Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
“U dalekoj galaksiji” odnosno “tamo gde ni jedan čovek nikaka pre nije kročio”, uvodnim rečenicama iz legendarnih “Ratova zvezda” mogao bi da se opiše i Arktik. Jer, zaista je daleko, na vrhu Planete, a ljudi tamo zalaze retko. Evo kako je ovaj udaljeni deo naše Planete postao zona interesa za vodeće svetske sile.
Prema priči i istoriji prvi je do Severnog pola, središnje tačke Arktika, stigao Robert Peri, inženjer u američkoj mornarici 6. aprila 1909. godine. U njegovoj pratnji bili su Metju Henson i četiri Inuista, Otah, Seglo, Egingvah i Okueah.
Kasnija istraživanja dovela su u pitanje Perijev uspeh, on nije mogao dovoljno precizno da odredi poziciju Severnog pola, te će se čovekom koji je stigao do središta Arktika, smatrati norveški istraživač Roald Amundsen, koji je tamo stigao 12. maja 1926. godine. Pre samo 90 godina.
Ipak, ljudi odavno znaju za Arktik. Feničani, oni koji su nam ostavili novac (pa od tada ljud kažu da se više ni oko čega nije teško dogovoriti) znali su da se iza skandinavskih zemalja more pretvara u nešto neugodno. Dakle, kada su pasionirani moreplovci, za koje se veruje da su stigli i do Amerike tvrdili da je nešto neugodno, onda im treba verovati, prenosi Jutarnji list.
U dobu moderne imaginacije Arktik je domovina Deda Mraza. Ali i ta bajka je razbijena, jer sada svi znaju da živi u Finskoj, gde čak možete posetiti i njegovu kuću. Ime je dobio po grčkoj reči za medveda, arktos, pa je odatle usledio i pridev severni. Ovde bi priča o Arktiku prestala da nije došlo do Hladnog rata, koji se završio padom Berlinskog zida.
Ruska vojska je 24. januara objavila slike svojih vojnika kako vežbaju u arktičkoj zoni. I to nije slučajnost, 16. januara u Norvešku je stigao kontingent od 330 američkih marinaca koji su stigli kako bi ojačali odbranu NATO saveznika od ruske pretnje za koju će svako iz moskovskog političkog establišmenta reći da je nepostojeća.
Štagod javno govorili u Rusiji, činjenica da se dogodio strateški obrat u strategiji Kremlja koji je sve vidljiviji je nepobitna. Ukratko, Vladimir Putin je 2000. godine dobio ekonomski gotovo uništenu Rusiju kojom su harali oligarsi. NATO je stigao na ruske granice, a onda je Zapad udario i na Ukrajinu, vitalnu stratešku tačku za rusku sigurnost.
Te 2004. godine Vladimir Putin je bio preslab da bi ugušio “narandžastu revoluciju”, ali ubrzo događaji počinju da mu budu od koristi, pre svega rast cena nafte. Barel je 2004. godine prešao cenu od 50 dolara da bi pred američke izbore 2008. stigao i do 120 dolara.
Novac za Rusiju koliko se može samo poželeti. I troškovi su bili veliki trebalo je popraviti životni standard, ali ostalo je i za vojsku i za rezerve.
Ruska zona interesa proteže se od Pacifika, preko srednje Azije, a posebno je interesantno da je Rusija sve aktivniji igrač u Avganistanu pa sve do Arktika koji je postao tačka oko koje se prepiru mnoge zemlje.
Kako je reč o civilizovanim zemljama, one su pre 20 godina formirale Arktičko veće u kojem je osam članica: Kanada, Danska, Finska, Island, Norveška, Rusija, Švedska i SAD. Postoje očigledno i posmatrači među kojima se ističe Kina koja je taj status dobila 2013. godine.
Deklaracija govori da je Arktičko veće “vodeći međunarodni forum za proces saradnje, koordinacije i interakcije arktičkih država, autohtonih zajednica i drugih arktičkih stanovnika oko zajedničkih artkičkih tema.
Ovo Veće lepo radi, bavi se ozbiljnim stvarima, ali ima jedan problem. Reč je o multilateralnoj organizaciji kroz koju je teško ostvarivati vlastite interese, stoga zemlje koje su u direktnom dodiru s Arktikom u velikoj meri deluju autonomno. Od kada je otoplilo, tako je i Arktik postao dostupniji.
Istraživanja su potvrdiula da se ispod tog relativno brzo topećeg leda skrivaju rezerve nafte i plina kojima bi ekvivalent bio 422 milijardi barela nafte: pomnožite to sa sadašnjom cenom barela od 50 dolara i zavrteće vam se u glavi.
