LAZANSKI I ČEPURIN: O ruskom gasu, stranim NVO- ima, Ukrajini…(VIDEO)
Okrugli sto pod nazivom „Pravno-politički aspekti krize u Ukrajini” održan je u Beogradu, u organizaciji „Strukovnog udruženja pravnika Nomokanon”. Skup je otvorio ambasador Ruske Federacije u Beogradu, NJE Aleksandar Vasiljevič Čepurin.
Potom su se okupljenima obratili viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu dr Dragan Petrović, vojno politički analitičar „Politike” Miroslav Lazanski i još neki izlagači. Na snimku na ju tube Fonda strateške kulture dati su celokupna izlaganja ambasadora Čepurina, Dragana Petrovića i Miroslava Lazanskog.
Čepurin je u svom gotovo četrdesetominutnom izlaganja govorio pre svega o ukrajinskoj krizi, ali i o Južnom toku. Između ostalog je rekao: „U nekim zemljama potkopavaju strukturu, proizvode nerede, sukobljavaju strane, pokušavaju da upravljaju strukturama u zemlji. Jugoslavija je bila primer mešanja spolja i finansiranja spolja, kada rade tzv NVO i masmediji, pa smo imali primer Iraka, Libije i Sirije, a sada imamo i Islamsku državu i Ukrajinu. Pri tome, pogledajmo kako jedna pravila važe za policiju u Fergusonu, a druga za Ukrajinu. Ne kažem da treba nastupati protiv nekoga, već samo iznosim očigledne stvari. Onda, svi znamo ko je podržao nerede na kijevskom majdanu i ko je finansirao državni udar u Ukrajini i ko je bezočno pravdao sve akcije samoproglšenih kijevskih vlasti. A, kakvu u Ukrajini drže liniju? Radili su na nametanju antiustavnog reda. Ali, u Ukrajini je to jako teško uraditi i nasilno gušenje jednog dela naroda je jako teško ostvariti. Posebno kada je reč o maternjem jeziku, kulturi, istoriji. Upravo agresivni napad na ova prava primorao je stanovništvo Krima da uzme stvari u svoje ruke. Na Krimu Rusi čine 54 odsto stanovništva, a između četrvtine i trećine čine Ukrajinci. Ako pogledamo izbeglice sa Krima – takvih nema, jer se poštuju prava Ukrajinaca i zato je tamo bila visoka referendumska podrška.
Na istoku su – u skladu sa različitim brojkama – poginule hiljade stanovnika. Na majdanu su demonstranti gađani iz zgrada, a gde su rezultati te istrage? Ili, da uzmemo Mariupolj, rušenje malezijskog aviona, ili masovne grobnice kod Donjecka. Ne čujem zagovornike ljudskih prava, iz Kijeva, koji bi se založili da se obelodane rezultati tih istraga.
Treba razumeti da mi ne poistovećujemo kijevske vlasti i Ukrajince, jer je najstrašnija stvar koju su postigle kijevske vlasti, to da su žestoko posvađale svoje stanovništvo.
Koji su putevi za rešenje? Nabrojao bih sedam koraka: potreban je puni prekid vatre i povlačenje vojske prema sporazumu iz Minska, druga stvar – o kojoj govorimo mesecima i bez koje nema napred – potreban je direktan dijalog Donjecka i Luganska, sa jedne, i Kijeva sa druge strane, a potreban je razgovor unutar same Ukrajine oko nužne ustavne reforme koja bi omogućila da se stvori takva struktura države u kojoj bi ljudi različitih ubeđenja i stavova mogli da poštuju međusobno prava, gde bi se vodilo računa o kulturi, jeziku i istoriji, gde bi sve to bilo jasno i razumljivo i bilo rezultat dogovora dve strane. Ukrajincima se ne sviđa federalizacija – odnosno Kijevu se ne sviđa – a mogla bi da bude upotrebljena neka druga reč, ali bez toga nije moguće dalje rešavanje problema.
Četvrto: ukidanje sankcija koje realno štete i EU i Rusiji i Ukrajini i Istoku i Zapadu. I da pogledamo: Južni tok su srušili. I da pogledamo ko se raduje tome i ko, u nastavku, pokušava da nanese udarac rusko-srpskim odnosima.
Peta stvar je kretati se napred i promovisati ono o čemu su govorili De Gol, Miteran, mnogi ljudi na Zapadu, o čemu je govorio i Vladimir Putin, a to je stvaranje jedinstvenog privrednog i humanitarnog prostora od Lisabona do Vladivostoka. To je jako teško u ovim uslovima, ali je to objektivno neophodno!
