Zašto Zapad pokazuje nervozu zbog stanja na Balkanu?
Piše: Aleksandar Pavić
Ne prođe više ni dan a da medije, bilo lokalne, bilo zapadne, ne zapljusne neka nova „alarmantna“ informacija o navodno rastućem ruskom uticaju na ovim prostorima – na prvom mestu u Srbiji i Srpskoj.
Mešaju se:
1. Lažne vesti: Da je Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu u stvari „špijunski centar“, „buduća ruska vojna baza“, pa čak i „centar za obuku srpsko-ruskih paravojnih formacija“, te da postoje svi izgledi da nešto slično nikne i u Republici Srpskoj; da su Rusi (pored sve te silne vojno-obaveštajne sile koja je bez ispaljenog metka povratila Krim i zaštitila Siriju od raspada) preko psihički labilnog lokalnog kriminalca sa puterom na glavi pokušali da „organizuju puč“ u Crnoj Gori; da Rusi obučavaju policiju Srpske; da će Rusi Srpskoj pokloniti „Igle“; da se deca iz Srpske obučavaju u „ruskim vojnim kampovima“; da će „strašni“ Noćni vukovi doći u BiH da bi jeli žive ljude i decu…
2. Stvarne vesti: Da Rusija Srbiji poklanja migove, tenkove, transportne avione; da će se graditi crkva u ruskom stilu u Banja Luci; da predsednici Srbije i Srpske viđaju Putina po dva ili više puta godišnje (o drugim ruskim zvaničnicima i da ne govorimo); da je Putin u Srbiji popularan koliko i u Rusiji; da je Rusija odbranila Srpsku od otrovne britanske rezolucije o Srebrenici i da štiti (sve)srpske interese na Kosovu i Metohiji; da uporno želi da uključi Srbiju i Srpsku u budući gasovod (uprkos tome što je Zapad sabotirao Južni tok)…
,,POVEĆANO RUSKO MEDIJSKO PRISUSTVO“
Uz sve to idu i uobičajene „analize“, „procene eksperata“ (što zapadnih, što njihovih lokalnih đačića), ili „zabrinutih“ zvaničnika – da Rusija sve to radi kako bi skrenula region, a na prvom mestu Srbe, sa „evropskog“, odnosno „evroatlantskog“ puta; da „huška“ Republiku Srpsku kako bi naudila (inače besprekornoj, božanstvenoj i visoko funkcionalnoj BiH); da koristi Srbiju kako bi „kočila“ inače „civilizovano“ narko-društvo iz Prištine da ostvari svoje EU-snove (i, pretpostavljamo, još lakše distribuira proizvode od „lekovitog“ avganistanskog opijumskog maka po kontinentu) – uopšte; da Rusija širi svoj „maligni uticaj“ i samo „koristi“ Srbe kako bi posredno „naudila“ EU, NATO-u i Zapadu u celini, itd. itd. Jer mrzi sve što je dobro…
Histeriše se o „povećanom ruskom medijskom prisustvu“, koje se, kad se bliže pogleda, sastoji od Sputnjikovog portala i nekoliko radio-emisija sedmično, i šačice skromno ili nikako finansiranih proruskih domaćih sajtova. Što uistinu deluje „impozantno“ kad se poredi sa silnim zapadno finansiranim ili pro-zapadno orijentisanim regionalnim televizijama, dnevnim novinama, časopisima, skupocenim sajtovima, bogato finansiranim NVO čiji se predstavnici ne skidaju sa tih istih medija…
Da neki neupućeni posetilac sa neke druge planete iz neke udaljene galaksije sada sleti na Zemlju, i pročita ili čuje sve to, pomislio bi – ah, stvarno, ti Rusi kvare ovim dobrim zapadnim ljudima i rad i sreću. Ti dobri zapadni ljudi samo žele da donesu mir, spokoj i demokratiju ovim nesrećnim i neukim balkanskim domorocima, koji ne umeju da misle za sebe niti da prepoznaju šta je za njih dobro a šta loše, pa im velikodušno dodeljuju „visoke predstavnike“ i strance da im sude. A ti Srbi, to su neki naopaki ljudi, koji iz nekog čudnog poriva vole da rade protiv sebe i sopstvene sreće, dece i budućnosti. Više vole te zločeste Ruse nego dobre i velikodušne zapadnjake koji im samo dobro misle. Ti Rusi i ti Srbi su, očigledno, najveći problem ove lepe i mirne plavo-zelene planete…
