Home / ZANIMLJIVOSTI / SEĆATE LI SE SEKS BOMBE, PROFESORKE NEVENE MORENO IZ „VARLJIVOG LETA“- Evo gde je danas i šta radi.. (VIDEO)

SEĆATE LI SE SEKS BOMBE, PROFESORKE NEVENE MORENO IZ „VARLJIVOG LETA“- Evo gde je danas i šta radi.. (VIDEO)

Nema muškarca koji nije bio zaljubljen u nju kao Nevenu Moreno, seksepilnu profesorku sociologije u “Varljivom letu“, zbog koje je problematični maturant Petar (Slavko Štimac) za maturski uzeo temu iz marksizma. A, onda je “udarila kontru” i pokazala da joj je i “drama u krvi” oborivši i kritiku s nogu ovoga puta kao Lolika u kultnoj domaćoj seriji “Sivi dom” (1984).
andrijana- videnovic- nevena- moreno
Usledile su sjajne role u ostvarenjima “Ne tako davno”, “Sava Šumanović”, “Velika frka”, “Rođeni sjutra”, da bi se jedna od najlepših i najseksepilnijih srpskih glumica s kraja 80-ih, Andrijana Videnović povukla iz medijskog fokusa. Doduše ne i iz profesije.

Prema sopstvenom svedočanstvu od glume je kao slobodan umetnik živela trinaest godina, “povremeno sjajno, povremeno jedva, ali je živela”. Sada radi kao profesor i živi prvenstveno od toga.

– Drago mi je da ne moram da školujem dete od novca zarađenog u pozorištu. Biti slobodan umetnik danas u Srbiji je nemoguća misija, a onim retkima koji to i dalje jesu, poklanjam se – počinje priču sa nama prelepa glumica u jednoj od prestoničkih boemskih kafana koja miriše na “dobra stara vremena”, te se samo nameće pitanje, da li se u pauzi između velike televizijske i filmske karijere i uloge u sapunici “Ljubav i mržnja” 2007. namerno distancirala ili je to bio splet životnih okolnosti?

– Kao što ste mogli da primetite, moja karijera je bila u ozbiljnom prekidu devedesetih. Opredeljenje da budem slobodan umetnik imalo je svoju cenu, a platila sam je upravo u tim turbulentnim godinama. Naravno, nisam sedela i čekala da me se neko seti – iskrena je Andrijana nastavljajući u dahu – Rodila sam sina, počela da radim kao asistent, a zatim kao profesor dikcije na Fakultetu umetnosti u Prištini, magistrirala na Psihologiji umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, igrala predstavu “Doktor šuster” u Zvezdara teatru 135 puta, do smrti Petra Kralja, snimila film “I figli strappati” za RAI uno… I onda se desio poziv za seriju “Ljubav i mržnja”. Bio je to povratak na TV na velika vrata. Dopala se ta serija publici, volele su žene moju Katarinu Lazarević – Kadivku… I onda je ponovo stalo. Sigurna sam, samo trenutno, ma koliko taj „trenutak“ trajao. Jer, iako nisam pred kamerama, moj rad na Akademiji sa studentima me održava u punoj glumačkoj formi i spremna sam za nove izazove. To je potvrdio i rad na seriji “Zaboravljeni umovi”, čiji će nastavak publika imati prilike uskoro da gleda na malim ekranima.

Rođeni ste u Prištini. U 16-oj ste upisali Akademiju. Da li su se roditelji protivili takvom koraku tako rano?
– Nikada me ne bi pustili na prijemni da nisu bili sigurni da neću biti primljena. Kad se to ipak desilo, nisu imali izbora. Podržali su me. To i danas čine.

Ljubav prema glumi se zapravo rodila zahvaljujući Ani Karenjinoj?

– Ja sam sa bajki i tinejdžerske literature direktno prešla na Dostojevskog, Tolstoja, Šekspira i Pasternaka. U Ani sam prepoznala raskošan lik koji sam sebi poželela za dan kad budem sazrela za nju. Nije mi se ta želja ispunila. A sada sam, čini mi se, isuviše zrela, tako da su ti mladalački snovi iz mene.

