OVO JE NAJVEĆI PROBLEM SRPSKOG NARODA: Pročitajte tekst koji će vas naterati da se OZBILJNO ZAMISLITE!

Do danas se turski narod brojčano uvećao za 400 odsto, albanski za 700 odsto, rumunski za 45 odsto, bugarski za 38 odsto, grčki za 35 odsto; a jedini narod koji se ne uvećava nego umire, jeste upravo srpski narod!
knez-mihajlova-beograd
Bela kuga odavno već glasno kuca na naša vrata. Snažnim depopulacionim procesom zahvaćen je narod u centralnoj Srbiji i Vojvodini, hrleći ka pravoj demografskoj katastrofi.

To direktno potvrđuju rezultati najnovijih empirijskih istraživanja i ozbiljni naučni uvidi u oblasti srpske populacione politike, obelodanjujući da je Srbija prva zemlja na Balkanu po stopi mortaliteta, a poslednja po stopi nataliteta.

Takođe, Srbija po broju živorođene dece zauzima danas poslednje mesto u čitavoj Evropi.

Prema rečima našeg priznatog demografa mr Biljane Spasić, ako se kao polazište u analizi uzmu podaci nemačkog geografa Alojza Fišera fon Egera o brojnosti balkanskih naroda na početku dvadesetog veka, dolazi se do pouzdanog zaključka da se do danas turski narod brojčano uvećao za 400 odsto, albanski za 700 odsto, rumunski za 45 odsto, bugarski za 38 odsto, grčki za 35 odsto; a jedini narod koji se ne uvećava nego umire, jeste upravo srpski narod.

U prilog tome govori i najnoviji statistički podatak da na svaki brak u Srbiji dolazi 0,88 posto dece, što zapravo znači da Srbi umiru. A ako se sa ovakvom „dinamikom rađanja” i ubuduće nastavi, već 2010. godine u centralnoj Srbiji biće 2.100.000 stanovnika, Vojvodini 800.000, dok bi na Kosovu i Metohiji taj broj prema sadašnjem populacionom trendu bio čak 4,4 miliona.

Drugim rečima, Srbi će veoma brzo postati u „svojoj državi” nacionalna manjina! Shodno tome, pokazuju se sasvim realnim i najpesimističnije prognoze demografskih eksperata da će – ukoliko se nešto bitnije ne promeni u populacionoj politici – Srbi za 500 godina i biološki izumreti.

DEMOGRAFSKA POŠAST

U kojoj meri bela kuga pravi demografsku pošast u Srbiji, najvernije svedoči srpsko selo – naime, jezikom statistike može se reći da od 100 odsto sela, već ne postoji 72 odsto; ili, da su u više od dve trećine sela ognjišta ugašena.

Recimo, u istočnoj Srbiji ima sela u kojima se već decenijama nije zaljuljala kolevka, niti začuo plač bebe (mr Biljana Spasić, Zašto Srbi nestaju – prazne srpske kolevke). U albanskim selima, međutim, preovlađujući problem jeste kako da se zbog visoke stope nataliteta „prošire” učionice i unaprede uslovi školovanja

To znači da u demografskom smislu Srbiju karakterišu dijametralno suprotni trendovi – dok se u centralnoj Srbiji i Vojvodini poslednjih godina beleži značajan mortalitet, na Kosovu i Metohiji se tokom zadnjih 80 godina zbiva istinski „bebi-bum” .

Kosovo i Metohija, i inače, predstavlja područje na kome se u toku poslednjih osam decenija „registruje” najviša stopa nataliteta u svetu. Kako je jedna od neizbežnih posledica bele kuge starenje nacije, nije ni čudno što na Kosovu i Metohiji mladi do 19 godina učestvuju u ukupnoj starosnoj strukturi sa 54 odsto, a stari od 60 godina sa svega 6,9 odsto.

To u stvari znači da je danas svaki drugi Albanac mlađi od 19 godina. S druge, pak, strane tek svaki četvrti Srbin mlađi je od 19 godina. I Vojvodina sa prosekom starosti od 37 godina, prekoračila je prag od 30 godina koji se smatra početkom starenja nacije.

