„Bliži se slom dolara, a stanje u svetskoj ekonomiji je nalik onoj koja je dovela do Velikog rata!“
Svetski finansijski rat došao je do faze usijanja. U takvom sukobu nema dobitnika. Svi gube, samo što će neko izgubiti više, a neko manje. Na našu žalost, mi nismo na neutralnoj strani. Zato što je, hteli to ili ne, mislili da se to dešava negde sa strane i u velikome svetu, taj rat već ušao u naše džepove. Ovo za „Večernje novosti“ priča ekonomista Momir Bulatović, premijer nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije.
– Danas banka iz Srbije obaveštava crnogorsku banku da više nije u stanju da, shodno principima slobodnog bankarskog poslovanja, garantuje za transfere koji se dešavaju iz Crne Gore ka Srbiji, a iz Srbije prema svetu. Svi smo ušli u taj veliki rat i postali obveznici američke poreske službe. To je posledica FATKA, koji je nedavno stupio na snagu i koji sprečava malverzacije američkih poreskih obveznika, ali se odnosi na sve građane sveta i na sve nas koji imamo nešto novca u bankama.
* Kako objašnjavate svoju tezu da je svetska ekonomija na nivou od pre Prvog svetskog rata?
– Kada finansijski kapital preuzme potpunu prevlast dolazi do neravnomerne distribucije materijalnih dobara unutar samih država, što uzrokuje povećanje socijalnih tenzija i sukobe između država. Zato se može reći da je današnja situacija sa ekonomskog stanovišta u potpunosti nalik onoj koja je dovela do Prvog svetskog rata.
* Prognozirate novu krizu u SAD, a mi se još nismo oporavili ni od recesije iz 2008. godine.
– Odeljenje 16 najuticajnijih obaveštajnih zajednica SAD od 2006. godine sprovodi projekat „Proročanstvo“. Rezultati koje su nedavno objavili su uznemirujući za američku javnost i američku ekonomiju. Taj projekat ima za cilj da ustanovi kakve će posledice biti na funkcionisanje američke privrede i države kada dolar više ne bude svetski novac. Zaključak je da će pad životnog standarda u Americi iznositi ubedljivih 25 odsto, a da će recesija koja će uslediti trajati najmanje 25 godina. U svetu je opšta potera za zlatom. Nemci, Rusi i Kinezi ga najviše kupuju upravo zato što se svi pripremaju za neminovni trenutak sloma američkog dolara. Kada će se to desiti, niko pouzdano ne zna.
Potez Crne Gore da uvede sankcije Rusiji je tragikomičan – smatra Momir Bulatović. – Oni formalno jesu uveli sankcije, zvanično kad pričaju u crnogorskoj javnosti kažu da nisu, a stvarno se dešava kao da to nikoga više nije ni briga. Mislim da Rusi nisu nešto posebno potreseni oko svega toga.
* Broj bogatih u svetu raste, a u isto vreme se ekstremno povećava broj siromašnih. Ima li to veze sa finansijskim ratom?
– Nažalost, to se uvek dešava kada finansijski kapital postane sam sebi svrha. Jedna od većih bitki izvan scene jeste sukob između američkog i nemačkog načina upravljanja. Nemačka kao najjača ekonomska sila ima tradicionalni odnos i njen menadžment podrazumeva da je radna snaga ljudski kapital, dok Amerikanci smatraju da je radna snaga trošak, koji mora da se smanji. Imate ogromnu nezaposlenost u Americi i veliku ekspanziju zapošljavanja u Nemačkoj, zato što oni „gaje“ svoje radnike i imaju sisteme upravljanja kapitalom koji mnogo liče na samoupravljanje. U njihovim preduzećima, recimo „Folksvagenu“, 50 odsto članova upravnog odbora su zaposleni, a drugu polovinu predstavljaju sitni akcionari. Satnica radnika u Nemačkoj je 67 dolara, a isti taj radnik koji radi u Tenesiju u Americi ima 20 dolara. Sukob se dešava zbog onih jedan odsto ekstremno bogatih Amerikanaca koji danas upravljaju SAD. Ne možemo se mi ljutiti na Amerikance, nego na taj jedan odsto njihove nezajažljive i pohlepne elite.
* Slušamo političare iz EU koji nam pričaju da je Srbija „na dobrom putu“, u to nas uveravaju i domaći političari, ali ljudi sve lošije žive…
– Meni se čini da se svi mi ovde u Evropi krećemo jednom zabrinjavajućom putanjom „širom zatvorenih očiju“. Ne želimo, jednostavno, da vidimo kako Evropa ne može da ima nikakve koristi od toga da biva gurana u sukob sa Ruskom Federacijom ili odmicana od Kine, koja je najveći proizvođač materijalnih dobara. Ali, mi živimo u svetu u kojem ne možete da postanete političar ukoliko nemate značajnu finansijsku podršku. Ne možete biti izabrani bilo gde ukoliko iza vas ne stoje neki uticajni fondovi, a oni pripadaju bankama. Tako da se nalazimo u onoj situaciji koju sami američki analitičari opisuju kao stanje u kome su njihovi kongresmeni i senatori, uključujući i predsednika Amerike, lutke u rukama Volstrita.
* A kako se naši političari snalaze?
– Prema našim političarima ne bih bio kritičan iz prostog razloga što se još nadam da oni nisu otvorili oči i da ne vide šta se sprema. Neprijatno je kada nekome kažete da je rat u toku. Čak i kada mojim kolegama dajem materijalne činjenice, ljudi to ne žele da vide. Ali, to uopšte ne sprečava tvrdnju da se to dešava i da će imati velike i trajne posledice.
* Ima li bojazni da finasijski rat preraste u stvarni?
