Bosanac bio ubeđen da je ubio Srbina, a 14 godina kasnije desilo se nešto NEVEROVATNO
Oktobar 1992, rat u BiH. Susreću se dva vojnika. Bosanac Daut je brži i „ubija“ Srbina Daneta.
Četrnaest godina kasnije Daut u kafiću prepoznaje Daneta: „Ja sam te ubio!“, kaže mu. „Kako si me ubio, kada vidiš da sam živ“?
Rat se odavno završio. Daut je ostao živ. Preživeo je i pakao Srebrenice. Nekoliko godina proveo je u Švedskoj i vratio se. Prvo je u Brezi kod Sarajeva kupio kuću pa se kasnije vratio u svoje Skelane na Drini. Otvorio je farmu krava, prodaje mleko i bavi se poljoprivredom.
Jedno veče seo je da popije kafu sa društvom u kafani, kad ulazi čovek, pozdravlja sve i seda za drugi sto. Daut nije mogao da veruje očima:
„To je čovek kojeg sam ja ubio“, kažem društvu. Smejuu mi se i vele:“Kako si ga ubio kad vidiš da hoda, živ je“. Ne mogu da verujem i prilazim neznancu:
„Ja sam tebe ubio, kažem mu“, čovek se smeje i odgovara „Kako si me ubio, kada vidiš da sam živ“?
U prvi mah neverica. Reč po reč i sve postaje jasno. Daut iznosi sve detalje njihovog prvog susreta.
Nema ni srpskog vojnika ni puške
– Sa porodicom sam iz rodnih Skelana na obali Drine izbegao u planinu u selo Miholjevine. Čini mi se da je to bio oktobar ’92.godine. Saznali smo da Srbi spremaju napad na sela Joševa i Jagodnja.
Krenuo sam sa nekolicinom vojnika u pomoć meštanima tih sela. Sa uzvisine sam gledao kako se srpski vojnici raspoređuju za napad.
Odjednom na nakoliko metara ispred mene, kao iz zemlje iznikao, pojavio se srpski vojnik, pridižući se iz klečećeg stava sa puškom u rukama. Zapucao sam rafalno i pogodio ga u prsa.
Pao je na leđa. Bio sam ubeđen da je mrtav jer sam mu se dobro zagledao u lice. Zapucalo je i dole oko sela. Ne videvši druge vojnike, krenuo sam dalje sa namerom da po povratku uzmem pušku od ovog kojeg sam ubio.
Borba nije dugo trajala, odbili smo napad na sela jer je iznenađenje izostalo mojom pucnjavom.
Na povratku, video sam da nema ni srpskog vojnika ni puške. Pomislih da su ga njegovi izvukli, jer sam po uniformi znao da se radi o nekoj specijalnoj jedinici.
Oni imaju običaj da zabace kuk pa onda svoje mrtve tako izvuku – priča Daut Tihić.
Dane Vasić kako se ispostavilo da se zove „ubijeni“ , sad je siguran u istinistost priče i postaje ozbiljan, led se otapa kad Daut kaže da mu je iskreno drago što je živ, da ga nije ubio i da ne mora ga nositi na duši.
Sledi i zvanično upoznavanje. Po balkanskom običaju popila se po jedna rakija – bio je to početak novog prijateljstva.
Priču dalje nastavlja Dane Vasić: „Zbog stalnih napada iz tih sela planirali smo akciju i ja sam kao neko ko poznaje teren krenuo u izviđanje. Imali smo sve informacije i to je trebala biti rutinska akcija.
U jednom trenutku nešto je u mojoj blizini krcnulo. Okrenuo sam se i video čoveka sa puškom uperenom u mene. Zbog sličnih uniformi nisam u trenutku siguran da li je „naš“ ili „njihov“.
Taj trenutak neodlučnosti je bio presudan da on bude brži inače bih ja njega ubio. Nisam čuo pucanje samo sam video da cev njegove puške vibrira.
Osetio sam strašan udarac koji me odbacio unazad nekoliko metara i to je sve čega se sećam. Kad sam došao sebi sazao sam da su me „moji“ izvukli, video sam poderan pancir koji je zaustavio metke i raskomadan kundak od puške.
To me je spasilo. Imao sam sreću da ostanem nepovređen – kaže Dane Vasić.
Prijateljstvo i zajednička ulaganja
Nakon susreta u kafani Daut i Dane postaju prijatelji, počinju sarađivati i čak praviti planove za budućnost – za zajednička ulaganja.
Dane živi na drugoj obali Drine u Bajinoj Bašti u Srbiji. Bavi se otkupom lekobilja, šumskog voća i plodova, ima vlastitu hladnjaču i lanac trgovina suvenirima.
Potočari: Nišan sa srpskim imenom
– Planirali smo da otvorimo zajedničku firmu koja bi povezala ove aktivnosti iz poljoprivrede kojim se ja bavim i ove i privredne koje ima Dane.
Uradili smo već projekat da pogon bude na Kragivodi, ali to je trenutno na čekanju zbog ovih političkih previranja u lokalnoj administraciji.
Došlo je do tog nekog zastoja, ne znam zbog čega, ali znam da nije do nas jer mi smo rešeni da sarađujemo i siguran sam da ćemo u tome uspeti – kaže Dane.
– Čini mi se da naša saradnja i dobri odnosi nisu po volji nekima i na to ne gledaju blagonaklono. Draže bi im bilo da se mi svađamo i da svako živi u svom nacionalnom toru, kako bi oni lakše vladali – primećuje Daut.
Dane klima glavom i dodaje: „Počeli smo otvoreno razgovarati o tome, ko je gde bio, šta je radio u ratno doba. Ja nemam čega da se stidim.
Nisam uradio ništa loše i nezakonito. Bio sam vojnik i nosio pušku kao i on. Pucao sam u vojnika, vojnik u mene, jednostavno rat je takav, moraš se tako ponašati. Pucaš da ne bi bio upucan – kaže Dane.
– Ima izreka, zavadi pa vladaj. Ja mislim koliko je Daut želeo rat toliko sam ga i ja želeo. Rat nam nije trebao jer nikad nikom ništa dobro nije doneo.
Moja poruka bi bila da onaj ko želi rat, rat mu u kući bio – zaključuje ovu neobično priču o najboljim (ne)prijateljima Dane Vasić.
Po istinitoj priči Daneta i Dauta snimljen je dokumentarni film pod naslovom „(Ne)Prijatelji“ koji će biti promovisan 13. avgusta 2017.godine u programu Sarajevo film festivala, piše Deutsche Welle.
(Blic)