Razumljivo, ovo ima višestruko značajne i potpuno nesagledive posledice po život i budućnost naroda, s obzirom da početak kraja jedne nacije počinje upravo onda kada stanovništvo iznad 65 godina bude dva i po puta brojnije od ostalog stanovništva.

Što se tiče Srba, sve to samo još dodatno otežava činjenica da je Srbija u prošlom stoleću izgubila u ratovima više od 4 miliona ljudskih života; čedomorstvom su od Drugog svetskog rata do danas „ubijene tri Srbije”; samo u toku 1999. godine u Srbiji se ubilo 1579 ljudi; a u svetu živi više od trećine Srba, ili oko četiri miliona.

U periodu od 1991. do 1996. godine zemlju je napustilo 298 doktora nauka, 214 magistara i više od 30.000 stručnjaka iz raznih oblasti.

POPULACIONI ĆORSOKAK

Postavlja se pitanje šta je u osnovi jednog ovako pogubnog populacionog procesa u nas? Čime se, onda, može valjano objasniti ovakav demografski fenomen? Zbog čega smo dospeli u populacioni ćorsokak? Treba li valjane razloge tražiti isključivo u domenu ekonomskog?

Iako se ne može poreći značaj ekonomskog faktora, mislimo da nizak životni standard i siromaštvo ne predstavljaju ovde presudan razlog. Naprotiv, neporecivo je da najviša stopa nataliteta karakteriše upravo nerazvijena i čak siromašna područja, što na svojevrstan način potvrđuje i spomenuti „kosovsko- metohijski” sindrom.

Da se problem bele kuge ne rešava samo poboljšanjem životnog standarda, potvrđuje i iskustvo populacione politike u razvijenim zemljama. Tako, recimo, čak i u jednoj Švedskoj, u kojoj se provodi čitav niz socijalnih mera kojima se kontinuirano podstiče rađanje dece od rođenja pa do koledža, ovakva progresivna socijalna politika se ipak pokazuje nedovoljno „efikasnom”, te nipošto samodovoljnom. Sve to daje nam za pravo da zaključimo da su potrebni mnogo ozbiljniji i suštinskiji zahvati kako bi roditeljstvo, a naročito materinstvo, iznova stekli značajno mesto na lestvici prihvaćenih društvenih i životnih vrednosti.

To je preko potrebno učiniti upravo u Srbiji, s obzirom na tragičnu situaciju u kojoj se ona nalazi u poslednje dve decenije „oslikanu”: građanskim ratom, izbeglištvom, migracijama, siromaštvom, kriminalom, korupcijom, cvetanjem prave društvene patologije, krahom društvenih vrednosti, sunovratom morala, odsustvom ma kakvih etičkih i estetskih putokaza i orijentira, nepostojanjem društvenog konsenzusa, nacionalne kohezije i socijalne solidarnosti, gubitkom lične i nacionalne sigurnosti i perspektive, strahom od budućnosti, razaranjem tradicionalnog identiteta i pokušajem uspostavljanja novog, zasnovanog na čisto materijalističkom pogledu na svet, potrošačkom i obezduhovljenom mentalitetu, formiranjem čoveka oslobođenog od „konzervativne” vezanosti za porodicu i naciju, odanog prvenstveno konzumiranju potrošačkih dobara, hedonizmu i lagodnom životu, ravnodušnom prema svojoj duhovnosti i ishodištu života na zemlji, dakle čoveka u obličju robe koja se legitimno nudi na „tržištu ljudi” i ima svoju „upotrebnu vrednost”…

Da li ćemo preterati ako, sasvim ujednostavljeno i uopšteno, zaključimo da se jedan nemali deo srpskog naroda danas ubrzano primiče onoj granici, onoj tački, čijim prelaženjem svi ideali, vrhunske vrednosti i ciljevi, postaju ne samo bljutavo besmisleni i bezvredni (s obzirom na prostu računicu da se odanost ne može brzo naplatiti, dok zahteva celo čovekovo biće i previše vremena), već su i podvrgnuti podsmehu kao nesumnjivi znak gubitničkog mentaliteta, anahronog i pregaženog pogleda na svet koji vodi na istorijsku stranputicu?

