Milija pogleda skicu njive i pokaže prstom gde je pitka voda. Ili, ode na teren i pusti energiju da ga vodi.. (VIDEO)

Foto: Telegraf
Nisam mu ni skicu nacrtao, on tačno zna gde je meni kuća, gde mi je njiva. Samo je zamislio sve to na trenutak. I reče mi gde je voda Šumadinac Milija Petrović već 20 godina rašljama pronalazi vodu i do sada je zahvaljujući njemu iskopano stotinak bunar. Svaki “radi”.

On može izvorište da nađe i “na daljinu”, a da i ne izađe na teren. To čini uz pomoć viska, ali i samo svojim prstima, gledajući plac skiciran na papiru!

Milija Petrović pogađa iz prve, a u selu Vlakča odakle je, kažu da je čudo prirode. Tim više, što svoj rad ne naplaćuje. Objašnjava da tamo gde bi bio novac, voda ne bi “išla” jer se dar ne prodaje.

– To me zanimalo od detinjstva, probao sam, pitao rašljare. Nisam ja to naučio, kao da sam morao da koristim neku energiju koju imam. Najpre napravim skicu njive, uđem i počnem rašljama da pretražujem. Tamo gde me kraj rašlji povuče ka tlu, tu je voda. One same krenu na dole. Evo, ovde se ukrštaju dve žice, ovde treba kopati – pokazuje Milija svoje umeće.

On kaže da rašlje nisu obična grana, i da među njima ima više i manje preciznih. Stare, suve rašlje, su pouzdanije i njima se preciznije određuje gde je voda, kao i “jačina” vode. Sirovo drvo je mekano i savija se, pa je teže proceniti tačno mesto, objašnjava rašljar. Milija kaže da je najbitnije da pogodi tačnu lokaciju, dubinu i jačinu vode. Dubinu može da omaši za metar ili najviše dva.

Jačina se procenjuje u smislu koliko litara vode na sat daje izvor.

Ovaj čovek je specifičan i po tome što mesto gde je voda može da odredi na daljinu, a da i ne vidi njivu ili nečije dvorište.

– Čovek mi je na papiru nacrtao svoju njivu, a ja sam mu viskom, nad tim papirom, odredio gde ima vode. Nije mi verovao, nije smeo da se upusti u kopanje pre nego što na teren izađem sa rašljama. Izašao sam. Tamo gde sam rekao da ima vode i rašlje su to pokazale.

Ja čak vodu mogu da nađem i svojim prstima kojima klizim po skici terena, sedeći za stolom. Jednom komšiji sam tako otkrio izvor. Dok pomeram prst po papiru, samo u sebi kažem da tražim površinsku vodu. Ništa drugo. I onda ruka sama, kada nađe gde je voda, počinje da se okreće i osećam trnjenje u prstima – kaže rašljar.

Ovaj čovek već 20 godina svoj rad ne naplaćuje. Kaže da je to dar i da za to ne treba novac uzimati, da bi tako možda dar “presušio”.

– Neću da rizikujem. Uzmem pare samo ako odem na teren svojim autom, pa mi daju za gorivo, ili eventualno popijemo piće u kafani. Meni je uspeh to što sam mnogo ljudi ovako upoznao – kaže Milija.

On je zapravo poljoprivrednik i od toga živi. Rašlje mu ipak nisu samo hobi, jer kaže da ima unutrašnju potrebu da radi s njima, kao da mora da isprazni neku energiju u sebi. Kada nikome ne treba pomoć, Milija s rašljama u rukama šeta svojim imanjem. Ni sam ne zna da li ima bioenergiju i zašto rašlje kod njega “rade”.

Draganu Đorđeviću iz Vlakče Milija je iz prve, bez izlaska na teren, pronašao izvor.

– Bili smo kod prodavnice, pili piće, to je na jedno 200 metara od ovog mog bunara. Nisam mu ni skicu nacrtao, on tačno zna gde je meni kuća, gde mi je njiva. Samo je zamislio sve to na trenutak. I reče mi gde je voda, na njivi 50 metara od kuće. Sutradan smo s mašinom došlio da kopamo i našli vodu. Imamo osam kubika vode na sat – kaže Dragan Đorđević.

Rašljar Milija Petrović iz Vlakče nalazio je vodu meštanima svog sela, ali i domaćinima iz okolnih- Ovsišta, Čumića, Kotraže, iz Trnave, Cerovca, sa Rudnika, iz Topole. Radio je i za firme, i svi veruju njegovim rašljama.

A ovako izgleda kad Milija traži vodu:


(Marija Raca)