Slučaj nestalih beba: Jedno dete sam pronašla, za drugim još tragam..

Drinki Radonjić nije jednostavno da odgovori na pitanje koliko ima dece. Četvoro je rodila, dvoje odgajila, dvoje izgubila, jedno pronašla, a za jednim još traga. Ova majka se bori sa strašnim zločinom − dve bebe su joj ukradene na rođenju, kako sumnja.

Foto: Olivera Vučetić

Za jednu od njih će uskoro uspeti da dokaže da je njen sin, sada već momak (21). O drugoj bebi, koja bi sada već bila devojka (22), nema dovoljno tragova. Ali, kako majka kaže, oseća da je i ona živa i da će je pronaći.

Drinki su dve bebe nestale na rođenju. Zvanično se vode kao umrle, ali je ona otkrila da nisu. Sina je pronašla posle 17 godina, usvojen je. Za ćerkom još traga. Drinka ima još dve ćerke – Ivanu i Jelenu.

Ispred Drinke Radonjić (50) na stolu leži velika kartonska fascikla. U njoj je brdo papira koje je ova krojačica jedan po jedan kao krpice sakupljala 11 godina. Ona njihov sadržaj zna napamet − ponela ih je da nam pokaže način na koji je pre dvadesetak godina, kako sumnja, u našoj državi tekao proces organizovane krađe beba.

Pokušavamo da razumemo ono što je Drinka raspetljavala godinama − dogovaramo se zato da priču počne otpočetka. Traži od nas samo jedno − ne želi da njenu ispovest napišemo tako da ljudi plaču nad njom.

A početak je 1988. godina. Tada već ima jedno dete, četvorogodišnju Ivanu (25), i čeka drugu bebu.
− Porodila sam se u sedmom mesecu, prevremeno, ali ne u porodilištu KBC-a Zvezdara, već na odeljenju gde leže bolesnici. Tu su me prebacili dan posle prijema u porodilište, i danas ne razumem zbog čega. Porođaj je obavljen u sobi, za vreme posete.

Pre toga su mi dali injekciju da bi se dete rodilo mrtvo, kako su mi lekari objasnili. Zašto − takođe ne znam. Ko bi se u tim trenucima setio da postavi sva pitanja. Očekuje se da lekari znaju šta rade. Iznenadila sam se kad sam videla da je devojčica rođena živa. Dan sam provela u spavanju, bila sam pod terapijom. Međutim, te noći me je jedna pacijentkinja, inače medicinska sestra, probudila rekavši da je od koleginica sa odeljenja čula da mi je dete živo.

Prošlo je bilo pet sati od porođaja. Ujutru me je na putu do toaleta presrela babica Dostana rečima: „Baš mi je drago!“. Rekla sam joj da ništa ne razumem, na šta je ona dodala da je dete živo i dala mi broj telefona Instituta za majku i dete, gde je beba prebačena. Ponudila mi je telefon da pozovem supruga da ga obavestim − seća se Drinka Radonjić 3. septembra 1988. kada je rodila drugu ćerku o kojoj nije zabeleženo mnogo podataka.

U SVAKOM POSLU IMA GREŠAKA…

Drinka je sačekala da suprug Stevan dođe da bi od lekara saznao šta se dešava sa njihovim detetom. Pedijatar je uzeo istoriju bolesti bebe, pozvao ih da dođu u lekarsku sobu. Tu je bilo medicinsko osoblje, kao i babica Dostana, kada je lekar pitao Drinku da kaže ko joj je rekao da je dete živo. Plašila se da babica Dostana ne ostane bez posla − prećutala je odgovor.

− Pedijatar je otvorio istoriju bolesti po kojoj je beba preminula 5 sati posle rođenja. Prokomentarisao je: „U svakom poslu ima grešaka, pa i u našem“. Na to sam rekla da za grešku mora da se odgovara − suprug i ja smo sumnjali da su lekari krivi za smrt našeg deteta. Tada nismo ni pomislili da se radi o nečem drugom − priča majka.
Smrt bebe su, posle nekoliko dana prijavili SUP-u 29. novembar. Iako je Drinka do danas nebrojeno puta odlazila u policiju, izveštaj o tome nikad nisu dobili.

