Kako je nastala izreka NAJE*AO KO ŽUTI? I kakve veze ima mostarska legenda na veliki današnji praznik..
Danas praznujemo Svetog Iliju koji je zbog pripisanih karakteristika i narodnih verovanja veoma poštovan svetac. Za ovaj dan su vezani brojni običaji, a jedan od njih je da se na ovog sveca ne valja kupati na reci.
Stara legenda kaže da 2. avgusta, kada je Sveti Ilija, reka čudnim šumom, neki bi rekli rikom, doziva svoje žrtve.
Sigurno se nebrojano puta čuli izraz „Najebo’o ko žuti“, ali vam nikada nije palo pamet da taj izraz ima veze sa Svetim Ilijom i kupanjem na reci.
Legenda kaže da je taj izraz nastao u Mostaru, gradu na Neretvi. Stanovnici njenih obala i danas tvrde da se niko „normalan“ na Svetog Iliju ne kupa u Neretvi. Roditelji ne dozvoljavaju deci da taj dan uopšte odlaze blizu reke.
Kažu da 2. avgusta iz dubokih virova i brzaca dopire rika čudesnih podvodnih bića, koja se okupljaju i biraju svoju žrtvu.
Priča o čudnom strancu potiče odavnina, kada je Mostar bio mali grad. Jednog 2. avgusta u grad je došao naočit mladić, žute kose i obrva. Mladić je šetao gradom, obilazio radnje, razgovarao s ljudima, kažu da je bio vrlo uljudan i pristojan momak.
Nije se znalo od kuda je došao, ni kako se zove, ali je kao i svaki stranac u malom mestu privukao pažnju, pa je došljak zahvaljujući svom izgledu dobio nadimak Žuti.
Samo oni koji su makar jednom posetili Mostar leti, znaju kakve su to paklene vrućine u avgustu, kada gori i nebo i asfalt, kada upekne sa svake strane, a spasa niotkud.
Tako jednog dana, 2. avgusta, Žuti umoran i preznojen od nesnosne vrućine, od mostarskog „čelopeka“, ne znajući za legendu, spustio se na obalu reke i skočio u Neretvu da se rashladi.
Nije isplivao, niti se više ikada pojavio. Danima nakon nemilog događaja plivači s Neretve tražili su njegovo telo u reci, po pećinama, na obalama. Potraga je bila uzaludna, Žuti kako je došao , tako je misteriozno i otišao.
Jedini trag da je zaista posetio Mostar bila je njegova odeća. Dugo je stajala na obali, ljudi su od straha zazirali od nje, nikome nije padalo na pamet da je dotakne ni po cenu da možda na taj način saznaju njegov identitet.
Godinama nakon toga po „mostarskoj čaršiji“ prepričavalo se kako se Žuti utopio od nečiste sile, da je prekršio pravilo nekupanja na Ilindan, da su ga pozvale podvodne vile…
Neki su se čak zaklinjali da svake noći oko njegove odeće, neka čudna bića igraju kolo, a u zoru nestaju u reci. Kao i sve druge stvari, nakon nekog vremena događaj je pao u zaborav, ali je ostala izreka kad neko nadrlja ili ga neka nesreća snađe, „najebo ko Žuti“.
Legenda je kasnije dobila nastavak, pa se pričalo da se jednog dana Žuti pojavio na ulicama Mostara u onoj istoj odeći koju je vetar i nevreme raznosilo po obalama Neretve. Ljudi su se u strahu sklanjali pred njim, a on je tumarao bez cilja, kažu da nije progovorio ni reč.
Ostala je priča da su Žutog podvodna bića povukla u svoje dubine i tamo ih je služio, sve dok se jedna vila nije zaljubila u naočitog mladića.
Kada je saznala da je bio stranac u gradu i da nije znao za pravila Neretve i „zabranu“ kupanja na Svetog Iliju, vila se sažalila i zamolila je svog oca da ga vrati u svet kome pripada.
Otac je pristao pod uslovom da mladić ostane nem kako ne bi odao tajnu reke i njenog sveta. Iako se vratio među ljude, Žuti je patio za vilom i kažu kada je zadnji put viđen kada je uz Neretvu krenuo prema severu, od tada mu se gubi svaki trag.
Ali je kao opomena naraštajima da se na Svetog Iliju ne kupaju na reci, ostala izreka „najebo ko žuti“.
(J. J. Kulaš/j.kulas@telegraf.rs)