– To nije neminovno, ali nije ni isključeno. Da bi se sprečio taj negativni scenario, neophodno je pogledati i sagledati uzroke i posledice finansijskog rata koji se dešava negde skriveno, daleko od očiju javnosti, koja čak i ne želi da to sve skupa vidi.
* Rekli ste jednom prilikom da je nastojanje Srbije i Crne Gore da uđu u EU zaludan posao. Da li ostajete pri tom stavu?
– Izvesno je predvideti da će kretanja u EU dovesti do formiranja tri grupe zemalja. Na čelu jedne će biti Nemačka, drugu će pokušati da formira Francuska, a da već postoji treća grupa zemalja koje niko više ne uzima za ozbiljno, na čiju su patnju toliko navikli. Nije slučajno što je sada rečeno da pet narednih godina neće biti proširenja. Zato bih voleo da naši političari, i u Srbiji i u Crnoj Gori, shvate da ne mogu za četvorogodišnji mandat, koliko traže od naroda, da postave cilj za koji su sigurni da se neće ostvariti narednih godina. Možemo mi svi da budemo za Evropu ili protiv nje, ali to pitanje u narednih pet godina neće biti razmatrano. A ima mnogo stvari koje ovde moramo da razrešavamo u cilju našeg opstanka.
* Zašto ste protivnik evropskih integracija?
– Šest godina sam bio najveći evrofanatik. Izučio sam sve te projekte i sve je to nekako držalo vodu do 2008. godine kada je počela svetska ekonomska kriza. Onda, kao ekonomista, vidite da jednostavno vlade u Americi i EU ne žele da spreče taj kancer koji je proizveo svetsku ekonomsku krizu. Nastala je takozvana politika „lakog novca“. Mi smo to prošli 1993. godine, kada smo rešavali probleme realne ekonomije na taj način što smo štampali novac i svi se sećamo u kakvom je to krahu završilo. Neminovno je, ni Amerika ni EU nisu izuzete od primene ekonomskih i opštih socijalnih zakonitosti. Oni mogu, zahvaljujući svom uticaju i bogatstvu, da odlože krah, ali će se on desiti. On se dogodio 2008. godine i kada Evropa nije reagovala na način da sačuva svoje jedinstvo, da sačuva i ojača evro i da se suprotstavi Americi, odakle je inicijalni impuls došao, onda sam ja posto evroskeptik.
ALIBI ZA MILOŠEVIĆA
* KAKO danas gledate na period vladavine Slobodana Miloševića?
– Potpuno sam uveren da sva istorijska dešavanja predstavljaju snažan alibi za politiku Slobodana Miloševića. Ono što me intimno boli jeste to što Srbija još nema snage da se suoči sa činjenicom da je on mrtav, a njegova porodica uskraćena za elementarna građanska i ljudska prava. Prosto ne vidim perspektivu Srbije u kojoj udovica nema pravo na penziju, ili gde se vode sudski postupci koji traju besmislenih osam godina. Zadatak Udruženja „Sloboda“, na čijem sam čelu, jeste da se obratimo državnim organima Srbije i da se makar na desetogodišnjicu smrti Slobodana Miloševića Srbija oduži svom predsedniku, o kome ljudi mogu da misle jedno ili drugo, ali koji nesporno zaslužuje sva prava i počasti koje imaju svi predsednici Srbije.
* Kakva je sudbina evra?
– Evro je uspešan, ali čisto politički projekat. U ekonomskom smislu, evro je podelio EU i razorio privrede članica takozvane periferije. Jedinstvena valuta je duboko razjedinila EU.
* Šta mislite o novim merama Vlade Srbije?
– To je iznuđeni potez da napravite štednju i čini mi se da su postavljeni ciljevi u dubokoj suprotnosti sa planiranim sredstvima za njihovu realizaciju. Ali, da ja ne budem ni zlonameran, ni dobronameran, preporučujem da se prouče iskustva koja su latinoameričke zemlje imale u odnosu na krizu javnog duga, kao što ima EU. Prethodna privatizacija je bila ravna katastrofi i onda u najmanju ruku morate da se zabrinete kada vidite da neko odjednom prodaje 500 preduzeća. Nikada i nigde se tako krupni problemi nisu mogli razrešiti na taj način. Bojim se da danas, ovde, Vladu Srbije savetuju monetaristi, a oni dokazano prave greške i to grandiozno velike. Neće nikakav mehanizam kroz novac i neke strane investicije da podigne taj osnovni problem ekonomije.
* Da li Međunarodni monetarni fond nudi prave recepte za izlazak iz krize?
– Uhvati me ponekad strah kada čujem da MMF treba da da neko mišljenje. MMF je postao veoma značajna institucija otkad je izbila svetska ekonomska kriza, ali u odnosu na vreme pre toga on ima duplo manje sredstava na raspolaganju. Kako jedna institucija koja treba da daje novac može da bude značajna ako ima sve manje novca? Očigledno je da se tu radi o nekom političkom diktatu, koji dokazano nije doneo rešenje ni boljitak onima koji su pre nas bili izloženi tim savetima.
* Trenutno se bavite isključivo svetskom ekonomijom, ali da li biste se i pod kojim uslovima vratili u politiku?
– Smatram da ovo nije vreme za političare. Sastav Evropske komisije najbolje pokazuje da je ovo vreme u kome političari treba da budu bezlični ljudi, koji će ostvarivati neke tajne i čudovišne naloge protiv sopstvenog naroda, a često i protiv sopstvenih uverenja. Zato mislim da je ovo vreme ekonomije i ja se sa najvećim zadovoljstvom vraćam toj svojoj prvoj ljubavi.
(Zlatica Radović, Novosti)