Drinka je ponovo ostala u drugom stanju naredne godine. Odlučila je da se porodi u bolnici u Višegradskoj. Suprug i ona nisu hteli ništa da prepuste slučaju, našli su „vezu“ − rođaku koja radi na očnoj klinici. Sve je prošlo kako treba, Drinka je 8. avgusta 1989. rodila sina koji je na rođenju dobio ocenu devet.

A onda, dva sata posle porođaja nadležni pedijatar joj saopštava da je rodila teškog bogalja i da bude srećna ako ne preživi jer će joj upropastiti i zdravo dete. Posle nekoliko sati obaveštena je da je dete umrlo. Pod terapijom je, ne može ni da razmišlja − kroz glavu joj samo prolazi misao da ne razume zašto joj se to događa.

Pita lekara hoće li raditi obdukciju − doktorka potvrđuje, ali joj nisu dali da potpiše bilo kakvo odobrenje. Na izveštaju sa obdukcije, koji je posle nekog vremena dobila, nije bilo pečata ili faksimila lekara.

− To je jedan deo priče, ali postoji još nekoliko stvari koje su mi već tada bile čudne. Babica mi je prvo rekla da sam dobila ćerku, na šta je lekar rekao: „Kakva ćerka − sin!“. Ona je odmah počela da se izvinjava, dodavši: „Dajte mi Stevanov broj da mu javim da je dobio sina“. Iznenadilo me je otkud ona zna ime mog supruga − seća se Drinka. − Kasnije, kad su mi rekli da je dete preminulo, supruga nisu zvanično obavestili o tome.

Rođaka, koja nam je, navodno, pomagala, otišla je kod nas kući, saopštila suprugu da je dete preminulo i ubeđivala ga da je bolje da ne ide u bolnicu. Provela je ceo taj dan sa mojom porodicom.

Zamršeniji slučaj od Kafkinog „procesa“

− 6.9.1988. smrt prve bebe su prijavili SUP-u 29. novembar. Izveštaj nikad nisu dobili.
− 1999.

1. Lekar je Drinku obavestio da je rodila teškog bogalja.
2. Prema istoriji bolesti drugoj bebi su bile urađene sve analize, čak i bris grla i nosa − bila je potpuno zdrava. Na rođenju je dobila ocenu 9.
3. Na izveštaju sa obdukcije, za koji nije potpisala odobrenje, nije bilo faksimila lekara niti pečata zdravstvene ustanove. Beba je prema njemu umrla od gnojne upale pluća.

− 2000. dobija prvi zvanični odgovor iz Pogrebnog zavoda, prema kom kapela nikada nije preuzela tela beba Drinke Radonjić.
− 2000. u Opštini Zvezdara Drinka dobija potvrdu da dete rođeno 1988. nije nikada upisano u knjige rođenih i umrlih.
− 2002. je iz KBC-a Zvezdara dobila zvanični odgovor da je njena beba rođena prevremeno u sedmom mesecu trudnoće tretirana kao „odstranjeni organ tela“, zbog čega nije prijavljena.

− 2002. je u Opštini Savski venac saznala da je njena beba rođena 1989. prvo upisana u matičnu knjigu umrlih, pa tek onda u matičnu knjigu rođenih.
− Izvode iz matične knjige umrlih nisu hteli da joj daju, uz obrazloženje da je to lični dokument, pa se samim tim i daje samo lično.
− 2003. pokreće krivičnu prijavu, a tek nakon dve godine dobija obaveštenje da materinstvo posle 10 godina zastareva.
− 2005. pokreće građansku parnicu, tražeći preuzimanje zemnih ostataka deteta rođenog 1988, shvativši da mora da krene drugim putem − traži dokaz da je dete umrlo, a ne da je živo.

Srećom, to nikad ne zastareva jer je prvo ročište bilo 2009, a drugo je zakazano za oktobar ove godine.
− 2005. pokreće još jednu građansku parnicu, tražeći preuzimanje zemnih ostataka deteta rođenog 1989. Sudija se nekoliko puta ne pojavljuje na zakazanom ročištu − traže izuzeće, dodeljuju im novog sudiju. Prvo ročište održano je 2007. Dolazi do izmene zakona posle čega se istraga obustavlja. Ulažu žalbu 2008. i od tada je predmet na Višem sudu.

