da nju, kako se procenjuje u Londonu, više niko „ne uzima za ozbiljno“. Posebno u Srbiji takav, najblaže rečeno, negativan status Britanije je imao veliko utemeljenje, počev od bombardovanja 1999. godine pa do nerazumne podrške samoproglašenoj nezavisnosti Kosova i Metohije, formiranja oružanih snaga kosovskih Albanaca pa do antisrpskog lobiranja u svim međunarodnim institucijama.
Između Srba i Albanaca Britanija je izabrala Albance. Pošto se činjenice iz te novije istorije ne mogu promeniti, sada London, po starom britanskom modelu, očigledno pokušava da promeni percepciju javnosti – u ovom slučaju u Srbiji – i kasnije na toj promenjenoj percepciji krene u izgradnju neke nove politike i „povratka“. U toj promeni percepcije i nagoveštaju neke nove politike skrivena je i uloga princa Čarlsa i kraljevske porodice. To je generalno jedna od njihovih uloga.
NAJVEĆI PRIJATELj SRBA U LONDONU
U slučaju Srbije princ Čarls je gotovo idealna ličnost za takvu misiju. On nije upleten u bilo kakvu britansku operaciju u Srbiji od vremena raspada Jugoslavije, lično je veoma blizak pravoslavlju i privatno je finansijski pomogao obnovu manastira Hilandar posle požara kao i obnavljanje u ratu razrušenog manastira Žitomislić kod Mostara. Zanimljivo je da je London posetu princa Čarlsa ugovorio i organizovao direktno sa Beogradom, Ambasada Srbije u Londonu uopšte nije kontaktirana niti je imala bilo kakvog udela u tom važnom poslu.
Uz to, britanska kraljevska porodica i princ Čarls imaju i rođake u Srbiji, pa je njihovo angažovanje idealno za promenu percepcije javnosti ili barem u jednom njenom delu. Porodica poslednjih srpskih kraljeva Karađorđevića je u višestrukim rođačkim vezama sa britanskom kraljevskom kućom. Te rođačke veze su i sa strane Vindzora, porodice kraljice Elizabete II i sa strane njenog muža princa Filipa.
Početak rođačke povezanosti srpske i britanske krune je vezan za ženidbu kralja Aleksandra I rumunskom princezom Marijom posle Prvog svetskog rata. Kasnija kraljica Marija bila je praunuka britanske kraljice Viktorije. Njen otac je bio sin kraljice Viktorije, pa je tako deda sadašnje kraljice Elizabete kralj Džordž V bio njen brat od strica. Po toj liniji, ako bi nekad Srbija postala kraljevina a kraljevski presto pripao Karađorđevićima a oni opet ne bi imali naslednika, srpska kruna bi pripala britanskoj kraljevskoj kući. Po istoj logici, teorijski bi Karađorđevići imali pravo na britansku krunu. To je najdirektnija i najsnažnija veza Karađorđevića i kraljevske kuće Vindzora.
Vremenom su nastajale i druge veze. Sadašnji krunski princ Aleksandar Karađorđević je po majci rođak kraljičinom suprugu princu Filipu. Njegova majka princeza Aleksandra bila je vanbračna ćerka grčkog kralja, strica princa Filipa, koji je nju zvanično priznao i dobila je status princeze. Posle se desilo još nešto. Princ Andrej, srednji sin kralja Aleksandra I i mlađi brat kralja Petra II, u prvom braku bio je oženjen princezom Sofijom, sestrom princa Filipa.
Oni su se rastali u burnim okolnostima, a imali su jednog sina, Kristofera-Džordža. On je bio veoma povučen i radio je kao profesor fizike u Škotskoj. U junu 1994. godine, dok se noću vraćao kući biciklom, pokosio ga je neki pijani vozač i on je poginuo. Pored pogibije, javnost Škotske je bila iznenađena koliko je bio skroman i povučen, niko nije znao da je njemu britanska kraljica ujna a njen muž ujak. Posle razvoda od princa Andreja princeza Sofija nije se udavala, živela je u Bakingemskoj palati i, po sopstvenoj želji, sahranjena je u Ruskoj crkvi u Jerusalemu.
PROTOKOL BEZ ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA
Karađorđevići su vezani za britansku kraljevsku kuću i po drugoj liniji, onoj kneza Pavla. Princeza Olga, supruga kneza Pavla, potiče iz grčke kraljevske kuće, pa je tako i blizak rod princa Filipa. Njena rođena sestra princeza Marina bila je udata za mlađeg brata kralja Džordža VI, oca kraljice Elizabete II, pa je tako ona bila njena strina. Od toga potiče i bliskost princa Čarlsa sa ćerkom kneza Pavla i kneginje Olge princezom Jelisavetom. Moglo je biti i još rođačkih veza, ali sudbina je to sprečila. Srednji sin princa Pavla princ Nikola, koji je bio britanski ratni pilot u Drugom svetskom ratu, bio je u vezi sa kraljičinom sestrom princezom Margaretom i verovalo se da će se to završiti brakom. Ali princ Nikola je jedne noći 1954. godine poginuo u automobilu.
Koliko te rođačke veze imaju i stvarnog značaja u političkoj realnosti, teško je reći, ali su one zanimljive, i čak bi u određenim istorijskim okolnostima u krajnjoj liniji mogle biti i važne. Doduše, realnost je da Karađorđevići imaju malo drugačiji status u kraljevskim krugovima, jer oni izvorno nisu aristokratija, nisu posednici velikih imanja i bogatstva, oni su narodna dinastija, pa tako nikada nisu mogli ni da imaju pravi status u centrali, direkciji, evropskih kraljeva, kako cinici zovu britansku kraljevsku kuću.
A drugo, ništa manje važno, su konkretni interesi konkretnog vremena. Kada dođu stvarni izazovi, onda se nema milosti, što je na svojoj koži osetio i princ Pavle, koji je bio precrtan zbog potpisivanja Trojnog pakta i, iako mu je tadašnji kralj, Čarlsov deda, bio venčani kum, on više nikada nije mogao da dođe u Englesku.
Mnogo je, međutim, drastičniji slučaj poslednjeg ruskog cara Nikolaja II. On je bio brat od tetke tadašnjem britanskom kralju Džordžu V – njihove majke, danske princeze, su bile rođene sestre, a njegova žena carica Aleksandra mu je bila sestra od tetke po liniji kraljice Viktorije. Kralj Džordž V je, međutim, odbio da ih primi u Britaniju, posle čega su oni zajedno sa decom pobijeni u revolucionarnom Sovjetskom Savezu. Iako je britanska vlada odobrila azil carskoj porodici, u kraljevskom krugu je procenjeno da bi to mogla biti opasnost i za njih, i rođaci su odbijeni. Tu nema milosti.
U zvaničnom protokolu posete princa Čarlsa Srbiji nije, međutim, bilo mesta za krunskog princa Aleksandra Karađorđevića. Njega nema u zvaničnom programu, ovo je poseta državi Srbiji. Verovatno će se, što je i razumljivo, princ Čarls sa njim privatno sastati, kao sa rođakom. Ali činjenica da princ Aleksandar Karađorđević nije u programu bi mogla smisao posete britanskog prestolonaslednika da učini malo jasnijim.
(Standard.rs)