Drugim rečima, ugoditi sebi, baviti se isključivo vlastitim potrebama, postaje sve više cilj samog života, a sve drugo izlazi iz „realnog vidokruga” prosečnog Srbina danas. Pa, stoga, za takvog jednog čoveka rađanje i podizanje dece postaje sve više žrtva na koju je sve manje spreman. Ako je zaista tako, onda je sigurno da se Srbi moraju konačno trgnuti danas iz ovakve sablazni i samoobmane, obnavljajući u sebi zapretano istorijsko sećanje da čovek ne živi samo sebe radi, već i radi svog potomstva, porodice, naroda i zajednice…

U svakom slučaju, sve ovo svakako je pogubno delovalo na klasičnu patrijarhalnu porodicu koja zapada u stanje duboke krize, gubeći svoje dotadašnje mesto i ulogu u društvu, utemeljenu na tradicionalnom identitetu osnovne ćelije i nukleusa društvene strukture. Takva porodica postaje sve manje privlačno mesto za život i sve manje poželjno utočište za svoje članove, opterećena sebičnošću roditelja i dece, egocentrizmom, otuđenošću, nasiljem, borbom za prevlast i premoć, sve češćim i brutalnijim sukobima roditelja i dece oko shvatanja prava na individualnost i slobodu. Toplinu doma u kome se nekad razvijala bliskost i podrška više generacija, zamenjuje sada obezličen i hladan porodični prostor iz koga većina želi što pre da pobegne.

Istine radi, treba odmah reći da je ovakvo transformisanje klasične porodice odpočelo još u razdoblju jugoslovenskog socijalizma, u kome se promoviše kao noseća ideja podruštvljavanja porodice, odnosno njenog utapanja u društvo, što u krajnjoj instanci dovodi do ograničavanja „prava” porodice na socijalizaciju potomstva, do koga je došlo, između ostalog, i smeštanjem dece u predškolske ustanove, ali i otvorenim proglašavanjem najvećeg broja delatnosti tradicionalno vezanih za porodičnu grupu izlišnim (Društvena politika prema porodici, A.

Pavićević, rezultati istraživanja braka, porodice i polnog morala u Srbiji u drugoj polovini 20. veka, „Glasnik” Etnografskog instituta SANU). Naravno, ovakva težnja za promenom osnova unutarporodične organizacije značila je „oslobađanje” porodice od funkcije posrednika na relaciji pojedinac-porodica-društvo, što je trebalo da otvori veći spektar mogućnosti za slobodan izbor, samorealizaciju i emancipaciju članova porodice u spoljnjem svetu. U suštini, međutim, ovo je otvaralo put direktnijem uticaju društva (države) na pojedinca. A opšte i realno povećanje pojedinačnih „sloboda” imalo je često i drugo lice, ispoljeno u činjenici suštinske ostavljenosti i otuđenosti pojedinca.

Možda je to i jedan od mogućih odgovora na pitanje zbog čega se porodica uopšte našla na „listi” institucija koje je trebalo promeniti, čega ju je trebalo osloboditi? Činjenica je da se, pored ostalog, na taj način u stvari radilo i na ukidanju moralnog autoriteta oca, čije nestajanje je po prirodi stvari vodilo nestajanju autoriteta tradicionalnih moralnih normi.

Interesantno je, međutim, da drugi narodi u Srbiji – živeći u istovetnim ekonomskim, pravnim, političkim i društvenim uslovima – ipak, danas uvećavaju svoje brojno stanje. Na pitanje kako sprečiti užasnu sudbinu koja će Srbe zadesiti, prof dr Marko Mladenović, predsednik Udruženja građana „Opstanak” (za borbu protiv „bele kuge” i za biološki opstanak srpskog naroda), odgovara:

–Najvažniji zadatak Srbije, važniji od ekonomskih, političkih i od svih drugih pitanja, jeste populaciona politika koja je, mada vezana sa svim drugim pitanjima, ipak iznad svih njih po značaju za budućnost naroda.

S tim u vezi, – smatra Mladenović, – jednu od najznačajnijih funkcija države predstavlja briga o biološkom obnavljanju stanovništva, tačnije, briga o takozvanoj humanoj reprodukciji.

dr Gordana Živković, sociolog (Objavljeno u časopisu „Dveri srpske“, br. 44/2009)

(Izvor: web-tribune.com)