Ali stvar je u tome što oni koji seju ovakve nebuloze očigledno svesno tretiraju svoju publiku kao da je, u najmanju ruku, „pala s Marsa“, ako ne i sa neke mnogo udaljenije planete. I zato se trude da, osim pukih tvrdnji ili optužbi bez dokaza – koje, opet, zlokobno podsećaju na one o „ruskom mešanju u američke (a i ne samo američke) izbore“, Sadamovom „oružju za masovno uništenje“, Asadovoj „upotrebi hemijskog oružja“, Gadafijevom „bombardovanju civila“ (iz Al Kaide i Islamske države) ili, najnovije, o „ruskom trovanju“ Sergeja Skripalja – po svaku cenu izostave jednu ključnu stvar koja bi bacila nešto drugačije svetlo na sve te tendenciozno-propagandne tvrdnje. A ta stvar je – kontekst, koji je, ukratko, na ovim prostorima sledeći.
ISTORIJSKI KONTEKST
Od 1990. pa do danas, zapadne sile su imale – i imaju – praktično neprikosnoven monopol na nametanje političkih, ekonomskih, medijskih i društvenih modela, instrumenata i matrica na prostoru bivše SFRJ. Zapad je upravljao komadanjem zemlje, za koju je odlučio, preko tzv. Badinterove komisije, da se volšebno „raspala“, i da su njene unutrašnje republičke granice preko noći postale spoljne. Drugim rečima, volja za secesijom je, po političkom Zapadu, dobila preimućstvo u odnosu na volju za ostankom u zajedničkoj državi koja je trebalo da bude zaštićena Poveljom UN i Završnim aktom iz Helsinkija.
Tako su, preko noći, Srbi koji su hteli da ostanu u zajedničkoj državi i, kao takvi, bili međunarodnopravni legalisti, proglašeni za „agresore“ i „bezakonike“ u odnosu na istinske secesioniste – a i u odnosu na zapadne činioce koji su svesno podsticali nelegalnu secesiju. I tako Zapad, pomognut sopstvenom inverzijom istine, prava i pravde – čija je paradigma Haški tribunal – tretira Srbe već skoro tri decenije.
U međuvremenu je taj isti Zapad pogazio čak i taj svoj novostvoreni „princip“, na slučaju secesije tzv. Kosova od Srbije – jer je Badinterova komisija jasno konstatovala da samo bivše republike SFRJ imaju pravo na samoopredeljenje, a ne i autonomne pokrajine. Prethodno, da ne zaboravimo, „častivši“ Srbe bombardovanjima radioaktivnim projektilima i prašinom, i uništenom infrastrukturom. „Jedinstven slučaj“ Kosova je u stvari poruka da principi i pravo važe za sve, osim za „jedinstveni slučaj“ zvani – Srbi.
Takođe je taj isti Zapad svim novim državama koje su „bezalternativno“ krenule ka njemu, nametnuo svoj, i samo svoj, tzv. neoliberalni model, koji se, ukratko, sveo na pljačkaške privatizacije, radikalne rezove u socijalnim davanjima i programima, i bezbrojne „reforme“ posle kojih su zdravstvo, obrazovanje, pravosuđe postajali sve nedelotvorniji, privrede sve zaduženije, a odliv stanovništva sve veći.
Za sve to vreme, sve do nedavno, Rusije nije bilo. Odnosno, u ključnim godinama, kada se uspostavljao „novi poredak“ (odakle nam to zvuči poznato?) na ovim prostorima, ona je praktično sekundirala Zapadu, jer je i sama isto prihvatila kod kuće. I zamalo propala.