1932. godine Sovjetski Savez je otvorio severni pomorski put, najbržu liniju od Azije do Evrope koja za 60% smanjuje trajanje putovanja kroz Panamski ili Sueski kanal koja je bila otvorena vrlo kratko tokom godine, ali sada, što zahvaljujući zatopljenju, što modernim tehnologijama, postaje sve korišćenija ruta. Do 2030. godine Severni pomorski put bi mogao da bude otvoren 9 meseci godišnje.
Ovaj poslednji podatak bio je jedan od ključnih razloga zbog kojih je Kina zatražila mesto promatrača u Arktičkom veću jer bi svako skraćenje pomorskog prometa ovoj izazovnoj ekonomiji donelo nove profite.
Arktik je bio tačka nadmetanja Zapada i SSSR-a pa su u Moskvi besneli kada je američka nuklearna podmornica Nautilus 1958. godine uspela da prođe ispod Severnog pola. Odgobor je trebalo čekati sve do 1977. godine kada je ruski atomski ledolomac Arktik postao prvi brod koji je došao do najsevernije tačke zemljine kugle.
A onda je odmrzavanjem Hladnog rata sve zamrlo, nafte je bilo svuda. Rusija je odlučila i pre Gruzije da pokaže da bez nje nema nikakvog dogovora oko razgraničenja pa su 2. avgusta 2007. godine dve podmornice zaronile ispod ledene kape i na dubini od 4300 metara zabile jedan metar veliku rusku zastavu izrađenu od titana.
I tu se nije stalo, podsetimo se na ranije iznesenu tezu o ruskim zonama interesa koje više ne smeju da budu dovedene u pitanje.
U septembru 2014. godine Rusija je objavila da je poslala šest brodova s osobljem i opremom kako bi otvorili vojnu bazu u arktičkom prostoru iz doba Hladnog rata koja je zatvorena 1993. godine.
Ruske novinske agencije mirno su objavile da je reč o “jačanju prisutnosti u regiji”. Moskvu su, kako su izveštavali ruski izvori, zabrinule aktivnosti Kanade i Norveške, pa je Putin 2013. godine naredio povratak na Novosiberijska ostrva na dalekom severu.
Admiral Vladimir Koroljov je objavio da će se baza vratiti stalnom funkcionisanju. Ali Kremlj nije imao na umu samo oživljavanje starih baza. Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu će u oktobru 2015. godine ponosno zaključiti.
– Ne skrivamo to, jer smo završili izgradnju baze na Novosibirskim ostrvima, na ostrvu Kotelni. To je velika vojna baza, takve nije bilo ovde u sovjetskom razdoblju – rekao je Šojgu.
Sve ovo događa se za vreme zapadnih sankcija pod kojima trpi Rusija i u trenutku kada je Rusija već vojno aktivna u Siriji. Da o Ukrajini i ne govorimo.
Šojgu je tom prilikom kako je preneo RT, najavio da će ruske trupe trajno biti raspoređene na Arktiku 2018. godine opremljene svom potrebnom opremom i oružjem visoke tehnologije. Najavio je i niz manjih baza uz Čukotku i kurilska ostrva.
Agencija TASS je javila da je u funkciju stavljeno 6 baua: Naguroskoje, Rogačevo, Srednji Ostrov, Temp, Mis Šmidt i Zivozdni. Bez većih dvoumljena može se zaključiti da je Rusija uspostavila vojnu strukturu koja je spremna da u bilo kom trenutku brani interese Kremlja.
Jasno je da joj niko od ostalih članica Arktičkog veća nije ravan. I da je razmeštaj 330 marinaca u Norveškoj odbrana kišobranom od tajfuna.
U januaru 2016. godine ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov napisao je da je “Risija uvek smatrala Arktik teritorijom dijaloga uz uzajamno uvažavanje” i dodao kako se “nada da su naše kolege iz Arktičkog veća svesni opasnosti preduzimanja konfrontacijskog pristupa i uvoza tenzija”.
I baš u skladu s tim upozorenjem Moskva je reagovala na razmeštaj američkih marinaca: iz Gornjeg doma parlamenta stigla je izjava da “Kremlj marince smatra direktnom vojnom pretnjom”.
Da cela situacija nije bezazlena, potvrđuje vest da je ove srede američko ministarstvo odbrane objavilo dorađenu vojnu strategiju za Arktik koja predviđa jačanje američke mornarice kako bi se odvratila ruska agresija.
Novi američki ministar odbrane, general Džejms Matis, marinac, već je najavio da će tražiti više novca za mornaricu tako da ova dorada strategije ne treba da čudi iako je počela još za vreme prošle administracije.
Ledeni Arktik se skrivao iza vrućeg peska Sirije i Iraka pa se izgubio i na mapi javnog diskursa. Ali Rusija ga je sama vratila. Brojke su više nego jasne: Moskva je uspostavila novo arktičko zapovedništvo.
Pogledajte video:
(Telegraf.rs)