Da li će to biti za deset godina ili za godinu dana, to je drugo pitanje, ali bi bilo bolje da bude što pre. Onda bi bilo i manje pretnji na kontinentu.
Potrebno je pragmatično razgovarati o vojno-političkoj arhitekturi u evro-atlantikom regionu.
Postoje dva vojna bloka: NATO i ODKB, a ima više država, uključujući neke članice EU, koje ne spadaju ni u jedan vojni blok.
Poslednje, sedmo je da možda nismo svi doživeli pad Berlinskog zida (ovde ima mnogo mladih), ali nikome nije u interesu stvaranje novog Berlinskog zida.Taj zid bi se pretvorio u tačku razdvajanja između Zapada i celog ostalog sveta, a potrebno je razumeti da su sada centar moći i centar razvoja na drugim lokacijama u svetu i sve više se tamo premeštaju. Jer, takav zid bi oslabio naše stavove (pozicije).
Odgovarajući na pitanja novinara – koja su usledila odmah posle uvodnog izlaganja – Čepurin je istakao da je očekivao pitanje o Južnom toku.
„Mi znamo ko se protivio Južnom toku i ko je rušio sve mogućnosti za njegovu realizaciju. To je bilo kad je već sve bilo spremno za realizaciju.
Da li je ovaj gas bio potreban južnoj Evropi? Naravno da je bio potreban. Da li je to bilo povoljno i korisno za zemlje kroz koje je trebalo da prođe gasovod – naravno, bilo je profitabilno. Da li se dugo sve spremalo – da, osam godina su potpisivani međuvladini sporazumi. A zašto? Zato što su uvek menjali pravila, uvodili nova i uveli Treći energetski paket. Sve to, naravno, menja arhitekturu ovog projekta. Najjači element je bio politički, a sada vidimo ko se raduje najviše zatvaranju Južnog toka. Ali, van svake sumnje, zatvaranje Južnog toka je protiv interesa i Srbije i zemalja u regionu, a i Rusije i EU. Uz to, potrebe Evrope za gasom niko nije ukinuo.
Čepurin je u nastavku ukazao da je potreban dogovor oko Energetske saradnje i „ U ovoj sferi ima mogućnosti za saradnju, samo mora biti dinamičniji. Sve firme koje je trebalo da učestvuju u gradnji Južnog toka, ostaju. I to bi moglo da pomogne realizaciji novog projekta.
Posle Čepurina, govorio je dr Dragan Petrović koji je iscrpno govorio o istorijsko-demografskim aspektima nastanka Rusije. On je objasnio da su središte Kijevske Rusi činile današnja centralna, zapadna i primorska Ukrajina (same Ukrajine, naravno, nije bilo), te da je pad takve Rusije doneo pomeranje centra ruskog sveta ka Moskvi. Ukrajina se našla pod Litvancima i kasnije Poljacima i upravo je ta poljsko-litvanska unija zapečatila prevlast katoličanstva na delu teritorije.
Pola veka je bilo potrebno pravoslavnim kozacima da se oslobode (1654.godine) i da od ruskog cara traže prisajednjenje Rusiji, a konačno i celovito integrisanje Ukrajine desilo se posle prve, odnosno druge deobe Poljske (1791.godine). Carica Katarina potom naseljava slabo naseljenu Ukrajinu stanovništvom iz centralnih oblasti. To stanovništvo je i danas pravoslavno i pripada RPC. Međutim, faktički gledano, februara ove godine, Ukrajina je – u granicama i onakva o kakvoj smo učili u školi – definitivno prestala da postoji – istakao je u svom izlaganju Petrović.
Potom je Miroslav Lazanski analizirao odnos Rusije i NATO pakta i objasnio da je Rusija za SAD uvek bila protivnik, a da je američki Kongres upravo usvojio Rezoluciju 758 koja predstavlja objavu rata Rusiji!
„Kao što je sovjetska Rusija bila izazov za SAD, tako je i današnja kapitalistička Rusija. Uspostavljene su baze NATO bliže Rusiji, dve trećine vojnih manevara NATO se izvode uz učešće oklopnih divizija, a one se ne koriste za borbu protiv terorista! Iako je Rusija pružala ruku NATO – dala čak svoju teritoriju za prelazak NATO vojske u Avganistan posle napada na „Kule bliznakinje” – za uzvrat je dobila pomaganje terorista na Kavkazu, koje američka propaganda zove borcima za slobodu”, rekao je Lazanski. U ukrajinskoj krizi, Rusija ne može da dozvoli da se na teritoriji ove zemlje, ili čak Poljskoj instaliraju nuklearni projektili koji bi predstavljali ugrožavanje neposredne bezbednosti zemlje.
(Srbin.info)