Bivši direktor američke obaveštajne agencije otkriva rusku strategiju: Više nemaju šta da izgube, da bi opstali moraju da budu kao Sparta!

Ugledni američki analitičar Džordž Fridman, donedavni direktor obaveštajne agencije Stratfor, u nedavnoj analizi za magazin Forbs dao je stručni pogled na geopolitički položaj i strategiju Rusije. On ističe da je Rusija zbog svoj geografskog položaja uvek bila egzistencijalno ugrožena, i da je Ukrajina i dalje pitanje koje će odrediti njenu dalju sudbinu.

Mnogi ljudi misle da mapa služi da samo prikaže geografiju i topografiju neke zemlje, ali mape mogu da otkriju mnogo o političkim, vojnim i ekonomskim prilikama jedne države. U stvari, geografska mapa je prvo mesto odakle može da se razmišlja o neke strategiji zemlje, jer ona može otkriti faktore koji inače nisu očigledni. Kada se pogleda mapa današnje Rusije, ona pokazuje njen težak položaj posle raspada Sovjetskog Saveza i objašnjava Putinove dugoročne namere u Evropi.

Jedan od ključeva za razumevanje strategije Rusije je njen položaj u odnosu na ostatak Evrope. Evropsko poluostrvo je okruženo sa tri mora. Linija od Petrograda do Rostova na Donu grubo definiše istočne granice baltičkih država, Belorusije i Ukrajine, koje leže na istočnom obodu Evropskog poluostrva. Veći deo Evrope se nalazi na manje od 300 milja od mora. Veći deo Rusije, sa druge strane je efektivno bez izlaza na more. Arktički okean je daleko od njenih naseljenih mesta, a nekoliko luka koje tamo postoje su uglavnom neupotrebljive zimi.

Evropa kontroliše pristup Rusije svetskim okeanima. Evropska Rusija ima tri tačke za pristup globalnoj pomorskoj trgovini. Jedna je preko Crnog mora i Bosfora, pod kontrolom Turske. Druga je od Sankt Peterburga, gde brodovi moraju ploviti kroz danske vode. Treći je dugačak ledeni put, počevši od Murmanska, između Grenlanda, Islanda i Velike Britanije. Sva tri puta je lako zatvoriti. To pokazuje ranjivost Rusije izazvane njenim lošim pristupom okeanima i vodenim putevima, i takođe objašnjava zašto je Rusija u suštini kontinentalna zemlja, jer pristup zemlje moru u velikoj meri može uticati na njenu ekonomsku i političku snagu.

Ruska realnost se lako može shvatiti iz karata koje prikazuju gustinu stanovništva, poljoprivredna područja i železničku mrežu. Stanovništvo Rusije je zgusnuto duž njene zapadne granice sa Evropom i njene južne granice sa Kavkazom (područje između Crnog mora i Kaspijskog mora na jugu). Sibir je slabo naseljen. Reke i infrastruktura teku ka Zapadu. Središnja područja ruske poljoprivrede su takođe jugozapadu. Klima u Severnoj Rusiji nije dobra za razvijenu poljoprivredu, što čini rusku granicu sa Ukrajinom i granice na Kavkazu i u centralnoj Aziji vitalnim.

Kao i kod rasporeda stanovništva, zapadu i jug Rusije su njene najdragocenije poljoprivredne površine. Značaj zapadnih i južnih regiona se može videti i u transportnoj strukturi zemlje. Železnički saobraćaj je i dalje od ključnog značaja, a železnička mreža je takođe orijentisana na zapadu i jugu. Samo dve železničke linije povezuju evropske delove Rusije sa pacifilkim primorskim regionom, a većina Sibira nema transportnu mrežu. Ova tri faktora pokazuju osnovni unutrašnji obrazac Rusije. Njen primarni fokus i ranjivost su na zapadu, sa sekundarnim interesom na Kavkazu. Sibir je na karti velik, ali njegov najveći deo je minimalno naseljen i ima malu stratešku vrednost.

Granica prema Zapadu, odnosno evropski deo predstavlja jezgro Rusije, a sve druge oblasti na istoku Azije predstavljaju periferiju.

Kao kontinentalna sila, Rusija je veoma ranjiva. Nalazi se na evropskoj ravnici, sa nekoliko prirodnih barijera koji mogu da zaustave neprijatelja koji dolazi sa zapada. Istočno od Karpata, ravnica okreće na jug, i otvara vrata za ulaz u Rusiju. Pored toga, Rusija ima nekoliko velikih reka, što otežava unutrašnji transport i dalje smanjuje ekonomsku efikasnost. Sa toliko ekonomske aktivnosti koja se nalazi u blizini granice, a sa tako malo prirodnih barijera, Rusija je u opasnosti. Zato nije nikakvo iznenađenje što je pomeranje granice ka Zapadu što je više moguće ruska nacionalna strategija.

Prva grupa zemalja na evropskom poluostrvu, gledano sa Istoka su Baltičke zemlje, Belorusija i Ukrajina.

One pružaju dubinu sa kojom Rusija može da se zaštiti, a takođe mogu da obezbede dodatne ekonomske mogućnosti. Pre početka Prvog svetskog rata, ruska granica je bila na zapadu,a njena kontrola nad delom Poljske je bila od posebnog značaja. Kada je Nemačka 1941. ponovo napala Rusiju, njen prodor je bio vrlo dubok, ali je na kraju Rusija je pobedila svojom strateškom dubinom, koja je iscrpela Nemce, i žilavošću svojih trupa. Da je Rusi nisu imali, izgubili bi rat.

