JOŠ JEDAN UDAR: Kina ušla u zonu SAD, i uspostavlja dominaciju nad državama centralne Amerike!
Ostavite privremeno po strani „ukrajinsku krizu“. To je veoma blizu granica Rusije. I veoma bolno. Ali, ne rešava se tu istorija sveta. Informativne agencije prenele su uistinu senzacionalnu vest: u dalekoj Nikaragvi – Kina je počela izgradnju kanala između Atlantskog i Tihog okeana. To nije samo izazov vekovnom monopolu Sjedinjenih Država na kontrolu američkog kontinenta. Sama Amerika je na udaru. Ako se kanal pusti u rad, nad svetom će izaći Kinesko sunce.
Piše: Oles Buzina, književnik.
Do sada je najkraći put iz Atlantskog u Tihi okean vodio preko Panamskog kanala. Da bi prokopao kanal, predsednik SAD Teodor Ruzvelt, osnovao je 1903. godine celu novu državu – Panamu pošto ju je otcepio od Kolumbije.
Jedna od prvih velikih američkih geopolitičkih afera svetskih razmera završila se izuzetno uspešno – pre sto godina Panamskim kanalom prošao je prvi brod što je omogućilo Ruzveltovim naslednicima da u svakom trenutku svoju flotu prebacuju na potrebno odredište brže od konkurenata i da kontrolišu robni promet između Zapada i Istoka.
U početku je Panamski kanal bio u vlasništvu Sjedinjenih Država. Godine 1999. „predali“ su ga Panami, ali pošto Amerikanci mogu u svakom trenutku da smene vladu te zemlje, kao što se to desilo, na primer, 1989., sa neposlušnim generalom Norijegom, onda je kanal de fakto kao i ranije američka aktiva, kao i čitava „nezavisna“ Panama.
Na teritoriji Nikaragve uvek je postojala ideja o osnivanju konkurentne „firme“, ali je tek ove godine počela da se realizuje.
Iza kompanije iz Hongkonga, koja se bavi izgradnjom novog svetskog „prokopa“, stoji vlada Kine. Početak eksploatacije tog objekta planiran je za 2019. godinu.
Ali, ja ipak ne mogu da podelim radost onih pravoslavnih patriota koji će otresti s brade zalepljen kiseli kupus kad čuju da negde na kraj sveta u pesak zakopavaju američku hegemoniju.
Nikaragvanski kanal biće realno kineski, kao što je Panamski – američki. A mogao je da bude – NAŠ, da se SSSR nije raspao 1991. godine.
I ne bi bilo „ukrajinske“ krize, svađe dva „bratska naroda“, Amerike pod južnim potrbušjem Rusije i još mnogo čega.
Tokom 70-ih SSSR je uložio toliko napora u svrgavanje proameričke vlade Nikaragve i u podršku ustanicima Danijela Ortege, toliko je tehničke i finansijske pomoći upumpano u tu daleku zemlju (članovi moje porodice takođe su radili u tim krajevima), i sve je propalo.
Na tadašnjem Starom trgu (sedište Vlade SSSR u Moskvi) nisu uzeli u obzir uticaj deficita farmerki na stabilnost političkog režima Zemlje Sovjeta! I još su se uvalili u Avganistan umesto da su još upornije „tuvili u glavu“ Latinsku Ameriku inficiranu marksizmom. Doprli su do njega te iste 1979. kada je u Nikaragvi pao Somosin režim.
Ja sve ovo zbog toga što neprijatelja treba tući samo u najosetljivija mesta ne trošeći pažnju na drugostepene pravce.
U svojoj petomilenijumskoj igri „stratogema“ (strateških igara) Kinezi su to, verovatno, uzeli u obzir. Zato sada iznad Nikaragve (i sveta) i izlazi Kinesko sunce.
(Fakti.org)