PUTIN STRATEŠKI IZNENADIO AMERIKANCE- RUSIJA SPREMNA ZA VELIKI RAT SA NATO I SAD: POČINJE BITKA ZA EVROPU!
Piše: Rostislav IŠĆENKO
U martu 2014. godine Moskva je – prvi put za ceo period konflikta sa Vašingtonom (orijentaciono, počev od 2000-te) – preuzela na sebe inicijativu u podizanju uloga u igri. Dotad su uloge podizale jedino SAD.
Neuspeli prevrat u Ukrajini 2000-2002. (akcija „Ukrajina bez Kučme”), uspeli prevrati – 2003. u Gruziji, 2004. u Ukrajini, 2005. u Kirgiziji, rat 08.08.08, prevrat u Moldaviji 2009, građanski rat i prevrat 2011. u Libiji, građanski rat u Siriji koji je započeo 2012. i traje do danas, prevrat 2014. i građanski rat u Ukrajini – sve su ovo etape velikog američkog puta.
Sa svakom ovakvom akcijom – nestabilnost se sve više primicala granicama Rusije, a postajao sve vidljiviji postavljeni zadatak diskreditovanja i destabilizacije Rusije i njenog eliminisanja kao velikog geopolitičkog igrača. Na kraju su Amerikanci otvoreno priznali da vode rat protiv Rusije, da traže, u najmanju ruku, smenu njenog rukovodstva i promenu spoljne politike, a da domoroci u zemljama koje destabilizuju za njih ništa više od potrošnog materijala.
Početkom 2014. Amerikanci su podigli uloge do krajnjih granica.
Oni su isfinansirali dolazak na vlast u Ukrajini otvorenih nacista, a još su Rusiji postavili zamku. Ne umešati se – Moskva nije mogla jer bi rukovodstvo, koje bi poslušno progutalo takvu pilulu, dovelo u pitanje svoju unutrašnju podršku i postalo krajnje ranjivo, pogotovo pred majdanskim tehnologijama.
Posle toga bi smena režima bila stvar vremena, a ne principa. Mešanje je, opet, vodilo praktično nizbežnom oružanom konfliktu sa ukrajinskim nacistima. Povlačilo je za sobom neophodnost okupacije teritorije Ukrajine i stvaralo Rusiji ogromne spoljnopolitičke probleme (ne samo oštro i otvoreno konfrontiranje sa EU, koja bi bila prinuđena da mehanizme sankcija uključi znatno ranije i sa punom snagom, a došlo bi i do distanciranja od Rusije partnera iz Evroazijskog ekononomskog saveza, ZND i ODKB, a i iz ostalih integracionih projekata jer bi delovanje Rusije bilo shvaćeno kao start nasilne restauracije SSSR).
Rukovodstvo Rusije nije samo našlo treću varijantu koja je omogućila i da se svoje patriote za neko vreme umire prisajedinjenjem Krima i da ne dođe do konačnog raskida sa Briselom (zahvaljujući prodemontriranoj umerenosti), a i da se saveznici ne preplaše previše (tenkovske armije se nikuda nisu pomerile).
Rusija je prenela celu igru u drugu ravan. Gurati se sa Amerikancima u Ukrajini bilo je očito nepovoljno.
Zbog celog sticaja okolnosti, Rusija bi bila prinuđena da bude strana koja reaguje, koja deluje refleksno i ne vodi igru već pokušava da gasi inicijative protivnika. A to je uvek gubitnička pozicija. Alternativa refleksnom ponašanju bio je samo rat, a za rat je prerano.
Stoga je Rusija – da ne bi bila i poziciji da se refleksno ponaša u Ukrajini – započela borbu za Evropu.
SAD nisu računale da je moguć tako drzak potez i evidentno nisu bile spremne za igru na ponuđenoj „šahovskoj tabli”. Nisu mogle ni da pretpostave da će Rusija, kojoj su potpalile prednje dvorište – Ukrajinu, koju tranžira nacistički kijevski režim koji nekažnjeno sprovodi genocid nad Rusima – za metu izabrati Evropsku uniju, tradicionalno američko uporište.
Nema sumnje, takav asimetrični odgovor se mogao predvideti: SAD su udarile po najbolnijem mestu, pa je i kontra usledila u najbolnije mesto, ali niko nije verovao da će se Rusija, pogotovo u uslovima nerešene ukrajinske krize, odlučiti za toliko složenu igru koja nije jednoznačna. Anglosaksonci vole da sve rade „step baj step”.
To je bilo prvo podizanje uloga sa strane Rusije u celoj partiji, ali se pokazalo da nije bilo i poslednje.