Zbog toga je ruska strategija na kraju Drugog svetskog rata bila da gurne svoje granice što dalje na Zapadu. Tada se Rusija, ondosno SSSR najviše proširila, sve do istočne polovine Nemačke. To je bila idealna geostrateška pozicija Rusije, ali je ona predstavljala i egzistencijalnu pretnju ostatku Evrope.

Posle raspada SSSR, povlačenje ruskih snaga natrag na liniju koja razdvaja zemlju od Evropskog poluostrva je bilo bez presedana. Ruska granica veoma dugo nije bila tako blizu Moskve. Zapad je uvukao Baltik u NATO, čime se Sankt Petersburg našao samo sto milja od zemlje članice NATO.

Ključna zemlja za Rusiju nakon 1991. godine je Ukrajina, jer ukrajinska granica prolazi kroz srce glavnih ruskih poljoprivrednih, transportnih i gusto naseljenih oblasti. Sa ruske tačke gledišta, oni ne samo da su izgubili ključnu tampon zonu, već su i ukrajinske snage neprijateljski nastrojene prema Rusiji sada premeštene na rusku granicu. Činjenica je da je ovaj scenario stavio Rusiju u nezavidan položaju, i to znači da je malo verovatno da će ona dići ruke od ukrajinskog pitanja. Rusija ne sme da pretpostavi da interes Zapada u regionu dolazi iz dobrih namera. Istovremeno, Zapad ne može pretpostaviti da će se Rusija -ako povrati Ukrajinu- tu i zaustaviti.

Zbog toga, reč je u klasičnom slučaju kada dve sile misle najgore o namerama one druge. Međutim, Rusija zauzima slabiju poziciju, jer je izgubila prvi pojas Evropskog poluostrva. Ona se zato bori da održi fizički integritet svoje Otadžbine. Rusija nema sposobnost da projektuje značajnu silu jer su njene pomorska snage zatvorena, a ne može samo iz vazuha da podrži velike kopnene snage. Iako se umešala u sirijski sukob da pokaže svoje vojne sposobnosti i povrati uticaj na Zapada, ova operacija je izolovana od glavnih interesa Rusije. Njeno primarno pitanje su zapadna granica i Ukrajina. Na jugu, fokus je na Kavkazu.

Jasno je da je ruska ekonomija, zasnovana na izvozu energije, je u ozbiljnoj nevolji zbog pada cena nafte u proteklih godinu i po dana. Međutim, Rusija je uvek bila u ozbiljnim ekonomskim nevoljama. Njena ekonomija je bila loša i pre Drugog svetskog rata, ali je ona ionako dobila rat, mada po cenu koju bi samo nekoliko drugih zemalja mogle da podnesu.
Teškoće ujedinjavaju Ruse

Kada je grčki istoričar Tukidid, pišući o Peloponeskom ratu Atine i Sparte (431-404. g p.n.e) opisivao razliku između njih, isticao je da je Atina imala odličnu luku Pirej. S druge strane, Sparta nije bila pomorska sila. Atina je bila mnogo bogatija od Sparte, jer je mogla da se bavi međunarodnom trgovinom, ali joj je to bogatstvo donelo dva problema. Prvo, bogatstvo stvara luksuz, a luksuz korumpira. Drugo, veće iskustvo u poznavanju sveta stvara moralnu dvosmislenost.

Sparta je imala daleko manje bogatstvo od Atine, jer nije izgrađena trgovinom, već kroz težak rad. Tamo su slabo poznavali svet, ali su zato imali jednostavan i snažan osećaj za dobro i loše. Borba između Atine i Sparte je bila borba snage stečene bogatstvom sa snagom stečenom kroz napor. Takvu razliku možemo videti i između Evrope i Rusije.

Evropa je okrenuta svetu i stekla je veliku moć svojim bogatstvom, ali je sklona krvavim unutrašnjim sukobima. Rusija, iako više provincijalna, je više ujedinjena nego podeljena, a svoju snagu je stekla naporom koji je preduzimala radi prevazilaženja teškoća. Ona je u geografski ranjivom položaju; njeno jezgro je zatvoreno i bez izlaza na more, a putevi kojima njeni brodovi moraju preći da bi pristupili okeanima se mogu lako zatvoriti.

Prema tome, Rusija ne može biti Atina. Ona mora biti Sparta a to znači da mora biti kontinentalna sila i preuzeti kulturni karakter Sparte. Rusija mora imati snažne trupe za kopnene ratove, a njena proizvodnja mora biti u stanju da održava njenu vojsku i da obezbedi razuman životni standard njenim građanima. Ali u pogledu blagostanja Rusija ne može da se takmiči sa Evropom.

Dakle, nije prosperitet ono što povezuje zemlju zajedno, već idealizovano zajedničko mišljenje i lojalnost prema Majci Rusiji. I u tom smislu, postoji duboka provalija između Evrope i SAD (koji koriste prosperitet kao razlog za lojalnost svojih građana) i Rusije (za koju lojalnost građana proizilazi iz moći države i urođenog ruskog naconalnog osećaja).

Podrška ideji ruske nacije je i dalje snažna, uprkos postojanju različitih etničkih grupa širom zemlje. Sve ovo daje Rusima dobre šanse. Koliko god njihova ekonomija u ovom trenutku bila loša, jednostavnost njihovog geografskog položaja u svim aspektima im daje mogućnosti da mogu da iznenade svoje protivnike, i da možda budu još opasniji.

(Forbes – priredio M. Đorđević)