Zašto EU pravi MINI JUGOSLAVIJU na Balkanu
Ideja je rođena na Balkanu, a formulisao ju je srpski predsednik Aleksandar Vučić: Zar ne bi bilo praktično objediniti sve balkanske zemlje na zajedničkom ekonomskom prostoru?
To bi mogao da bude prvi korak ka pristupanju EU. Evropska unija je brzo prihvatila ideju. Na Samitu lidera Zapadnog Balkana u Trstu danas bi trebalo da bude doneta načelna odluka.
Više balkanskih zemlja želi da uđe u EU, koja je trenutno u dubokoj krizi i zaokupljena drugim stvarima. Zbog toga bi carinska unija mogla da posluži kao instrument za dobijanje u vremenu.
U toj varijanti, EU ne mora da prima nove članice, ali zadržava uticaj na Balkanu – gde se suprotstavljene sile bore za uticaj, piše nemački “Velt”.
Hrvatska i Slovenija su već ušle u EU. Crna Gora, Srbija i Albanija su kandidati. Bosna je podnela zahtev za kandidaturu.
Makedonija upravo pokušava da reši s Grčkom večiti spor oko naziva zemlje – posle toga Atina verovatno više neće blokirati nastojanja Makedonije da uđe u EU. Kosovo takođe želi da uđe u EU.
Vremena velikih proširenja su prošla. Evropska unija je, između ostalog, zapala u krizu zato što je upravljanje mnogo teže sa 28 država članica. Čini se da je posle Bregzita prijem brojnih novih država Balkana teško izvodljiv.
Balkanska carinska unija vezana za Brisel mogla bi da bude spasonosno rešenje. Iza kulisa se već godinama diskutuje o njoj kao instrumentu za deaktiviranje večitog bureta baruta Balkana, bez potrebe za proširenjem EU.
U suštini, to bi bilo ponovno rođenje stare Jugoslavije, naravno, samo kao carinske i transportne unije, bez Hrvatske i Slovenije, koje su već u EU, ali sa Albanijom.
Srbijom, Bosnom i Hercegovinom, Kosovom, Crnom Gorom, Makedonijom – bila bi to unija siromašnijih zemalja naslednica Jugoslavije. Jasno je zašto bi se Beogradu to dopalo. U takvoj tvorevini, Srbija bi bila težište, prema kome bi sve gravitiralo.
Kao što je dominirao u Jugoslaviji, Beograd bi imao ključnu ulogu u novoj Jugoslaviji. Makedonija više ne bi morala da strahuje za vlastiti opstanak, jer bi najzad postala deo većeg saveza, umesto da bude sama i bespomoćna, okružena neprijateljski nastrojenim susedima: Grčkom, Albanijom, Bugarskom, Srbijom – koje sve do jedne smatraju da Makedonija nije prava zemlja i da zapravo delimično pripada njima, kao i da Makedonci kao takvi ne postoje.
I Bosna bi, kao deo takve unije, možda malo manje strahovala da će se jednog dana raspasti.
Stara Jugoslavija se raspala zbog unutrašnjih nesuglasica, a naročito suparništva između Srba i Hrvata. Nova unija Zapadnog Balkana bila bi takođe bipolarna: osam miliona Srba u Srbiji i Bosni, kao i pet miliona Albanaca u Albaniji, na Kosovu i u Makedoniji, dominirali bi u njoj i međusobno se takmičili za uticaj.
Naravno da ovde nije reč o stvaranju nove države. Takve misli su preuranjene, baš kao i politička strahovanja, odnosno nadanja dotičnih zemalja. Konkretno, radi se o tome da postoji više od 30 bilateralnih ugovora koji regulišu trgovinske odnose različitih zemalja Zapadnog Balkana sa EU i međusobno.
Njihovo povezivanje jednim ugovorom i jednim jedinim sporazumom između Carinske unije Zapadnog Balkana i EU značajno bi uprostilo stvari i podstaklo ekonomski rast.
Regionalna ekonomska integracija mogla bi da pojednostavi i ubrza pristupanje EU, naročito kada je reč o Kosovu, gde se najviše strahuje od takve balkanske unije.
Ali problem sa učlanjenjem Kosova u EU je u tome što u očima Srbije nije nezavisna država, već pripada Srbiji. Ovde se mogu očekivati slični problemi kakvi postoje između EU i Turske u vezi sa kiparskim pitanjem – Turska ne priznaje Kipar kao državu zato što je ostrvo podeljeno i samo grčki deo pripada EU.
U tom smislu, razumljiva su i strahovanja Crne Gore, koja je od svih balkanskih zemalja najdalje odmakla u pregovorima o pristupanju EU, a ako balkanska carinska unija zaista zameni puno članstvo u EU, ona će najviše izgubiti.
Za Kosovo, čije su šanse najmanje, takva unija bi bila prilika da napravi barem prvi korak ka EU. Na nove korake Unija, za sada, nije spremna.
(Blic)