ITALIJANSKI NOVINAR OTKRIO TAJNU KOJA JOŠ NIJE OBELODANJENA: Jeljcin je predao Zapadu tajne kodove ruskih raketa!

Nova knjiga poznatog italijanskog novinara – samo što je izašla na ruskom i italijanskom jeziku – posvećena je izučavanju neshvatljive i neobjašnjive mržnje Zapada prema Rusiji i Rusima.

Sa poznatim političarem i misliocem Đulijetom Kjezom razgovarala je dopisnica „KP“ Galina Sapožnjikova.

• Oprostite zbog banalnog pitanja, ali bez njega se ne može: zašto ste iznenada odlučili dase bavite proučavanjem pitanja, o kojem, čini se, treba da brinu samo Rusi?

– Zato što je danas Rusija jedina prepreka pred naletom Zapada. Ako ona poklekne, biće katastrofa. Zapad je uvek delovao protiv drugih civilizacija – to je nastavak logike poslednja tri veka. Do početka 21. veka postalo je očigledno da Zapad bez rata ne može živeti.

Ideja ekskluzivnosti Sjedinjenih Američkih Država, koje, u stvari, i predvode Zapad – u suštini je objavljivanje rata ostatku sveta.

• Ali, zašto u samom tom svetu nema, na primer, afrikanofobije, indusofobije ilatinofobije, već samo postoji rusofobija?

– Zato što prvo mora biti slomljena Rusija. Ostali mogu biti osvojeni, kao što je to bilo vekovima. SAD se zato tako i ponašaju, jer su uvek pobeđivale. Slomivši Sovjetski Savez, jedini alternativni eksperiment razvoja, Amerikanci su, očigledno umislili da mogu slomiti svakog neprijatelja.

Sada po prvi put nailaze na otpor. Ni Azija, ni Afrika, ni Latinska Amerika ne predstavljaju za njih nikakav problem. Međutim, dve velike prepreke ne mogu slomiti. Prva je Rusija, koja i dalje drži svet. Druga će u svakom slučaju biti Kina. Naviknutost na pobedu – to je nešto poput „vrtoglavice od uspeha“ o kojoj je govorio Staljin.

Mislim da vladajuće elite Sjedinjenih Država i dalje veruju da pobeđuju i to je njihova najveća samoobmana. Zato što će se jednog dana iznenada ispostaviti, da oni nemaju za to mogućnosti.

• Čime se „sovjetofobija“, pod čijom zastavom je vođen „hladni rat“, razlikuje od sadašnjerusofobije?

– Razlika je u tome što Rusija – više nije ideološki neprijatelj, kakav je bio Sovjetski Savez. U ovom slučaju potrebno je mnogo suptilnije rešenje. Jer, ako imate neprijatelja koga precizno možete definisati kao neprijatelja, onda je sve jednostavno. Ali ako taj neprijatelj podseća na tebe, bar spolja, onda je potrebno izmisliti nešto novo.

To više nije ideološka mržnja, već potpuno drugačiji oblik ksenofobije, čiji je fokus usmeren na Putina.

• Da li se sovjetski čovek razlikuje od ruskog? Mi smo se mnogo promenili tokom godina?

– U izvesnom smislu, on je ostao u vama. Sovjetski čovek je bio bliži narodu, nego kapitalistički čovek. Ali, ljudi su se na mnogo načina promenili. Konkurencija, egoistično raspoloženje, individualizam – svi ovi elementi zapadnog života aktivno su ušli u rusko društvo.

U vreme Sovjetskog Saveza samosvest ljudi je bila na mnogo višem nivou. Sada, kada su svi elementi degradacije zapadne kulture ušli u običan život, čovek više gleda, nego što misli, razmišlja ili čita. To zapravo i jesu elementi zapadnog tipa degradacije.

Koliko su oni usađeni u rusko društvo, to treba proučiti.

Ako ne bude nekog protivotrova, oni će u velikoj meri uticati na ponašanje ruskog naroda. Ali, ja vidim neke znake oživljavanja nacionalnog karaktera, koji mogu biti barijera ovom procesu degradacije.

• U vašoj knjizi postoji posebno poglavlje „Rusofobija kod Rusa“. Da li ste se susretali saitalofobijom unutar Italije ili britanofobijom u Velikoj Britaniji? 
• Da li je to karakteristikai zapadnog sveta? I sa čim je to povezano?