POVRATAK RUSIJE
Srećom, nije. Oporavila se, digla na noge, počela polako da vraća pozicije koje joj, po veličini, istoriji, kulturi, vojsci i nauci pripadaju, da se polako vraća sopstvenim, a ne tuđim merilima i vrednostima i da ponovo uspostavlja mnoge raskinute ili zapostavljene veze. Uključujući i sa Srbima. Kakve li drskosti… Uz to, za razliku od Zapada, Rusija ne govori jezikom ultimatuma, uslovljavanja, naredbi, moralisanja, dvostrukih standarda.
I sad, ti Srbi, koji navodno stalno i uporno rade protiv sebe, odnosno ne shvataju šta je dobro za njih, odjednom shvataju da sa jedne strane postoji svet, onaj zapadni, koji ne samo da ne uvažava nijedan njihov interes, već čvrsto očekuje da oni sa osmehom prihvate ono što znaju da je protivno njihovim interesima – a sa druge, svet, onaj ruski, koji, osim što ima istu veru i sličan jezik, osim što ne samo da ih nikad nije napao ili bombardovao već ih je, kad je mogao, i pomagao, nudi ekonomsku, vojnu, političku i svaku drugu saradnju na ravnopravnoj osnovi.
Baš da vidimo: suočeni sa sličnim izborom, kome bi se pragmatični zapadnjaci okrenuli? Kome bi se svaki iole normalan čovek okrenuo, ili normalna država? Uprošćeno, Zapad očekuje od Republike Srpske da se radosno saglasi sa svojim nasilnim kidnapovanjem iz bivše zajedničke države i sa utapanjem u centralizovanu BiH pod kombinovanim vođstvom stranih gubernatora i bivših i sadašnjih islamista, tj. istih onih koji su odbili sve njihove predratne mirovne ponude, a sad ih smatraju genocidnim agresorima na sopstvenoj zemlji.
Kao što očekuje od Srbije da se radosno saglasi sa trajnom otimačinom ne samo Republike Srpske već i svoje vekovne, krvlju natopljene zemlje, drevnih svetinja i temelja svoje državnosti. Kao što očekuje od Rusije da zaboravi krvne, verske, istorijske i svake druge veze na ovim prostorima, da se radosno odrekne sopstvenih interesa, težnji, korena. Ili, kako nedavno reče sve nervozniji britanski ministar odbrane – Rusija bi samo trebalo „da umukne i da se gubi“.
A, u stvari, probuđena Rusija je loša savest Zapada, onog istog Zapada koji, ne samo kod nas, nego ni u Evropi, ni u svetu, nije iskoristio zlatnu šansu kakva se retko ukazuje u istoriji – da donese dugotrajni mir i ravnopravan prosperitet i stavi svoj pečat na to. Međutim, umesto Fukujaminog „kraja istorije“, Zapad je u pobedi u Hladnom ratu video priliku za vraćanje starim istorijskim metodama i ambicijama – za kupljenje ratnog plena, za brutalnu pljačku i učvršćivanje dominacije, za uspostavljanje novog vrlog sveta premoći sile nad pravom, i jednopolarne svetske hegemonije zasnovane na novom-starom kolonijalnom izrabljivanju i militarizaciji bez presedana.
I sad su Srbi krivi što ne bi više da u tome, na svoju trajnu štetu, učestvuju. I sad su Rusi krivi što bar pokušavaju da se ponašaju onako kako je Zapad mogao, a nije. I, očigledno – neće, čak ni sad. To mu dođe kao ona povika, „drž’te lopova“… A pravi lopov već odneo na desetine milijardi, a i dalje bi da glumi Deda Mraza.
Nisu, ipak, ni Srbi ni Rusi pali s Marsa. Kao ni sve veći broj evropskih i drugih glasača…
(Standard)