Bivši američki savetnik i ekspert, Roberts: Neoliberalna ekonomija je greška koja može se pretvoriti u svetsku katastrofu, a MMF je predvodnik tog zla!
Nakon što otkrije da vlada neke zemlje nije u stanju da isplati kredite, MMF joj predlaže da on iz svojih sredstava isplati kreditore i na taj način spasi njen kreditni rejting.
Zauzvrat, ta vlada se obavezuje da će MMF-u isplaćivati dugove novcem koji će uštedeti na račun smanjenja socijalnih naknada i državnih usluga, kao i na račun prodaje državnih aktiva stranim vlasnicima.
U ulozi tih vlasnika često nastupaju klijenti onih istih banaka koje su i ugušile vladu koju „spasavaju“ svojim kreditima
Glavni uzrok pada svetske ekonomije je stagnacija potrošnje u takozvanim razvijenim ili industrijskim zemljama.
Uzmimo za primer najveću ekonomiju u svetu – Sjedinjene Države.
Sada ekonomska politika neoliberala faktički ruši potrošačko tržište SAD, bukvalno satirući potražnju za uslugama i robom – kako domaćom, tako i uvoznom.
Nastupajući 8. marta u američkoj Nacionalnoj asocijaciji za biznis i ekonomiju – zamenik generalnog direktora MMF, Dejvid Lipton, upozorio je da se rizik globalne ekonomske katastrofe i dalje povećava. To je tačno, ali to nije cela istina.
Teško da Dejvid Lipton može da zamisli realne razmere tog problema.
Radi se o tome da je MMF jedan od glavnih krivaca za sadašnju krizu.
On radi jednostavno: nakon što otkrije da vlada neke zemlje nije u stanju da isplati kredite, MMF joj predlaže da on iz svojih sredstava isplati kreditore i na taj način spasi njen kreditni rejting.
Zauzvrat, ta vlada se obavezuje da će MMF-u isplaćivati dugove novcem koji će uštedeti na račun smanjenja socijalnih naknada i državnih usluga, kao i na račun prodaje državnih aktiva stranim vlasnicima.
U ulozi tih vlasnika često nastupaju klijenti onih istih banaka koje su i ugušile vladu koju „spasavaju“ svojim kreditima.
Takvih primera ima bezbroj.
Otkrio tajnu
Danas su to Grčka i Portugalija. Tako je pre njih bilo u Irskoj i Letoniji.
Međutim, glavni uzrok pada svetske ekonomije je stagnacija potrošnje u takozvanim razvijenim ili industrijskim zemljama.
Uzmimo za primer najveću ekonomiju u svetu – Sjedinjene Države. Sada ekonomska politika neoliberala faktički ruši potrošačko tržište SAD, bukvalno satirući potražnju za i uslugama i robom – kako domaćom, tako i uvoznom.
Postoje dve razorne strategije. Prva je – izmeštanje industrijske proizvodnje u inostranstvo, sa premeštanjem radnih mesta u oblasti stručnih usluga, na primer, u oblasti proizvodnje softvera.
Umesto tih radnih mesta, otvaraju se nova, ali ona su po pravilu nisko plaćena i privremena. Na primer, mesta konobara, barmena ili prodavaca-konsultanata.
Kada se radna mesta prenose u inostranstvo, u zemlji se smanjuju prihodi i kupovna moć stanovništva, a zajedno s tim i poreska osnova.
Da bi se obezbedili prilivi u budžet, vlada počinje na svoju štetu da privatizuje javnu infrastrukturu (npr. puteve) i izvore prihoda (npr. automate za parkiranje).
Tako privatni investitori počinju da sakupljaju prihode koji su ranije bili namenjeni državnoj kasi. Na primer, 2008. gradske vlasti Čikaga dale su u zakup 36.000 automata za parkiranje za period od 75 godina.
Prema tom , konzorcijum privatnih investitora uplatio je u gradski budžet svega 1,2 milijarde dolara.
Druga i ne manje razorna neoliberalna strategija je – povećanje dužničkog tereta stanovništva.
Na primer, ranije su hipotekarni krediti ograničavani na iznos za čije opsluživanje je odlazilo 25% mesečnih prihoda porodice, a preostalih 75% ljudi su mogli da koriste po svom nahođenju ili da štede.
Danas za hipotekarni kredit porodica može da troši do 50% svojih prihoda, odnosno, na taj način je mogućnost za potrošnju smanjena za 25%.
Isto takvu politiku vode banke-kreditori na tržištu automobila.
Ranije je kredit za kupovinu automobila odobravan na tri godine, a sada – i do sedam godina, ranije je iznos kredita iznosio do 80% od cene automobila, a sada – svih 100%.
Povećavaju se rokovi i iznosi za plaćanje, a smanjuje mogućnost za potrošnju.
Analiza
Zbog krajnjeg dužničkog opterećenja, koje je palo na vrat stanovništva, nije moguće povećavati potrošačke potrebe kako to savetuje MMF.
Takvi procesi očituju se ne samo u SAD, nego i u većini drugih zemalja sveta.
U stimulisanju trgovine neće pomoći ni višestrane trgovinske inicijative – Trans-atlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo i Trans-tihookeansko partnerstvo, koja podržava MMF.
Glavni i istinski cilj tih sporazuma je da – izvede globalne korporacije iz okvira delovanja zakona onih zemlja u kojima će one raditi.
Takozvano partnerstvo davaće korporacijama mogućnost da osporavaju nacionalna zakonodavstva.
Recimo, ako Francuska odluči da se priključi Trans-atlantskom partnerstvu, američka korporacija Monsanto moći će da pozove na odgovornost francusku vladu na osnovu toga što francusko zakonodavstvo koje ograničava korišćenje GMO-proizvoda „stvara barijere na putu razvoja slobodne trgovine“.
Teško breme za svetsku ekonomiju predstavlja i zapadni bankarski sistem. Davanje bankarskih kredita svodi se gotovo u potpunosti na finansiranje ugovora o kupovini nekretnina, kompanija, sirovina i robe široke potrošnje.
Američke banke ne kreditiraju izgradnju novih proizvodnih kapaciteta, već stvaraju nove dužničke instrumente. A to, sa svoje strane, smanjuje mogućnost za investicije i potrošačke rashode.
Ipak, država na račun poreskih obveznika ili pomoću „nulte“ ili negativne kamatne stope, koja klijente banke lišava njihovih akumuliranih sredstava, održava u dobroj formi krupne privatne banke koje su „suviše velike da bi se urušile“.
Glavni rizik svetske ekonomije je u tome što je neoliberalna ekonomija, čije principe i dalje slede MMF i međunarodne institucije – greška koja može da se pretvori u katastrofu.
(Fakti)