– U vreme raspada Sovjetskog Saveza ja sam svojim očima gledao kako se vaša inteligencija prilagođavala standardima Zapada. Navešću jedan primer: u leto 1992. Godine, u mojoj kući u Moskvi, u gostima mi je bilo dvoje mladih ljudi. On – „demokratski“ novinar, ona radnica u banci. Liberalizacija cena je bila u punom zamahu. Za stolom sam ispričao kako sam video kako je jedna penzionerka u suzama izašla iz prodavnice – ona ​​nije imala dovoljno novca za mleko.

Pre nego što sam mogao i da završim repliku, žena je ljutito povikala: „Ako želimo da izgradimo tržišnu ekonomiju, ne smemo žaliti takve ljude. Takve ništarije se nikada neće prilagoditi. Na propast je osuđeno otprilike 30 miliona ljudi“. Iskreno, bio sam zapanjen… To je bila prava rusofobija iz usta ruskog čoveka. To je jedinstvena pojava.

Italofobi u prirodi ne postoje. Francuza, koji bi bio fracuzofob, takođe ne poznajem. Ni Nemca, koji bi mrzeo Nemce. Nema takvih primera u literaturi. Međutim, takav fenomen postoji u Rusiji.

I to, ako hoćete, i jeste jedan od razloga slabosti Rusije – to što su predstavnici intelektualne elite veoma udaljeni od svog naroda.

• Kako vam se čini, da li je Rusija naučila da odgovori na ove propagandne izazove iliponavlja iste greške koje je pravila tokom 90-ih?

– Greške iz prošlosti se nastavljaju. Primer – ukrajinski napad protiv Rusije. Bio sam iznenađen činjenicom da je mnogo Rusa stalo na stranu nacista. Video sam demonstracije, nekoliko desetina hiljada ljudi u Moskvi, koji su davali podršku rusofobima u Ukrajini. To je neverovatna stvar. Vi se možete ne slagati sa režimom, koji je sada u Rusiji, ali ne treba pri tom podržavati ubice Rusa.

• Svaka vaša knjiga – je upozorenje. Šta je suština ove?

– Ja razmišljam kao Evropljanin. Mislim da Rusija za nas, Evropljane – nije neprijatelj, što dokazuje čitava istorija posleratnog perioda. Sporazum na Jalti potpisali su i Čerčil, i Ruzvelt, i Staljin. Niko ih na njega nije obavezivao, ali takav je u to vreme bio realan odnos snaga. Nikakvih pretnji za Zapad nakon toga nije bilo. A posle pada Sovjetskog Saveza – Rusija za to jednostavno nije imala snage.

Pa čak i kada se snaga opet pojavila, jer je za vreme Putina ojačala ruska armija, pretnje dolaze samo sa Zapada. Ja analiziram situaciju i vidim da je to kriza samog Zapada, koji ima svoje razloge da bude agresivan.

A pošto se nalazimo u situaciji da će sukob, ka kojem nas uporno guraju, biti fatalan za čovečanstvo, ja verujem da postojanje Rusije kao barijere celoj toj operaciji, znači i zaštitu svih nas. Ako Rusija poklekne, rat će biti neizbežan.

• Kako je vaša knjiga prihvaćena u Italiji?

– Italijanski izdavač je odlučio da ne nazove knjigu „Rusofobija“ već „Putinofobija“. Mene su pozvali na Prvi kanal državne televizije, na koji me nisu zvali unazad 10 godina. Nakon završetka rada kao dopisnika iz Moskve, i mog povratka u Italiju, napisao sam 8 ili 9 knjiga i praktično niko ni članak o mojim knjigama nije napisao.

Jedini put kada je na njih obraćena pažnja – u negativnom smislu, naravno – bilo je kada sam objavio istraživanje o tome šta se dogodilo u Americi 11. septembra 2001. godine. Mene su tada snažno kritikovali, onda su okrenuli stranicu i zaboravili me.

Niko o mojim knjigama više ništa nije napisao. A sada pišu. Verovatno zato što sam pogodio u centar. Možda im se moji odgovori i ne sviđaju, ali pitanja, koja postavljam zapadnu publiku izuzetno interesuju.

Jeljcin je predao Zapadu tajne kodove ruskih raketa

IZVODI IZ KNjIGE ĐULIJETA KJEZE „RUSOFOBIJA 2.0: BOLEST ILI ORUŽJE ZAPADA“?

„Kada su nam Rusi 1991. godine zadali udarac u leđa i odustali od svoje imperije, mi smo ostali na obali sa mnogo zabluda o nama samima, i, što je još gore, o ostatku sveta“, – sarkastično je primetio jedan atipični Amerikanac, to jest, kritički nastrojen intelektualac (Gor Vidal – autor).

