KRALJEVSKO GREJANJE NA PAORSKU PEĆ: U domu Gačića je i usred zime leto, i to za samo dve hiljade dinara!

Neretko je danas pronaći staru paorsku peć u svom prirodnom izvornom obliku, pa još upotrebljivu. Nekada su bile simbol prestižnih vojvođanskih domaćinstava,a danas ih je retkost pronaći, furune od crepa pre više od jednog veka počele su da potiskuju tadašnje furune od blata.

Jednu takvu paorsku peć, napravljenu od sitnog biber crepa pronašli smo kod Željka Gačića(45), koji u svom domaćinstvu u Ruskom Selu, u blizini Kikindi, još uvek koristi staru furunu.

Željko kaže, da je dragocena, sačuvana je u staroj banatskoj kući i pravljena je pre više od 6 decenija.

– Nismo želeli da je menjamo ni za kakve modernije peći kao što su- naftare, peći na struju, danas većina stanovnika koristi plinske peći, mi smo zadržali staru paorsku peć koja ima mnogostruke prednostu u odnosu na sve ostale – kaže Željko.

Paorska peć veličine 1,5 metar sa metar, nalazi se u središnjem delu sobe, takve peći nikada nisu pravljene u kuhinji, obično se iz kuhinje ložilo ili od napolje.

– U sobi peć stoji u jednom delu, uz zid i niz kujnu,a deo između peći i zida od kujne, naziva se „zapećak“. Tu smo se kao deca uvlačili, sedeli i grejali – priseća se gazda Željko.

Najveća prednost paorske peći u odnosu na sva ostala grejna tela jeste što su ekonomičnije.

– Danas, jednom prosečnom domaćinstvu potrebno i do 15 kubika drva tokom grejne sezone, peći na plin koje se koriste širom Banata potroše mesečno i do dve stotine kubika plina da bi se ugrejala prostorija oko dvadesetak kvadrata. Kada se izračuna na mesečnom nivou potrebno je oko 10 do 15 hiljada dinara, a meni toliko utroši paorska peć za šest meseci – jasan je Željko u svojoj računici.

Kada je reč o ogrevu, u Željkovom domaćinstvu lože baliranu sojinu slamu i čokanje, a u obzir dolazi i sve ostale što se nađe u dvorištu.

– Krenuli smo u oktobru da ložimo, tada smo uzeli oko sto bala slame i platili smo oko 2 hiljade dinare, prikolica sitnog čokanja koštala nas je oko 11 hiljada dinara, pa vi sad izračunajte.

Ogreva još imamo, a nadamo se da će ga biti sve do aprila – kaže Željko.

Željko sa starom „furunom“ kako se još naziva ova peć u pojedinim delovima Vojvodine uspeva da zagreje više od 30 kvadrata, a loži je sa spoljne strane iz „šupe“ gde se i nalazi otvor.

– Neko je zove i seljačka furuna, obično su je imali nekada u letnjoj kujni ili u šupi. Ako se nalazila u avliji onda je obično negde zidana podalje od slame, a koristila se leti za pečenje hleba. Ukus hrane koji se sprema u njoj nezamenjiv je u odnosu na današnje električne šporete – priča nam Željko.

Toplota ove peći, osetila se svega pola sata nakon loženja. Željko kaže, da ju je dovoljno svega dva puta dnevno naložiti, ujutru i uveče, a dok je bio ledeni talas, ložili su je svega tri puta u toku dana.

Jedan od retkih majstora, Ostoja Vujinović koji je imao priliku da pravi paorsku peć, kaže da je tajna paorske peći u toploti koja se zadržava zahvaljujući biber crepu koji se nalazi unutar nje.

– Jednu takvu peć pravio sam za sebe, koristio sam biber crep jer zidovi moraju da budu tanki, unutrašnjost se lepi konjskom balegom, a okolo se lepe jutani džakovi koji se pramezuju blatom – kaže nam majstor Ostoja.

Pored peći od biber crepa, majstor Ostoja dodaje da postoji više vrsta prostih paorskih peći-paorske peći na „šiicu“- nazvane tako jer se sužavaju na vrhu,pa zatim stara „furuna kulača“, „furuna na šifonjer“ koja se na vrhu neprimetno sužava.

Obično su se spoljni zidovi furuna lepili pločicama, dok su se paorske peći samo krečili. Održavanje paorske peći, vrlo je jednostavno, kaže gazda Željko.

– Nakon grejne sezone moram da uđem u mali unutrašnji prostor peći i da novo blato nalepim na delove zidova koji otpadaju usled velike toplote.

Napravi se kao malter od konjske balege, piljevine od ječma i zemlje i to se lepi. Potrebno je dva tri sloja nalepiti kako bi bila spremna i za sledeću sezonu – dodaje Željko.

On svoju paorsku peć ne bi menjao ni za bilo koju drugu.

Paorske peći prava su retkost, sačuvane su u svega nekoliko domaćinstava na severu Banata. I upravo zbog toga vrednost ove peći za porodicu Gačić je neprocenjiva.

Da li zbog ekonmičnosti, estetike ili ukusa pečenog hleba, pogača ili štrudli, stara paorska peć pravo je narodno blago kroz koju još uvek živi istorija, kultura i tradicija koja se čuva u Banatu, u domaćinstvu porodice Gačić.

(Dragana Ivanić)