Čedomir Antić otkriva: Srbija je opet u ratu!
Piše: Čedomir Antić
Događaji u Crnoj Gori, na jugu Srbije i u Makedoniji, te sramotna presuda francuskog suda, jedinom političaru u Evropi koji se u memoarima hvali da je ubijao civile, jasno govore u prilog jednoj činjenici. Mi se nalazimo u ratu. Srbe i srodne narode napala je agentura SAD i NATO-a. Učinili su to ponovo.
Ovo je za njih samo demonstracija moći. Razlozi agresije nisu na Balkanu, već daleko izvan njega. Znaju da iz Rusije neće doći odgovor dok ne uđu na prostor njenih zemalja. Znaju da neće potresti ni novu administraciju SAD koja se stotinu dana bori na velikom broju frontova…
Zato su se birokrate i diplomate osilile, ostrastile i podivljale u očekivanju da za njih bezopasna provokacija donese grandiozne dividende…
U vreme kada su ratni sukobi u Siriji, Libiji i Ukrajini donekle počeli da slabe, a pažnja velikih sila postala usmerena na drugi kraj sveta i Korejsko poluostrvo, jedna grupa zlonamernika pokrenula je albanski šovinistički pokret.
Da li je normalno da država koja, u poređenju sa drugim balkanskim zemljama, najmanje poštuje manjinska prava, javno proklamuje nacionalno ujedinjenje svog naroda – rušenje suvereniteta četiri i gašenje bar dve susedne države i u tome bude prećutno i bezuslovno podržavana iz Vašingtona i Brisela?
Da taj koji proklamuje bude proglašavan za „Evropljanina godine“ i odlikovan legijom časti najvišeg stepena? Da li je razumno da Hašim Tači komentarišući stanje u Makedoniji izjavi da je Beograd središte svih problema na Balkanu? Tači koji do sada nije priznao niti jedan albanski zločin, čija vlada nije ispunila niti jednu odredbu dva briselska sporazuma… O Muslijuu, predsedniku opštine segragacionisti, koji bi da osvaja Niš i da ne govorim.
Crna Gora je prošle sedmice konačno, uz bojkot opozicije, na skupštini umesto uz referendumski narodni pristanak, ušla u NATO. Zašto je ušla? Sa kim da ratuje i od koga da se brani? Od svih suseda samo Srbija nije u NATO-u ili od njegove vojske okupirana…
U Makedoniji je prošlog četvrtka uspostavljena albanska hegemonija. Albanci koji navodno čine 25% stanovništva, mada su nedavni izbori pokazali da je broj birača svih njihovih stranaka uzetih zajedno znatno manji, biraju koga će od makedonskih stranka dovesti na vlast.
Takvu hegemoniju nismo videli od dekolonizacije Afrike šezedesetih godina prošlog veka. Neko neobavešten ili zlonameran rekao bi kako to nije važno, najvažnije je ko ima parlamentranu većinu.
Međutim, iako makedonske stranke od obnove demokratije u zbiru imaju više od 60% poslaničkih mesta u Sobranju, niti jedna vlada do sada nije sastavljena a da u koaliciji nije bilo albanskih stranaka. Po tome je Makedonija izuzetak u regionu.
U Crnoj Gori i Hrvatskoj Srbi su po uspostavi nezavisnosti obespravljeni i gurnuti na marginu, a u BiH su u ratu morali da odbrane svoja prava.
Delimičan izuzetak je Srbija gde su Albanci izašli iz ustanova još 1990, a da su hteli pretvorili bi je u drugu Makedoniju, dok je sličan mada pozitivan primer Mađara u AP Vojvodini koji čine manje od 17% stanovništva u pokrajini a u Srbiji ne prelaze 3% , ali su u svakoj pokrajinskoj vladi drugi partner i njihov se političar nalazi na čelu autonomije.
Albancima iz Makedonije sve to nije bilo dovoljno. Zato su 2001. podigli ustanak i izborili da dele suverenitet nad Makedonijom.
Jedan od zahteva bio je da makedonsku vladu nije moguće sastaviti bez Albanaca, ali da sami Albanci biraju koja će njihova stranka ići u koaliciju.
Međutim, kada su nedavno Albanci odlučili da podrže formiranje vlade sa makedonskom strankom koja nije dobila najviše glasova na izborima, postalo je jasno da na putu ka podeli Makedonije i priznanju odavno proglašene tzv.
„Republike Iliride“, prvo treba zavladati Makedonijom. Baš kao što je Milo Đukanović zahvaljujući posvađanim pigmejima iz DOS-a jedno vreme vladao Državnom Zajednicom SCG.
Makedonski narod je to shvatio. Kada su mimo procedure i protivno ustavu zemlje, pozivajući se na pravila demokratskog odlučivanja poslanici SDSM-a i albanskih partija izabrali Talata Džaferija, pobunjenika i teroristu kome su Amerikanci isposlovali amnestiju, a onda ga nametnuli za ministra odbrane i sada za drugog čoveka države, i kada je jedan albanski šovinista sa govornice Sobranja počeo da urliče nacionalnu himnu druge države, narod je uzeo stvari u svoje ruke.
Puč je sprečen. Policija je kasnije reagovala, a pobunjenici i izdajnici su dobili batine.
Situacija se posle privremeno smirila. SDSM i albanski šovinisti postigli su cilj: čekali su osam sati da se pred zgradom okupi narod koji mesecima svakodnevno protestuje u to vreme, pa pristupili nelegalnom izboru. Želeli su da izazovu gnev mnoštva i pred svetom se prikazali kao miroljubive demokrate.
Sada su svi uplašeni od građanskog rata. Međutim, regionalno gledalo, konačno je, posle dvadeset i sedam godina nasilja i nepravde koju trpimo, kucnuo čas za odgovor.
Srbija neće biti država dok makar Jonuz Musliju ne odleži četrdeset godina u robijašnici u Nišu. Makedonija neće biti država dok one koji žele da sruše njenu nezavisnost, da njenom narodu nametnu ono što Albanci nikada ne bi prihavtili čak ni u Jugoslaviji (gde su imali više prava nego u paklenoj Enver Hodžinoj distopiji), koji su ubijali civile na Smiljkovsom jezeru i sa Kosova došli da pale Makedoniju, ne budu zauvek policijski i sudski poraženi.
Makdonija može da bude država, ali ako budu slušali razne Hanove i Mogerinijeve proći će kao Jugoslavija. Razlika je u tome što smo mi mogli da odustanemo – njima posle podele neće ostati ništa.
(Napredni klub)