„Zablude su se brzo nakupile, rasle su kao na kvascu. Svi su se radovali, zato što je Zapad pobedio uhladnom ratu, mnogo godina pre toga je sličan mentalitet Josif Staljin je definisao kao „vrtoglavicu oduspeha“. Amerika, a za njom i ceo Zapad, pedeset godina je živela u strahu od „crvene opasnosti“.

Na kraju krajeva, neprijatelj je sam izvršio samoubistvo, napuštajući istorijsku arenu. I odjednom višenije bilo nikakve opasnosti. Svi putevi su sada bili otvoreni za nove perspektive, širenje dominacije iizvoz civilizacijskih modela, nagomilanih u zapadnim specijalnim depoima. Tadašnji predsednik SADBil Klinton je dobio hitan poziv od vodećih bankara sa Vol Strita.

Njemu je rečeno da su Sjedinjene Države u stanju da deluju kao globalni bankar i da zato treba dadobiju mogućnost da „podele svoja iskustva i svoje usluge sa celim svetom“. Pored toga, rečeno muje da realne alternative nema i neće je biti. Pred Zapadom se otvarala era neprekidne, nove,nezabeležene dominacije.

… Međutim, nove generacije i znaju i ne znaju, da Sovjetski Savez nije prosto izvršio samoubistvo, većje uništen u rezultatu dugotrajne rušilačke kampanje, čiji su najvažniji elementi bili: ekonomska agresija, uticaj mnogobrojne „pete kolone“, moćna propagandna kampanja koja je veličalaprosperitet Zapada.

Jaz između životnog standarda u SSSR i na Zapadu, u stvari, nije bio tako dubok kako što su gapredstavljali. Ali, razlika je bila ogromna što se tiče sfere široke potrošnje. Međutim, kao faktičkikriterijum kojim se meri kvalitet života u Sovjetskom Savezu, uzeti su zapadni standardi. I odjednomsu se milioni sovjetskih građana osetili siromašnima. Njih su ubedili, da lošije od njih niko ne živi.

Međutim, deset godina kasnije, isti ti građani bivših zemalja SSSR-a su primetili da u sistemuzapadnog kapitalizma oni ne žive slobodnije. Prethodno su mislili da je siromaštvo rezultatdruštvenog sistema, političkog režima u kojem su se rodili i živeli. Sada oni nisu imali podršku uobliku sistema vrednosti koji je sovjetski socijalistički sistem obećao, ali nije uspeo da sačuva. Usvakom slučaju, bilo je očigledno: Zapad je uspešno izvozio svoje vrednosti.

… Rat, u kojem je pobeđen Sovjetski Savez nije se odigrao na tradicionalnom bojnom polju. Ovaj ratje imao nevidljivi oblik i završio se fenomenalnim realnim rezultatom. Rat je nazvan hladnim jer senisu čule ni eksplozije ni automatski rafali. Trka u naoružanju radi ostvarivanja dominacijemnogostruko se povećala.

Nekoliko godina kasnije, Sovjetski Savez je dobio strateški paritet, međutim to je klasičan primerPirove pobede. U međuvremenu, Sjedinjene Države, koje su već prepoznate kao barjaktar Zapada, otvorile su novo i ne manje moćno virtuelno bojno polje. Na njemu su dobile još jedan rat – za osvajanje umova. Kapitalistički Zapada je ovu bitku već dobio na unutrašnjem frontu, međuodređenim grupama stanovništva.

Zapad je uspešno eksperimentisao u oblasti masovne lobotomije. Ceo kapitalistički sistem jeprebačen na ekonomiju potrošnje. Njegov glavni cilj je bio da pretvori čoveka u konačnog potrošača.Na suprotnoj sovjetskoj strani ovog čudnog bojnog polja nije postojao ni jedan vojnik. Pobeda Zapadje osigurana i pre izbijanja bojevih dejstava.

Sovjetski strateški nuklearni paritet rđao je u sefovima. Sasvim druge rakete u velikom brojubezbedno i lagano su pogađale ciljeve, razarajući srca i umove sovjetskog naroda. Osim toga, novipostsovjetski lider, Boris Jeljcin, prvi „demokratski predsednik“ izabran od bivšeg sovjetskog naroda,brže-bolje je predao Zapadu tajne kodove svojih pravih raketa.

Javno ta činjenica nikada nije objavljena, jer još uvek postoje granice opscenosti. U suprotnom, novistanovnici Kremlja bi obelodanili svoj strah pred narodom. Raketni kodovi odigrali su ulogu valute zarazmenu, kojom je kupljena životna bezbednost kremaljske nomenklature. Mnogi Rusi su pojelizapadni šipak sa puterom i nisu se ugušili“.

(Fakti)