PISMO SRPSKOG VOJNIKA MAJCI PRED ALBANSKU GOLGOTU: I najtvrđa srca će se rasplakati!

Ovo je pismo srpskog ratnika Josifa Dimića iz Crne Trave, pisano 1915. godine u Peći.

Stradanje srpske armije u Prvom svetkom ratu i njen doprinos u pobedi saveznika je dobro poznata činjenica, ali ponekad se to stradanje najbolje vidi kroz priču pojedinca.
Ovo je pismo srpskog ratnika Josifa Dimića iz Crne Trave, pisano 1915. godine u Peći pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.

Zdravo male,
Evo dođe vreme da vi se javim da sam zdrav i živ, iako se gine svaku čas ko da smo se orodili sas smrt. Mene nije ič strah od smrti, ti znaš male da mi je ovo četvrti rat kako ratujem za ovu mučenu Srbiju.

Ali pravo da tu kažem male, ponekad me stra uvati od smrt kad pomislim na vas, na dečicu, a ja sam male sin jedinac, pa ako se živ ne vrnem nema kuj da vi rani iako znam da i vi sag trpite paklene muke, pa ne znam kome je poteško.

Ko da smo se mi Srbi u Boga sas kamenje gađali.

Mi smo sag na naše Kosovo, vikaju će se povlačimo preko nekakvu pustu Albaniju, pa se sag malko odmaramo pred grad Peć, zbiramo dušu pa da pođemo preko taj pustinjak. Male vodi račun od dečicu, slušajte Stojanču mojega, on je muško. Simku moju moje prvo radovanje da odariš, a Jakov je još malečak.

Ako se živ ne vrnem kazujte mu kude sam ostavil koske. Neje mi mnogo žal za mene, osvetil sam se na ove švapske ale malko im sve i njina zemlja pa oće i našu da ni uzmu.
Da znaš male kad smo gi počeli brzimo iz našu zemlju bilo ke krvi do kolena, ginuli su ko vrapci od orlovi, a begali ko zečevi. Ali švapske ale su ale bile i ostale pa se povrnuše.

Ko pceta su, kolko gi tepamo a oni ko da izviru iz zemlju. Ama male ponovo mi nešto gori ispod grudi ovoj dokle vi pišem čini mi se neću živ da dođem.

Ma neje mene stra za život nego stra me što ću ostavim onaj pilišta sama, još su nejaka za život.

Kad dođe jesen koje od ranu priberite, iskopajte rupu pa krite, nemoj na onija bugarski zlikovci da davate. Male tebe li da učim, ti znaš kako se toj raboti, ovoj nam je četvrti rat, naučili smo da se povrtamo u rat ko kuče na korito.

Pisal bi još puno ali sve vikaju iz komandu da se spremamo da pođemo preko onaj pustinjak, ama neje mene strah od njega nego stalno mislim na vas male i na dečicu. Kako pomislim na moja pilišta počne da mi gori nešto ispod grudi i predskazuje mi neku golemu nesreću, pogolemu za mene i od ovuj nesreću.

Sag male da vi pozdravim, tebe, ženu, mojeg Stojanču, moju Simkicu i nejakog Jakova koji pobeže od mene kad pođo u rat. Ti mi male tag dade blagoslov kad pođo u rat koji me je čuval od metak ama nešto mi gori ispod grudi ko da je živi žar rasipan u grudi.

Mene neje žal za mene dosta sam se naratuval, sto i jedanput sam ostavil mene i vas. Pa i neka gori još pod grudi, ali žal me za dečicu.

Međutim, ono što se dalje dogodilo slomiće i najtvrđa srca.

Kada je Josif Dimić pisao ovo pismo nije znao da mu je majka već umrla od difterije.

Uskoro će i on umreti od iste bolesti na ostrvu Vido (pošto je prešao “pustu” Albaniju, grobnica mu je postala modra voda Jadrana).

Kada je pismo stiglo Bog zna kako, posle tri i po godine, u Crnu Travu, difterija je završila svoj smrtni pohod u njegovoj porodici.

Umrli su mu i sin Stojanča (u osamnaestoj godini) i kćer Simka (u dvadesetoj godini). Ratne golgote jedino su preživeli Josifova žena Perka, i osmogodišnji sin Jakov, kojima je najčešće koren slatke paprati bila jedina hrana.

Trebalo bi napomenuti da autentičnost i istinitost pisma koje se pojavilo na Internetu nije utvrđena, ali svakako njegov sadržaj može da oslikava sudbinu mnogih srpskih vojnika koji su učestvovali u Velikom ratu.

 (Beograd.in)