Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Turci su i dalje u Idlibu, sirijska vojska nastavlja kampanju zapadno od Alepa, a Rusi im pružaju vazdušnu podršku.
Nakon smrti turskih vojnika u Idlibu je na društvenim mrežama i turskim novinama započela prava histerija. Najnasilniji su pozivali na rat protiv Rusije i atentat na Asada. Što se krije iza svih tih članaka i komentara i koliko to može biti opasno, to je pitanje koje zaslužuje veću pozornost.
Je li moguće da Sirijci i njihovi saveznici provode protivterorističku akciju protiv opasnih naoružanih terorističkih skupina u sirijskoj provinciji Idlib, koje su naoružali Turci, gdje su turski “posmatrači” pomešani s njima i “pokrivaju” teroriste? Jeste i neki su projektili neizbežno morali pasti na tursku vojsku. Jer to je rat. Čak i ako Sirijci ne gađaju Turke namerno, njih će i dalje sustizati bombe, granate i meci, koji ne pogađaju uvek „tamo gde trebaju“.
Naravno, moguće je da počne otvoreni granični sukob između Sirijaca i Turaka, što se ne može isključiti u slučaju histerične reakcije Ankare i turske javnosti na svaki takav slučaj. Na neki način se to već događa, jer Turci, obzirom da ih ima posvuda, sve češće padaju kao „kolateralne žrtve“ antiterorističke kampanje.
Ovi tužni događaji izazivaju burne reakcije u Turskoj i zbunjuju one Ruse koji u Turcima žele videti saveznike, usprkos činjenici da se niti jedna država poslednjih godina nije ponašala bezobraznije prema Rusiji od Turske i još je prošla nekažnjeno.
Brod Crnomorske flote je blizu Turske navodno „slučajno” potonuo. Podlo i kukavički su Turci oborili ruski vojni avion i hladnokrvno ubili pilota. Ne zaboravimo ni kako je veleposlanik Andrei Karlov takođe hladnokrvno ubijen u Ankari, a stalni napadi bespilotnih letelica proturskih militanata iz Idliba na rusku bazu Hmeijmim postaju svakodnevica. I sve to Turci čine protiv zemlje koja je spasila turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana od puča kojeg je organizirao Zapad, iako to nikada nije službeno potvrđeno.
Verovatno je Turska bila uključena u smrt četiri pripadnika ruskih specijalnih snaga nedavno u Siriji, iako se kao krivci navode „proturski militanti“. Bilo je i 12 ratova koje su među sobom u različitim godinama vodile Rusija i Turska, a koliko toga ima što ne znamo?
Rusi su takođe ogorčeni na turske korisnike društvenih mreža kada pišu o Rusiji i njenom sirijskom savezniku u vezi sa slučajnom smrću turskih vojnika u Idlibu, koji, usput, tamo nisu ni pozvani.
Čak nije ni važno jesu li to “pravi ljudi” ili “botovi” koji u interesu Sjedinjenih Država pokušavaju podstaknuti razdor između Rusije i Turske, jer turski šovinistički puk s islamističkom psihom Rusiju nikada nije smatrao prijateljem.
Evo nekoliko bisera: “Nemojmo čekati, odgovorimo. Čeka nas žestok rat s Rusijom.” Ili: “Naš zadatak je sada uništiti Rusiju i zgaziti Asada.” Ili: “Turska mora osvojiti Siriju, vrijeme je za rušenje Asada, ne obraćajući pažnju na Rusiju.” I evo još jednog: “Diktator Asad, uz podršku Rusije, čini genocid u Siriji.” Ili: “Rusija nas je izdala u Siriji. Ali polovina Sirije trebala bi biti naša.”
Ruski korisnici interneta, videvši takvu reakciju, reagirali su u skladu s tim: “Tako je ispalo. Došli su u tuđu zemlju, nepozvani, a kad su prošli kroz vatru, smeta im Rusija.“ Ili: “Kakva je to izdaja? Putin se nije krvlju zakleo na tursku zastavu. Izađite iz Sirije i nitko vas neće ubijati. Niko vas nije zvao tamo.“ Generalno, Turci su „bezobrazni“, skloni “izdaji” ili čak “ubijaju”. Erdoganu se takođe savjetuje da “bude pažljiviji u izjavama o Krimu i da manje maše sabljom u Idlibu”, jer “ako pređe liniju, sledeći put ga nitko neće spasiti od militanata Fetulaha Gulena”.
Kao što vidite, optužbe jednih prema drugima su obostrane i u oba slučaja se temelje na emocijama, budući da polaze od činjenice da između Rusije i Turske navodno vlada neko “prijateljstvo”, koje druga strana, kako kažu, potkopava.