Sjedinjene Države su odlučile da igraju na svim tablama. Nije slučajno što su Amerikanci učili liberalne ekonomiste da je onaj ko ima najveći BDP – pobednik. Upoređivanje sopstvenog BDP sa ruskim uveravalo ih je da oni – ne napuštajući sirijsku, iračku, iransku i ukrajinsku partiju – mogu istovremeno igrati i evropsku. Snaga i sredstava trebalo je da bude dovoljno za sve. Utoliko pre što su SAD nameravale da na evropskom vojnom poprištu u celini, a i u Ukrajini, angažuju evropske resurse. To jest: američku pobedu trebalo je plati Evropska unija.
Protekla godina je pokazala koliko su te računice bile pogrešne.
Ukrajinska kriza je po EU udarila mnogo jače nego što su očekivali sami Evropljani. Već krajem minule jeseni i početkom zime – postalo je jasno da je proces razaranja i uništavanja Ukrajine otišao tako daleko da ne ugrožava samo prosperitet Evropske unije, nego i dovodi u pitanje samo njeno postojanje.
Evropa je počela da se koleba. Da bespogovorno prate američku politiku- bili su spremni samo Poljaci (nejasno je koliko i oni dugo) i baltičke limitirane države (od kojih ionako nema nikakve vajde).
Čak i Velika Britanija, iako drži spoljnu lojalnost prema svojoj bivšoj koloniji, vodi samostalnu igru koja se ne sviđa baš uvek SAD. Osim toga, u EU se širi klub država koje žele preorijentaciju evropske politike u smislu zbližavanja sa Rusijom. Češka, Mađarska, Slovačka, Italija i Grčka mogu se ignorisati svaka pojedinačno, ali kada one nastupaju zajedno, a još njima počinju da se priključuju i druge zemlje, antiruski mehanizmi bivaju paralisani.
Uostalom, i Nemačka i Francuska počinju da traže način kako da se oslobode udice, a da se ne posvađaju sa Vašingtonom. A kako vreme prolazi – sve je jasnije da će svađa biti neizbežna. Treba se samo dobro naviknuti na tu misao.
Sve u svemu, SAD jesu u Kijevu na vlast dovele svoje marionete, ali za godinu dana nisu ništa postigle protiv Rusije, a izgubile su Evropu. Upravo „izgubile” jer EU – iako su procesi u toku i još su moguća razna kolebanja i odstupanja – više nije mnonolitni američki saveznik i u doglednom vremenu neće ni biti. A to dovodi u pitanje jedinstvo i efikasnost NATO.
Očito je da su SAD dobro shvatile situaciju jer Vašington poslednjih meseci pokušava da aktivira upravo NATO-vske mehanizme, kako povodom Ukrajine, tako i u okvirima jačanja evroatlantskog jedinstva.
Jačanje NATO formacija u Poljskoj i baltičkim zemljama objašnjavano je „opasnošću od ruske agresije”. Pojčavana je i vojna aktivnost NATO na jugu – u Crnom moru, a Rumuniju podstiču na „odmrzavanje” pridnjestrovskog konflikta.
Vašington pokušava da odjednom reši dva problema. Prvo: da zbije redove Evropljana pred „ruskom pretnjom” i da tako zamaskira problem izlaska Evropske unije ispod kontrole. Drugo: nastoji da politički pritisak na Rusiju dopuni vojnim – demonstrirajući spremnost NATO za konfrontaciju.
Upravo tu je Rusija po drugi put za vreme krize pošla na novo i uspešno podizanje uloga u igri. Moskva nije samo pokazala prosto spremnost da prihvati izazov u vidu vojne konfrontacije. Prodemonstrirala je spremnost za rat sa NATO velikih razmera.
Ako se pobegne od ptičijeg diplomatskog jezika, „iznenadna provera” borbene spremnosti Severne flote, koja je postepeno obuhvatila cele Oružane snage Rusije, i jeste pokazana spremnost za rat sa SAD i njihovim evropskim saveznicima. U uslovima korišćenja običnog naoružanja, ali i spremnosti za primenu nuklearnog oružja u bilo kom trenutku.
Sama ta vežba može se smatrati raspoređivanjem oružanih snaga u teatru ratnih dejstava uoči njihovog početka – raspoređivanjem zakamufliranim vojnom vežbom.
Nešto slično se dogodilo i 2014, ali su tada dejstva Oružanih snaga Rusije bila povezana sa ukrajinskom krizom. Glavna razlika je u tome što Putin tada nije svojim „prijateljima i partnerima” nedvosmisleno stavljao do znanja da se Rusija, u slučaju nečega, neće zaustaviti i da će ratovati (istina, govorio je o Krimu, ali mislim da su svi sve shvatili pravilno), pritom – ratvati bez suzdržavanja od korišćenja svih raspoloživih sistema oružja.