Bili ste u klasi sa Oljom Bećković, Lidijom Vukićević, Olgom Odanović… Kako biste opisali svoje “klasiće” i profesora Milenka Maričića?

– Klasa je bila odličan skup različitih i raznorodnih pojedinaca. Olga Odanović, “prva violina”, kako ju je zvao naš “maestro” Maričić; Olja Bećković, koju je zvao “Zlica”, i od čijih smo ironičnih komentara svi, uključujući i profesora, strepeli (bili su preteča “Utiska nedelje”); Lidija Vukićević koja se besomučno trudila da ispravi svoje kovrdže i koju smo kao klasa nagovorili da prestane da se fenira, tako da smo direktno odgovorni za njen čuperak preko čela i imidž po kom je kasnije postala prepoznatljiva; Milan Milosavljević, najduhovitiji među nama, koji je neverovatno uspešno imitirao, i to još uvek čini, našeg profesora koji kroz tu imitaciju i danas živi, Tanja Stepanović, sa raskošnim altom, koja je gotovo odmah posle Akademije otišla u Ameriku; Momo Gazivoda, talentovani i poprilično lenj (začudo!) Crnogorac i ja, o kojoj bi oni, sigurna sam uspeli da sastave neku rečenicu, bolju i tačniju od moje. Sastali smo se sa našim profesorom na desetogodišnjicu upisa, prvi i jedini put, i tada nam je rekao da je to poslednji put kada ćemo jedni drugima iskreno moći da kažemo: “Ništa se nisi promenio-la”. Kao i uvek, naš strogi, divni, lucidni profesor je bio u pravu. Nikada više nismo se kao klasa sastali.

Setite se izlazaka 80-ih, odlazaka u “Stupicu”, druženja sa Margitom i momcima iz EKV-a i Električnog orgazma… Kako je izgledalo zakazivati sastanke fiksnim telefonom?

Andrijana-Videnovic

– Da bih to vreme opisala, bile bi nam potrebne cele novine a ne 7000 karaktera… Ipak, pomenuću tadašnji SKC kao središte kulturnog života beogradske omladine. Imam sina od 22 godine i iskreno žalim što danas ne postoji ništa slično. Pomenuću samo svirke koje su se svakog meseca dešavale u tom prostoru i ljude koji su tamo svraćali na piće i “žvaku”: Orgazam, Ekaterina, Prljavo Kazalište, Jura Stublić, Šarlo akrobata, Idoli, Zabranjeno pušenje, Toni Montano… SKC je tada bio i centar alternativnog pozorišnog života, tzv “političkog pozorišta”, ali su se u njemu ravnopravno igrale i najbolje studentske predstave koje su imale publiku i bile na redovnom repertoaru. Tu sam i ja igrala jednu od svojih najboljih uloga u predstavi “Eduard i bog”. Stupica je bila drugačija, više fensi, vratar je propuštao poželjne i vraćao nepoželjne goste, a “poželjni” su, nećete verovati, bili glumci, književnici, reditelji, snimatelji, producenti, i već poznati rokeri (npr. Bora Đorđević i Oliver Mandić). Ako danas znate za takvo mesto u Beogradu, molim vas, otkrijte mi ga, počeću ponovo da izlazim.

Ta andergraund atmosfera me odjednom podsetila na vašu ulogu Lolike u “Sivom domu”…

– O tom radu i kvalitetu rada na toj seriji poslednji put sam pričala na snimanju “Ljubavi i mržnje”. Naime, “Sivi dom” je sniman, kao i “Ljubav i mržnja”, godinu dana. Samo što je prva serija imala 12 epizoda a druga 100. Mislim da to govori sve. Sve je bilo autentično: prostor, kostimi, rekvizita, ljudi okupljeni oko nečega u šta su u potpunosti i bez ostatka verovali, produkcija na čelu sa urednicom Donkom Špiček… Osećali smo da oživljavamo jednu bitnu temu. I, zaista, nedeljom u osam, posle Dnevnika, u celoj bivšoj SFRJ, nije bilo ljudi na ulicama. Seriju je prihvatila podjednako i publika i kritika.

