Serije lokalnih sukoba i nasilno cepanje država pouzdan su znak da se približava MRAČNO PREDSKAZANJE
Piše: Bojan Bilbija
Uz pomoć medija i tajnih službi Tramp je sateran u ćošak, a Hilari Klinton je još 2012. upozorila da će globalisti „na sve načine“ štititi svoje interese, dok on može da računa samo na Putina
Zamislite vest da Rusija otvara vojnu bazu u meksičkom gradu Monterej, udaljenom stotinak kilometara od Teksasa, odnosno granice SAD? Ili da gradi vojni aerodrom u Ermosilju, na svega 150 milja od Kalifornije? Kako bi na ove vesti reagovao vojni i politički vrh u Vašingtonu?
Da li bi Pentagon slao pomoć u građevinskom materijalu i poruke mira i ljubavi, ili bi se predsednik Enrike Penja Nieto već sutradan probudio sa konjskom glavom u krevetu? A možda bi američke trupe direktno intervenisale u susednoj zemlji kako bi sprečile opasnu pretnju.
I da li bi Vašington i Brisel bili do kraja dosledni i proglasili oblasti Sonora i Nuevo Leon za separatističke i terorističke poput Donbasa, ako bi se pobunile protiv planova vlade Meksika da pristupi ruskom vojnom savezu ODKB?
BAUK SOVJETIZACIJE
Jasno je da ruski avioni, tenkovi i vojnici ne bi otišli hiljade kilometara daleko od kuće da bi gajili kaktuse i uživali uz tekilu u zalascima sunca iznad meksičke pustinje, već da bi držali na nišanu Vašington.
Da li bi i tada zapadni mediji izveštavali o provokacijama američke vojske koja gomila trupe na svojoj granici, kao što danas optužuju Ruse?
Zvanično objašnjenje NATO funkcionera za militarizaciju istočne Evrope jeste da Rusija „povećava broj vojnika na granicama NATO i njegovih suseda“, misleći pre svega na Ukrajinu. I nema nikoga da upita – zašto NATO ne kaže da Moskva ove vojnike raspoređuje na svojoj teritoriji? I da li je Rusija kriva što se NATO proširio na istok sve do njenih granica?
Naravno da je gradnja ruskih baza u Meksiku, ili Kanadi, u domenu fikcije i imaginacije, ali procesi istovetni opisanim dešavaju se danas na granicama Rusije. Na primer u Estoniji, vojni aerodrom Emari i baza kopnene armije Tapa stavljeni su u NATO funkciju – na 100, odnosno 200 kilometara od Rusije.
Ove baze su u neposrednoj blizini Sankt Peterburga. Takvih objekata ima sve više u tri baltičke republike – Litvaniji, Letoniji i Estoniji – kao i u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Linija fronta se iscrtava i nedostaje samo Ukrajina, čiji bi ulazak u sukob protiv Rusije ponovio situaciju s kraja 1941. godine, kada su hitlerovske armije opkolile Moskvu, koja nije pala po cenu 700.000 izgubljenih života. I tada su osnovni pravci prodora neprijateljskih snaga bili Ukrajina i Pribaltik.
Ali zašto se sve to danas ponavlja? Rusija je za poslednju deceniju i po naglo ojačala i bilo je jasno da je samo pitanje vremena kada će bivši sateliti početi da se vraćaju u njenu orbitu. U prvom planu bile bi ekonomska i kulturna saradnja, a zatim neizostavno usledila politička i vojna.
Za proteklih nekoliko godina Rusija je uspela oko sebe da okupi veći deo postsovjetskih država i preostala je još samo Ukrajina. To je i podstaklo tadašnju državnu sekretarku Hilari Klinton da krajem 2012. izjavi da će SAD na svaki način sprečiti obnovu Sovjetskog Saveza u ovom ili onom obliku, o čemu je naš list tada pisao.
„Primećujemo neki pomak u pravcu ponovne sovjetizacije regiona. Samo što se to neće zvati Sovjetski Savez. To će biti carinski savez ili savez zemalja Evroazije ili nešto slično. Mi tačno znamo kakav će biti njihov cilj, zato pokušavamo da razmotrimo sve načine da usporimo ovaj proces ili da mu ne dozvolimo da se ostvari“, izjavila je Klintonova u Dablinu, i to neposredno uoči susreta sa ruskim kolegom Sergejom Lavrovim.
Tadašnji šef Komiteta za međunarodne poslove Državne dume Aleksej Puškov ocenio je ovu izjavu kao „objavu svojevrsnog ultimatuma Ruskoj Federaciji“, napominjući da namere Vašingtona za stupanje u konfrontaciju na postsovjetskom prostoru – neće ostati bez posledica.
USLOV OPSTANKA ATLANTSKE ZAJEDNICE
Međutim, još tada smo upozorili da pretnje Hilari Klinton da će sprečiti nastajanje Evroazijske unije treba doslovno i veoma ozbiljno shvatiti i da će verovatno sredstvo u toj borbi biti „rat – u formi lokalnih sukoba u blizini ili na samoj ruskoj granici, čime bi Moskva bila uvučena u vrtlog nestabilnosti“. Sve se tako i dogodilo: godinu dana kasnije počeli su nemiri, a zatim rat u Ukrajini – na samoj ruskoj granici. „Vrtlog nestabilnosti“ uvukao je Moskvu u sankcije i sukob sa Zapadom.
