AMERIKANCI PRAVE „EKONOMSKI NATO“- Stros Kan: „SAD od Evrope prave svoje oružje protiv Kine!”
Piše: Marine VOSKANJAN
Kao i u geopolitici u celini, i u rusko-evropskim odnosima 2014-a je bila godina „velikog preloma”. Ne samo u smislu „preokreta” već više u smislu „prelamanja”.
Prelomljeno je praktično sve što je stvoreno u postsovjetskim godinama. Pri tom se to, bar što se ruske strane tiče, desilo sa dubokim žaljenjem.
Sučeljavanje Rusija-Zapad, koje, naravno, nije počelo u 2014., mi smo uvek doživljavali kao konfrontaciju između Rusije i agresivnog američkog transatlantizma, a ne između Rusije i Evrope.
Za SAD, pored pretvaranja Ukrajine u agresivnu rusofobsku državu, ključni zadatak je obezbeđivanje maksimalnog razdvajanja EU i Rusije, u svakom smislu.
„Ruska opasnost” (a danas se u evropskim medijima apsolutno ozbiljno govori o mogućnosti ruske okupacije ne samo dela Ukrajine, već i država Baltika – pa čak i Balkana!) treba da ubedi Evropljane da odustanu od saradnje sa Rusijom iz ideoloških razloga, da napuste započete zajedničke energetske projekte, dok stari putevi tranzita preko Ukrajine postaju problematični.
Sankcije protiv Rusije već sada pogoršavaju ekonomske pokazatelje EU, a atmosfera konfrontacije smanjuje mogućnosti ulaganja u ruski i evropski biznis (što takođe rešava još jedan važan problem za SAD – praviti sigurnu zonu za investiranje samo u regionima sveta koji su pod njihovom kontrolom).
I, ako se o ciljevima Putina u vezi sa Ukrajinom mogu graditi različite pretpostavke, u pogledu odnosa sa Evropom sve je mnogo jasnije. Cilj je sačuvati partnerske odnose ako ne sa EU, onda sa velikim brojem pojedinačnih evropskih zemalja, posebno sa Nemačkom. To je jedan od prioriteta današnje ruske spoljne politike.
Kada Putin govori o „zapadnim partnerima” – nakon Krima se u tim njegovim rečima uvek oseća prekor, čak i ogorčenje. Jer, mi nismo hteli novi hladni rat. I ne pretendujemo na tuđe. A nismo krenuli ni da osvajamo svet našim novim konzervatizmom.
Zar nije Vladimir Vladimirovič – ne tako davno, dok je govorio na nemačkom jeziku u Bundestagu – citirao ruske filozofe, a u Rusiji jasno izjavljivao da je Rusija evropska zemlja, naglašavajući da su vrednosti koje imamo u potpunosti zajedničke sa evropskim…
Ovogodišnja situacija (antiruska retorika u evropskoj politici i medijima raste još od 2008. godine) prisilila je neobično evropski orijentisanog ruskog lidera da krene drugim putem, da se okrene Istoku, da misli o protekcionizmu i konačno proglasi punu geopolitičku nezavisnosti Rusije.
Međusobno razočarenje Rusije i Evrope ove godine pokazalo se tako dramatično da se – hteli-ne-hteli – pitamo: ako je nagomilanih kontradikcija i iluzija bilo tako mnogo, kako se onda svih prethodnih godina moglo govoriti o partnerstvu i dobrosusedstvu?
Evropa nije očekivala da vidi kontranapad Rusije na Krimu, koji je jasno pokazao da Moskva više neće nikog pitati šta joj je činiti. Nakon Krima postale su apsurdne sve one oblasti rada, kojim su se evropski fondovi i nevladine organizacije bavile dugi niz godina – učeći Rusiju demokratiji, i kako treba da živi.
Rusiju odsad više niko neće učiti.
Rusi su se ove godine još više razočarali u Evropu…
… Evropski biznis je bio i ostaje opredeljen za saradnju sa Rusijom – drugog tako velikog tržišta za evropske kompanije neposredno pored Evrope nije bilo i neće ni biti. U proteklih godinu dana, poslovna udruženja iz Nemačke, Francuske, Italije iskreno su se usprotivila sankcijama i pozvala evropske političare da nađu druge načine rešavanja protivrečnosti sa Rusijom.
Čak i u takvim državama koje izuzetno malo politički simpatišu Rusiju, kao što je Poljska, domaći proizvođači su veoma negativno prihvatili ideju sankcija. Moguće da će upravo to mišljenje biznisa, koji gubi profit, možda sledeće godine postati faktor sposoban da ublaži antirusku retoriku EU.