Predsednik Rusije se odlučio i za narušavanje diplomatske prakse, u skladu sa kojom političari ne govore javno čime jedni druge plaše iza zatvorenih vrata. Putin je tim samim sebi demonstrativno odsekao odstupnicu. Kada javno kažeš da si spreman, ako zatreba, ratovati – bez katastrofalnih posledica se ne može odreći tih svojih reči ukoliko ono „ako zatreba” zaista nastupi. A odmah istovremena je započela vežba koja je veoma ličila na predratno raspoređivanje snaga.
Na američku ponudu odmeravanja snaga preko broja tenkova u prigraničnoj zoni – Rusija je odgovorila demonstracijom spremnosti da tenkove uputi direktno na norveške obale, „Iskandere” na poljsku granicu, a stratešku avijaciju i podmornice sa nuklearnim raketama da rasporedi ispred obala SAD.
Evropi je na ovaj način bilo pokazano da je NATO još neefikasnija organizacija nego što je EU jer će evropske armije prestati da postoje (za to bi bili dovoljni i obično oružje i ograničeni kontigenti) dok SAD budu premišljale da li da se upuste u nuklearnu konfrontaciju sa Rusijom.
Nemci i Francuzi žele da sa Rusijom trguju. Njima nisu potrebni ratovi ni ukrajinskih ni baltičkih nacista, a ni poljske ambicije. Uzgred, i Poljaci su u poslednje vreme postali pomalo zamišljeni i ne gledaju nekako lepim okom prema Kijevu. A sva ostala Evropa i nema čime da ratuje (ne samo što nema za šta). Ona je navikla da su Amerikanci dužni je štite.
Sada su SAD pred izborom. Prihvatiti izazov? Šta tada? Upuštati se u rat? Povodom čega? Zbog ruskih vojnih vežbi?
Ili ne prihvatiti izazov… Na šta bi u tom slučaju ličile SAD? Jer, hvalile su se da će ukrajinskim nacistima dati takvo oružje da se oni neće zaustaviti sve do Japana.
Najvažnije je što je do podizanja uloga došlo u pravo vreme.
Obama postepeno uzmiče pred jastrebovima i njihovim pritiskom. I, što američki predsednički izbori budu bliže – uzmicaće sve više. Drugim rečima: kroz pola godine bi se moralo reagovati na ozbiljnija, dalekosežna i neprijatna dejstva SAD. Osnovno je: što Vašington više tone u logiku konfrontacije – to će mu teže biti da se zaustavi. Pretnja koja je u stanju da ga danas otrezni – već sutra bi mu izgledala kao „talasanje vazduha”.
U suštini, SAD su ponovo uhvaćene u logičkoj zamci sličnoj onoj koju su same više puta pokušavale da postave Rusiji. Odsad će svaki njihov potez biti loš za njih same.
Hoće li SAD pronaći pravi izlaz? Moguće je.
Postoji li opasnost da SAD krenu putem pojačavanja napetosti i provociranja ratnog konflikta? Postoji.
Uostalom, krajnje riskantni potezi rukovodstva Rusije tokom poslednjih pola godine, a naročito tokom poslednjeg meseca, svedoče da je svet na ivici i da je velika opasnost prelaska te granice.
Ali, Rusija ne može da izađe iz igre. Ona je prinuđena da igra na pobedu jer će u suprotnom biti naprosto uništena.
U stvorenoj situaciji, demonstracija spremnosti za svaki razvoj situacije – nateraće EU da se zamisli nisu li je saveznički odnosi sa Všingtonom odveli mnogo dalje nego što je planirala i da se bezmalo već pretvorila u bojno polje.
Evropljani se nisu brinuli dok je polje boja bila Ukrajina. Čak su planirali da od toga nešto ućare. Ali, Evropljani su se veoma uznemirili kada se ispostavilo da se nestabilnost – uprkos njihovim očekivanjima – ne preliva iz Ukrajine u Rusiju već u Evropsku uniju. A Evropljani se sigurno nisu potpisima obavezali na veliki rat sa Rusijom.
Oni čak i ne sumnjaju čiji će tenkovi po čijim glavnim gradovima u tom slučaju paradno prolaziti. Zato ne žele da eksperimentišu.
Sada je lopta na američkom delu terena. Na SAD je da odluče hoće li ići na dalju konfrontaciju – plašeći na smrt svoje evropske partnere, koji su ionako već spremni da dezertiraju sa NATO-broda – ili će odstupiti i tada će se ubrzati proces izlaska EU ispod američkog kišobrana i prelaska pod ruski.
U suštini, Rusija je zatražila od SAD da kapituliraju – makar i ne javno, pošto se i sam rat vodi neformalno.
Uskoro ćemo znati: hoće li se SAD odlučiti da priznaju svoj poraz u drugoj fazi hladnog rata ili će pokušati da konflikt pretvore u pravi rat.
(Fakti, Web-tribune.com)