A onda ste pored Štimca zaveli i pola Jugoslavije ulogom u “Varljivom letu”…

– Tu ulogu sam, kao i sve druge, dobila na poziv reditelja koji su baš mene hteli, iz njima poznatih razloga. Na kastinge, osim za inostrane produkcije, ne idem. Na žalost, ne sećam se nijedne anegdote s tog snimanja, osim da je Dunav bio strahovito hladan kad sam sa pokojnim Draganom Zarićem utrčavala u njega. A to baš i nije anegdota.

Da li biste i dalje najradije ljubavni film snimili sa Alom Paćinom i da li vam je uloga u “Oficiru sa ružom” i dalje “san koji biste voleli da vam je ponuđen”?

– Prvo, ni ja a ni Al Paćino nismo više u godinama za snimanje ljubavnog filma o kakvom sam kao mlađa maštala. A “Oficir s ružom” je, po meni, bio, a čini mi se i ostao, jedini pravi ljubavni film koji je na ovim prostorima snimljen. Zato sam ga i pominjala. Ne sanjam više snove koji se neće ostvariti.

Pa, ipak ste imali prilike da igrate sa Žarkom Lauševićem. U kakvom sećanju vam je ostala ta saradnja?

– Sa Žarkom sam igrala kao direktan partner u seriji “Ne tako davno” Stanka Crnobrnje (koja je tada, 80-ih govorila o nekim “boljim” vremenima, o 60-im u Beogradu, o Zlatnim dečacima i njihovim devojkama, on je igrao gitaristu Zlatnih dečaka a ja njegovu devojku Lokicu Stefanović, balerinu) u predstavi “Mala” u Zvezdara teatru, a zajedno smo radili i “Sivi dom”. Gajila sam i gajim najtoplija osećanja za Žarka glumca – partnera i Žarka, čoveka.

Interesantno je da ćemo vas uskoro gledati u sasvim drugačijoj ulozi od one koju bismo očekivali – seljanke, svedoka zločina Albanaca nad Srbima?

– Jedna lepa i uspešna saradnja sa rediteljem Petrom Stanojlovićem koja je započela njegovom režijom TV prenosa “Velikog školskog časa „Kad nevine duše odlaze”” 2011, rađenog na stihove Dragana Jovanovića Danilova, koje sam ja dramaturški obradila i režirala, zatim njegove TV režije predstave “Hasanaginica” koju sam, takođe 2011, režirala u Novom Pazaru (za “TV teatar” RTS-a) i naše saradnje na njegovom TV fimu “Čekrk”, gde sam bila lektor, nastavila se u novom odnosu, meni najdražem, kada me je pozvao da odigram lik Kosovke Lukić u serijalu “Zaboravljeni umovi Srbije”, u epizodi posvećenoj Vladimiru Kariću, geografu i diplomati, po obrazovanju pravniku, profesoru geografije i, krajem 19. veka, konzulu u Skoplju. Kosovka je u ovoj epizodi jedini preživeli svedok zločina Albanaca nad Srbima, koji se nisu razlikovali od onih koji se događaju i 100 godina posle. Prosta seljanka, koja ima svoje mišljenje i o Kariću i o globalnoj politici, ali koja na kraju ispriča, slikovito i bolno, priču o pokolju u svom selu i susret oči u oči sa zločincem koji je ostavlja u životu upravo da bi pričala. U svakom slučaju uloga autentične seljanke kakvu mi nikad niko nije ni pomislio da poveri.

Pogledajte video:

(Katarina Vuković, Telegraf)

Check Also

REGULISAO SAOBRAĆAJ NA RASKRSNICI, A ONDA GA JE UDARILO NEŠTO STRAŠNIJE OD AUTOMOBILA (VIDEO)

Nije lako biti saobraćajac u Indiji. Snimak koji kruži društvenim mrežama je dokaz za to. Saobraćajac je …