Za razliku od biznisa, evropski politički establišment svoje ciljeve, kako se čini, razume loše. Fraza pripisana Angeli Merkel da je Putin izgubio vezu sa realnošću, stvara želju da se odgovori da su dodir sa realnošću izgubili upravo evropski činovnici i evropski političari, koji su uvereni u model sveta prema Fukujami, gde će biti samo „mir, prijateljstvo, žvakaće gume” i globalizacija sa dobrovoljno-prinudnom demokratizacijom.
U 2014. su se desili događaji koji zahtevaju donošenje istorijskih i samostalnih rešenja – a za to se evropska politika pokazala potpuno nespremnom.
Razmetanje Francuza s „Mistralima”, neobjašnjiva svakodnevna promena retorike nemačke kancelarke prema Rusiji, unutrašnji sporovi EU povodom sankcija i Južnog toka – samo potvrđuju da je Evropa na kraju 2014. godine u dubokoj konfuziji.
Cena sukoba sa Rusijom je previsoka, sukob apsolutno ne želi evropski biznis koji posluje sa Rusijom, a pored toga, upravo EU je primorana od strane SAD da plati za bankrot Ukrajine. Istovremeno, geopolitički subjektivitet kako EU tako i njenih pojedinačnih država-članica danas je tako slab da teško da je realno od njih očekivati neku akciju koja je u raskoraku sa planovima SAD.
U 2015. godini Evropu očekuje događaj koji može značajno uticati na situaciju. Reč je o TTIP – sporazumu o Transatlantskom trgovinsko-investicionom partnerstvu između SAD i EU (Transatlantic Trade and Investment Partnership – TTIP). Zahvaljujući njemu će SAD biti u stanju da formiraju „ekonomski NATO” kao protivtežu rastućim novim konkurentima – Kini i drugim zemljama BRIKS-a.
Kritičari TTIP veruju da će taj sporazum sahraniti ekonomski suverenitet Evrope, da uklanjanje trgovinskih i carinskih barijera između SAD i EU neće dati državama EU da zaštite svoje tržište i strateški važne industrije od nelojalne konkurencije i dampinga, a i da Evropa neće moći da održi standarde socijalne zaštite svojih građana, ekološke i zdravstvene norme.
Evropa će postati ekonomski privezak SAD. Prema rečima bivšeg direktora MMF-a, Dominika Stros-Kana, „SAD od Evrope prave svoje oružje protiv Kine”.
Mire li se sa ovim evropske korporacije i sve zemlje EU? Odgovor nije očigledan, pogotovo u kontekstu rastućih, za evropsku privredu negativnih, efekata politike antiruskih sankcija.
Posmatramo i zanimljivu aktivnost Rusije u interakciji sa evroskepticima. Kremlj faktički otvoreno izražava podršku Marin Le Pen, nedavno su se pojavile novosti o tome, da je nemačka Alternativa za Nemačku održala konsultacije sa ruskom ambasadom u Berlinu.
Ako evroskeptici svih boja u raznim zemljama EU čak i ne podržavaju Rusiju, barem istupaju, u najmanju ruku, protiv konfrontacije sa njom i za veću nezavisnost od SAD i njihove agresivne ekspanzionističke politike.
Malo je verovatno da će se u 2015. godini nešto ozbiljno izmeniti na političkoj sceni Evrope, ali situacija u svetu, koja se brzo menja, stvara mnogo mogućnosti za nove glasove, čak i u razvijenim političkim sistemima evropskih zemalja.
Stoga se u ukrajinskom sukobu danas ne rešava samo i ne toliko sudbina Ukrajine, koliko sudbina Evrope i to.
Rešava se – koju će ulogu za sebe izabrati Evropa u novom multipolarnom svetu.
Do ove godine, EU je uspevala da „sedi na dve stolice” – to jest, da ima blagotvorno ekonomsko partnerstvo sa Rusijom i da istovremeno manje ili više drži „transatlantsku” liniju u spoljnoj i vojnoj politici i da pokušava da u Rusiju izvozi liberalne vrednosti.
Međutim, nakon ukrajinskih događaja to će biti malo moguće jer je izbor jednostavan. Ili će se EU uključiti, uprkos svojim pragmatičnim interesima, u neki antiruski „vojno-ekonomski NATO”, odnosno politici koju će određivati SAD, ili će zadržati svoju geopolitičku subjektnost, nalazeći način za očuvanje partnerstva sa Rusijom, a potom i sa Evroazijskim ekonomskim savezom.
Retorika Rusije povodom EU se verovatno neće promeniti – mi i dalje nudimo Evropi da pragmatično razmotri „uniju dve unije”, EU i EAES, bez obzira na to koliko iluzorno u trenutnoj atmosferi konfrontacije može izgledati takav projekat.
Rusija se i dalje nada da će se u Evropi, ako ne danas, onda sutra pojaviti nezavisni i strateški orijentisani političari-realiste…
(Prevod sa ruskog Srđan Đorđević, Fakti)