POUČNA PRIČA: PROLAZITE KROZ TEŽAK PERIOD U ŽIVOTU? BOG TO NAMERNO RADI, EVO ZAŠTO!
On će nas oblikovati i izložiti nas količini nevolja iz kojih treba da učimo i to će uvek biti nevolje koje smo u stanju da podnesemo kako bismo spoznali koja je naša uloga u ovom životu.
Bio jednom jedan mladić, prilično nezreo u svom životu, ali spreman da uči. Imao je snažnu naklonost za antikvitete i uvek je bio nestrpljiv za posećivanje različitih prodavnica antikviteta tokom svojih odmora u Evropi.
Vremenom je razvio snažno zanimanje za antičku keramiku, a posebno za šoljice čaja. Osećao je da su sve imale svoje jedinstvene priče… Jednom je, u nekom mračnom zabitom antikvarijatu, uočio izuzetno lepu šoljicu s jasnim turskim uticajem. Upitao je prodavca: „Smem li da vidim onu izuzetno lepu šoljicu tamo? Čini se da dolazi iz Turske…“
Kad mu je prodavac predao šoljicu, mladić je pomno počeo da je proučava i divio se njenoj lepoti. Pitao se kako je moguće da nešto ovako lepo uopšte postoji. Odmah ju je kupio bez razmišljanja i postavio je na posebno mesto u svom domu. Gledajući je s kauča, kako blista u svom svojem sjaju, mladić je počeo da razmišlja i polako utonuo u san… Šoljica je počela da govori…
Ja nisam uvek bila šoljica. Bilo je vreme kada nisam imala pojma šta znači služiti nečemu. Bila sam samo pasivna hrpa crvene gline na zemlji. Živela sam mnogo, mnogo hiljada godina, svedok sam ratova i mirnih perioda koji su dolazili i odlazili. Čitave civilizacije su prešle preko mene dok sam sedela tamo i čekala…
Šta sam čekala, ne znam, ali sam imala duboki osećaj da ovo nije život kojem sam namenjena. Onda je jednog dana došao moj gospodar. Odveo me u svoj dom i postavio na svoj sto. Nisam bila sigurna šta sledi, ali sam osećala da se nešto posebno sprema. Na moje iznenađenje, on je počeo da me udara o drveni sto! Iznova i iznova me udarao i mesio svojim rukama dok konačno nisam vrisnula: „Ne radi to! Ostavi me na miru!“ Ali, on se samo nasmešio i nežno rekao: „Ne još!“
Šoljica je postajala sve više i više uživljena dok je govorila šokiranom mladiću. „Onda, vuuuuum! Vrtela sam se u krug neprekidno dok nisam izgubila sav osećaj za orijentaciju. „Zaustavi to! Zar ne vidiš da postajem bolesna? Skini me odavde!“ Ali, gospodar je samo klimnuo s razumevanjem i tiho rekao: „Ne još!“ Nastavio je da me presavija i oblikuje i onda me je pažljivo me stavio u… pećnicu! Nikad pre nisam osetila takvu toplinu. Vrištala sam i lupala na vrata. „Toplije je nego u paklu; gorim u pepeo! Molim te, izvadi me odavde pre nego što bude prekasno!“
Mogla sam da ga vidim kroz maleni otvor i mogla sam samo da čitam s njegovih usana dok je pomerao glavu s jedne strane na drugu i tiho govorio: „Ne još!“ Kad sam mislila da ne mogu više da podnesem vrućinu, vrata su se otvorila. Pažljivo me je izvadio i stavio me na policu gde sam počela da se hladim. Osećala sam se tako dobro kad me ostavio na miru.
Ali to nije bio kraj. Nakon što sam se ohladila, pažljivo me podigao, pogledao me i očetkao prašinu. Zatim je doneo boju s natpisom: glazura. Isparavanja su bila strašna! Mislila sam da sam gotova! „Molim te… nemaš milosti! Zar ne shvataš moju muku? Molim te, molim te odustani od mene! Molim te! Prestani!“ Ali, on je samo klimnuo glavom i rekao: „Ne, još nisi još spremna!“
Neočekivano i vrlo brzo vratio me opet u pećnicu. Bilo je duplo toplije nego prvi put. Osećala sam kako sada sigurno dolazi moja smrt… Molila sam. Kumila. Pretila. Vrištala sam. Konačno sam plakala bez suza. Čak bez vrućih suza.
Bila sam uverena da više nikad to neću moći. Bila sam spremna da odustanem. Upravo tada – kada sam malaksala, otvorila su se vrata i on me izvadio. I opet me je stavio na policu da se ohladim. Čekala sam… i čekala… i čekala. Šta će se sledeće dogoditi? Oko sat vremena kasnije vratio se i stavio ogledalo ispred mene i rekao: „Pogledaj se!“ U odrazu sam videla nešto jedinstveno. Lepotu koje se ne može opisati. Uvek sam se smatrala samo hrpom zemlje, ali sam osećala da mogu više… Tiho sam izustila: „To ne mogu biti ja. Previše je lepa…“
S vrlo saosećajnim glasom je rekao: „To je ono što treba da budeš.“ I onda je objasnio: „Znam da te bolelo kad sam te valjao i mesio na stolu. Ali, da nisam izbacio vazduh iz tebe, ti bi se slomila. Znao sam da si izgubila sav osećaj za orijentaciju kada sam te brzo okretao. Ali, bez toga nikada ne bi mogla da dođeš u ovaj oblik. Znam da su isparavanja boja glazure bila nepodnošljiva kad sam te celu oslikavao.
Ali, da to nisam učinio, ti ne bi imala nijednu boju u svom životu i ne bi očvrsnula. A kad sam te stavio u drugu pećnicu, znao sam da će to biti najteži deo. Ali, bez toga bi se polomila vrlo lako kad realnost života dođe.
Veruj mi, sve što sam učinio je za tvoje dobro. Sad si ono što sam imao na umu kad sam te prvi put video na zemlji. Sad si potpuna.“ S ovim je šoljica čaja prestala da govori – ali su suze zahvalnosti dolazile s njene ivice… Mladić se probudio i odlučio da će šoljicu da koristi samo kad bi nešto nudio Bogu. Nikad nije zaboravio lekciju koju je od nje dobio. I kad je god bio u teškoj situaciji i u sebi vrištao: „Prestani! Ostavi me na miru!“ setio bi se reči:
„Ne još…!“ Međutim, postao je takođe i zahvalan, jer je znao da je sve što se dogodilo aranžman Gospoda da ga učini onakvim kakav je trebalo da postane… Bog zna šta radi za svakog od nas. On je grnčar, a mi smo glina. On će nas oblikovati i izložiti nas količini nevolja iz kojih treba da učimo i to će uvek biti nevolje koje smo u stanju da podnesemo kako bismo spoznali koja je naša uloga u ovom životu.