Turski predsednik Erdogan vrlo je dobro govorio o tome kako stvari zaista stoje i to u prisustvu ruskog kolege Vladimira Putina na otvaranju Turskog toka. Turski čelnik je citirao rusku poslovicu: “Pametan saputnik zna kada je polovina puta već pređena.” Izrazio je i nadu da će dve zemlje i dalje biti “dva dobra prijatelja.”
Ovo je ispravno, jer Ankara, naravno, želi biti “saputnik” Rusije, obzirom na izuzetno povoljne projekte za Tursku, kao što je, na primer, već postojeći Turski tok, nuklearne elektrane Akuju koja se gradi uz pomoć Rusije, te sticanje sistema protivvazdušne obrane S-400. Ali sve se to dogodilo upravo zato što je to bilo korisno i za Rusiju. Obe su zemlje zaista „dobri saputnici“, ali samo kada su u pitanju obostrane koristi. I to je normalno. Štaviše, tako treba biti.
Međutim, “dobar saputnik” još uvek nije prijatelj i saveznik. Rusija ne može i nikada neće biti “saputnik” Turske u rušenju svog starog saveznika Sirije, turskoj propagandi panturkizma u nepreglednim prostranstvima bivšeg Ruskog carstva i malo je verojatno da će podržati Ankaru ako Turci odluče napasti Grke u borbi za mediteranske energetske resurse, iako Grci sada koketiraju s Amerikancima.
Šta Turci rade u Idlibu?
Turski vojnici nalaze se u Idlibu iz tri razloga. Prvo, zato što u Ankari, kao i mnogi Turci uopšteno, smatraju da su cela Sirija i susedne arapske zemlje provincije otete iz turskih ruku pre 100 godina, te da su to njihove zemlje kojima su vekovima vladale Osmanlije.
Drugo, Turci su tamo zato što Ankara verojatno želi ponoviti trik iz 1939. godine i u Idlibu. Tada je, iskorištavajući nadolazeći Drugi svetski rat i probleme Francuske u vezi s tim, čiji je Sirija tada bila teritorija, Turska pripojila Aleksandretu, gde je godinu dana ranije stvorena marionetska država Hataj, formalno u okviru francuske Sirije.
U tom trenutku Francuzi nisu imali vremena rešavati stvari s Turcima i Ankara je uspela, a sirijski protesti su zanemareni. Isti scenario sada pratimo u Idlibu.
Treće, turske vlasti nameravaju koristiti teritorije susjedne zemlje za stvaranje izbegličkih kampova, uključujući one koji traže da preko Turske u Evropu dođu iz trećih zemalja. Tako se Erdogan želi rešiti dva do tri milijona ljudi i istovremeno uspostavili neformalni nadzor nad raznim regijama Sirije, stvoriti tamo neku vrstu tampon zone i za zaštitu južnih regija Turske od pretnji Kurda.
Što se tiče Sirije, tamo Rusija, koja dobro razume istorijsku pozadinu sukoba i motive Ankare i Turske, ima potpuno različite interese. A ako Ankara ne razume ljubaznost Rusije i njenu spremnost da spasi Tursku. Turci očekuju od Rusije da privremeno zaustavi svoje sirijske saveznike u uklanjanju terorista u Idlibu, a onda bi očekivali da zauvek produže ovu situaciju.
Međutim, greše, jer će se putevi “dobrih prijatelja” u ovom slučaju razići. Jer Rusija zna da će izgubiti obraz ako ne pomogne prijateljskoj zemlji da očuva svoj teritorijalni integritet, a već je za Siriju prolila dovoljno krvi, ne računajući vojnu opremu i resurse.
Stoga, iako zamenik predsednika Turske, Fuat Oktay, izjavljuje da će “turska vojska i dalje održavati svoju prisutnost u regiji i pružiti adekvatan odgovor onima koji krše međunarodno pravo”, što je vrhunac licemerja, Turska se verojatno neće odlučiti na rat u punom opsegu, usprkos neizbežnim daljnjim gubicima svojih vojnika u Idlibu.
Prvo, zato što Sirija nije Rusija, niti je u ovom slučaju turski “saputnik“, a ni sirijsko strpljenje nije neograničeno. Osim toga, zbog stalnih čistki Gulenovih pristalica među oficirima, turska je vojska u ovom trenutku tek relativno borbeno spremna. Turci će tu i tamo granatirati sirijske položaje, možda vrlo bolno za Sirijce, ali će ipak, pre ili kasnije, otići iz Idliba. Jer Idlib nije Hataj, a Rusija nije Francuska. Drugi put isti trik neće upaliti.
(logicno.com)
