Ispovest Hrvata koja ruši Fejsbuk: Branio je svoje u ratu, ali ne mrzi Srbe, niti sluša Tompsona. Rešio je da kaže sve!

Na društvenim mrežama osvanuo je status iskrenog Hrvata u kome je na vrlo zanimljiv način opisao svaku stvar i pojavu u Hrvatskoj koja ga nervira, šta misli o Tompsonu i HDZ-u, kako su mu žene koje su abortirale i dalje najbolje prijateljice, šta misli o Severini, Merlinu, a šta o Bon Džoviju i Stonsima.

Da biste doživeli i shvatili poentu ovog statusa, potrebno je da pratite priču od početka do kraja, iako je jako duga. Autor statusa osvrnuo se na najsitnije detalje života u Hrvatskoj, pa ako radite ili živite tamo, možda se u nekim rečenicama itekako pronađete. Pored života u Hrvatskoj, autor je izneo šta misli o Srbima, devojkama sa puno šminke, odlasku u crkvu, muzici…

Prenosimo vam status u celosti:

„Jebote…
Ne volim janjetinu. Niti je kidam rukama i zubima. Istovremeno.
Bez salvete i u znojnoj majici. Ne pričam dok mi paprcnjak (ili tako nekako) viri iz usta. I ne guram ga nazad bocom piva.

Da, koristim dezodorans.

Tompson mi je nešto za šta me nije uopšte briga. Neka čovek peva.
Ne bacam se po podu kada HDZ pobedi. Ne bacam se ni kada SDP pobedi.

Ne stavljam zastavu na prozor, kada je nekakav praznik. Ni nemam zastavu. Ne znam ni gde se kupuje.
Nemam ništa protiv Srba.
Čak ni ne znam to tačno da napišem.
Ne mislim da je, ZDS uzvik, nešto oko čega treba praviti dramu. Ako želiš da vičeš, viči.

Ne padnem u nesvest ako izgubimo. Veselim se kada pobedimo.

Žao mi bude poraza, ali ostanem priseban.
Navijam za Rijeku. I veselim se kada Hajduk, Cibalia ili Dinamo pobede nekog u nekom euro kupu. Fora su mi i BBB i Torcida i Armada i svi ostali.

Dok navijaju. Smejem se transparentima i povicima.. Imaju duha. Divno mi je videti bakljade.
Prestanem da se smejem kada se zaustave na autoputu i pobiju se.

Ne vidim smisao. Trebali bi stati na odmorištu, najesti se, napiti, prepričavati zgode, smejati se, izgrliti i poželeti srećan put. Trebali bi, da…

Ne idem na bolovanje 2 dana jer je kum dobio sina. Ne idem ni kada mi nešto ide na živce.
Kada smo kod kumova, nemam ih 14.

Ne idem ako me ne slomi. A i tada ne idem.
Moj posao sam ja. Radim ga radi sebe, ne radi nečeg drugog.

Nemam cd od bendova i tamburaša u autu. Nemam ni Dina Merlina. Ni Škoru. Ni Nekakvu Vesnu sa zmijama.. nemam jer ne volim.
Nemam ni krunicu oko retrovizora. Niti navlake na kockice za retrovizore.

Jednom je jedna prijateljica išla na abortus.
Verovali ili ne, još mi je prijateljica. I biće zauvek.

Moj tata me nije nazvao po svom tati. Nije ga bilo sram sto je prvo bilo žensko dete.
Nisam imao svadbu za 300 ljudi od kojih 270 nepoznatih. Nije me bilo briga za koverte i poklone. Ženio sam se zbog sebe, ne zbog 100 maraka.
Nisam ni čekao i kupovao mladu na stepenicama.
Nisam imao čak ni harmonikaša. Ni zastavu. Ni onoga koji sedi na prozoru dok auto vozi i maše zastavom kao lud. Ni onoga koji ima žute brkove i jos zuće prste od cigara, prekratku kravatu i smeđi pojas i crne cipele i „kao on nesto organizuje sve“..