Jedino što Klintonova i njeni prijatelji još nisu uspeli da navuku Rusiju da direktno pošalje trupe u rat. Još koliko dugo Moskva može gledati kako u Donbasu pod bombama gine civilno stanovništvo i razara se vitalna infrastruktura? Mesec, dva, godinu?
Zato se sa priličnom verovatnoćom može naslutiti „master-plan“ koji se sastoji od stepenasto poređanih ciljeva, gde bi ostvarenje jednog ili više njih zadovoljilo interese vodećih NATO krugova. Osnovni cilj, zbog koga se sve i radi, jeste da NATO produži sebi život u narednim decenijama. To donosi profit, ekonomski i politički. Bez NATO bi se srušila atlantska struktura, a uticaj Rusije potisnuo bi američki.
Pala bi koncepcija imperije sa globalnim interesima i pitanje je da li bi Amerika mogla da opstane u komadu, ili bi doživela sudbinu SSSR-a. To je scenario koji Vašington mora da spreči svim sredstvima i utoliko su izjave Hilari Klinton od pre pet godina više nego logične. Bila je to poruka Moskvi.
Sve nade polagane su na spoljne igrače, koji bi mogli da proizvedu tako veliku krizu da se opstanak NATO ne bi dovodio u pitanje. Za ulogu su kandidovane Ukrajina i Turska, a kao pomoćni ešalon pribaltičke zemlje iza kojih stoji Poljska. Provokacija sa Turskom nije uspela, Vladimir Putin se sa Redžepom Tajipom Erdoganom dogovorio o pomirenju u poslednji čas i Ankara je otpala kao pesnica SAD. S ozbirom na to da su baltičke republike male i slabe da ozbiljno priprete Rusiji, ostaje samo Ukrajina.
Već tri godine sve karte stavljene su na opciju ratnog sukoba Kijeva i Moskve, gde bi se za NATO otvorio čitav niz mogućnosti. Pre svega, da Vašington snabdeva Ukrajinu naoružanjem o trošku Kijeva i drugih članica zapadne vojne alijanse. Tada se više ne bi postavljalo pitanje šta američke trupe rade u Evropi, već bi svi plaćali zaštitu od ruskih agresora.
Ako bi ruske snage pokorile Kijev, američke bi se zacementirale u ostatku Evrope. Sa tačke gledišta SAD, ovo ipak ne bi bilo idealno rešenje, jer sa Ukrajinom u svojoj sferi Rusija postaje dominantan igrač.
Zato se želi postići da postmajdanska Ukrajina pruža dugotrajan otpor. S druge strane, Kremlj ne želi direktno da interveniše i čeka da kijevski režim padne zbog katastrofalne ekonomske situacije u zemlji.
TRAMP I NJEGOVA ŠANSA
Bez državnog prevrata 2014. Ukrajina bi pre ili kasnije pristupila takozvanom „ruskom svetu“ – što se videlo u poslednjim mesecima vladavine Viktora Janukoviča.
Revolucija i rat, da bi se to sprečilo, bili su neizbežni. Zato je procena Vašingtona bila da, ako već Ukrajina mora da padne u ruke Moskvi, onda to bude što kasnije, a u međuvremenu da se iskoristi njen antiruski potencijal.
Kada ni to više ne bude dovoljno, po potrebi mogu se uključivati i drugi igrači, pa čak i ceo NATO blok. Zato je potreban Pribaltik, jer napad na neku od država članica, ma kako male i beznačajne one bile, po članu 5 Povelje NATO obavezuje ulazak u rat sve države alijanse. Na kraju bi se, kao i uvek, uključili i Amerikanci.
Ovo mračno predskazanje možda na prvi pogled izgleda suludo, ali je u skladu sa dugogodišnjim tendencijama. Malo-pomalo NATO je izbio na granice Rusije, nemilice gomila trupe i gradi vojnu infrastrukturu na svim dodirnim tačkama, kao i u pozadini fronta.
Ako neko misli da se to radi slučajno i stihijski, ili da neko ima novca za bacanje, onda ga istorija 20. veka ničemu nije naučila. Kada se jednom formiraju strane za sukob, i kada se iscrtaju polazne linije, onda je teško vratiti taj točak unazad.
Mesec dana pre početka Prvog i Drugog svetskog rata retko ko je verovao da će se to stvarno desiti, ali su objektivni procesi ukazivali da je neizbežno. Serije lokalnih sukoba i nasilno cepanje država pouzdan su znak da se približava konflikt širih razmera.
To što je sada u Beloj kući Donald Tramp, a ne Hilari Klinton, još uvek ne znači mnogo, jer su stvari već otišle predaleko. Uz pomoć medija i specijalnih službi, klintonovci su novog predsednika veoma brzo saterali u ćošak i jedna od mogućnosti koja mu je preostala – jeste da pokuša da izvede narod na ulice.
Lično sumnjam da bi Tramp politički preživeo taj pokušaj, ali nada za njega još postoji. Hilari je lepo objasnila da će oni „na sve načine“ štititi svoje interese. Za razliku od Trampa, oni imaju sijaset načina i sredstava da to učine. Tramp, ako to bude želeo, na svojoj strani imaće Putina. Nije ni to malo.
(pecat.co.rs)