Ne idem u crkvu kada je red.

Idem kada mi dođe.
Puno puta mi ne dođe. Sve vise puta..

Ne smetaju mi strane pesme.
Nemam problema ako moja žena sedi za stolom i priča dok ja ćutim.
Nemam problema ni sa time da peglam ili kuvam.

Ne mislim da moram vikati „tako je“ svakom majmunu zamotanom u zastavu.
Ne zanima me ko je ustaša, a ko partizan. Uopšte.
Mislim da je dobro da opraštamo i krenemo dalje. Ako ništa drugo zbog naše dece.

Nisu mi seksi devojke sa 20 kg šminke i jeftinim, izblajhanim frizurama u ultrakratkim crvenim minicama od „rastezljive svile“ i cipelama u kojima ne znaju da hodaju.
Lepše su mi one pametne.
Čak im ni ne dobacujem nista. Nikada.

Ne zanima me ni 5% gde si bio 91′. Mene samo zanima gde sam ja bio. To znam i to je samo moja stvar. Preziveo sam. Idemo dalje.

Ne smeta me ni ako dečko ima dečka, a devojka devojku. Ne da me ne smeta, nego ne znam ko sam to ja da bi to uopšte komenarisao. Zar je to uopšte tema?

Ne padam na fore kako ću upoznati nekoga visoko pozicioniranog ili „poznatog“. Boli me za takve. Više mi znači da vidm tetu Nelu koja me je čuvala kao dete nego sve predsednice, premijere, ministre, glumce, pevače..

Plaćam porez. Ne tražim vezu za svaki klinac. Ne pričam glasno u hodniku punom ljudi i koristim slovo I gde god ono treba da bude. Ne galamim na žene po šalterima (a rado bih koji put).

Je*e mi se za Hercegbosnu. Čak ni to ne znam da napišem ispravno. I je*e mi se kako se piše. Jednako kao što se njima je*e za bilo koji deo Hrvatske i za mene.

Ne zanimaju me ni hrvatske serije i filmovi. Ne smejem se na „Stipe u gostima“, “ Nad lipom neki broj“, a niti na Brešanove filmove. Svi su isti. Ista radnja, ista kamera, isti glumci, isti gledaoci…Isto budžetiranje.

Severina mi je zgodna ženska. I tačka. Nije pevačica. Za pevanje moraš imati glas. I znati šta sa njime činiti.

Ne idem na koncerte u Slunj, Cavoglave, Knin. Grozno mi je da vidim taj zastoj u svakom pogledu. Odem da gledam Bon Džovija, Bublea, Stonse, Urbana, Olivera, En face, Grad, Natali Dizdar, Abbu, Zucchera…. I ne stidim se što ne znam je li vukovi piju sa izvora vodu. Boli me ona stvar za vukove. I za vodu.

Ne mislim da je Golf najbolji auto.
Niti vw.

Nemam ni plaketu. Ne treba mi. Nisam išao zbog plakete i zbog povlastica. Išao sam jer je tada na tv neko dete plakalo u blatu bez igde ikoga.

Ne odobravam nikakve šatore. Osim indijanskih.

Mislim da Sanader i “ Caca se vraća“ nije uopšte fora.

Povraća mi se od vola na ražnju i megafona.

Kada se jedan sa 2 zuba u ustima, crnim naočarima, crnoj majici uvučenoj u farmerke digne i kaže: „ti ne voliš Hrvatsku“ dođe mi da kažem: volim prijatelju (koji to nisi, niti ćeš mi ikada biti). Hrvatsku da. Tebe i takve ne.

Ali ne kažem. Ne pada mi na pamet pravdavati se tebi, samo zato jer ne podrigujem glasno i očekujem od drugih smeh na to….

Takvi ko ja smo u ovoj fuc..g zemlji smetnja.

A znam da nas je more….
Samo ne znam gde su svi…

Jebote, stvarno, gde su svi?

(Telegraf.rs)