− Iz Zavoda za statistiku dobijaju podatak da su 1989. na teritoriji Savskog venca rođena 23 muška deteta, od kojih je iste godine preminulo samo jedno. Sa Drinkom je te godine u porodilištu bila žena kojoj je, prema saopštenju KBC Višegradska, preminulo dvoje blizanaca, što, kad se sabere, znači da ih je tada u toj bolnici preminulo bar troje. Prema Drinkinom saznanju, nijedan od tri dečaka rođenih 8. avgusta 1989. nije preminuo. Usvojeni su.

− MB3 obrazac pokazuje JMBG deteta koji je dodeljen rođenjem i novi JMBG koji dete dobija ako je usvojeno. Na njega ima zakonsko pravo, ali policija odbija da joj ga dostavi.

− 2007. se obraća povereniku za informacije od javnog značaja, tražeći da joj se dostavi MB3 dokument, odgovor dobija 2008. da SUP odbija da ga dostavi. Zato odmah pokreće upravni spor pred Vrhovnim sudom. Odgovora još nema.

− 2008. se obraća zaštitniku prava građana. Odgovor dobija 2010, gde on kaže da nema podataka koji potvrđuju da je dete rođeno 1989. preminulo.
− 2009. MUP je prosledio krivičnu prijavu Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu protiv KBC Višegradska i Opštine Savski venac. Do sada još nema bilo kakvog odgovora.
− Drinkin sin sada ima već 21 godinu. Ćerka za koju još ne zna gde je, danas puni 22.

ŠTA ČEKAŠ MAMA, NEĆE DECA SAMA DA TI DOĐU?

Ujutru je Stevan stigao u bolnicu, a Drinki su rekli da izađe iz sobe da bi ga videla. Ustala je iz kreveta, ali se već posle nekoliko koraka onesvestila. Sa suprugom nije uspela da razgovara. Telo deteta je, kako je rečeno, poslato na obdukciju − Stevan ga nije video. Tokom Drinkinog otpusta iz porodilišta rečeno im je da treba overiti neku dokumentaciju, rođaka uzima te papire − insistira da će ona to završiti lakše.

Deo dokumentacije je vratila. Drinka je mnogo godina kasnije saznala da ni po kakvoj proceduri nije bilo potrebno da se bilo šta overava. Naredne tri i po godine, rođaka sa kojom su se do tada često viđali, nijednom se nije javila niti dolazila kod njih.

Mnoge stvari su bile neobične, ali Drinka i Stevan još nisu povezivali „smrti“ dve bebe. Posle dva meseca je stigao nalaz obdukcije, po kom dete rođeno 1989. nije imalo urođenih mana − umrlo je od gnojne upale pluća. Istorija bolesti, do koje je Drinka kasnije došla, pokazala je da je sa bebom sve bilo u redu, čak su i brisevi iz grla i nosa bili sterilni.

Četvrta trudnoća, 1991, rođenje još jedne bebe. Ovog puta u KBC-u Narodni front. Pedijatar saopštava Drinki da dete ima podlive na grudima i ruci − ne očekujte mnogo, rekao je. Suprug Stevan nije mogao da uđe da vidi dete, zato je Drinka zamolila komšinicu koja je radila u bolnici, da što pre proveri da li je sa njenom devojčicom sve u redu. Žena je otišla do sobe sa bebama, odvila pelenu, pogledala dete − bilo je sasvim normalno, bez ijednog podliva.

Pedijatar koji joj je nagovestio da beba neće preživeti više se nije pojavio. Stevan i Drinka su ćerku − Jelenu (18) odneli kući.
Ređaju se godine − kriza, ratovi, bombardovanje… Drinka razmišlja, sumnja, povezuje…

− Da li je to instinkt ili prevelika želja, ne mogu sa sigurnošću da kažem, ali osećala sam da su moja deca živa. Čim je 1999. završeno bombardovanje, počela sam ozbiljno da tragam za istinom. Porodica nije to odmah znala, ali kad mi je stigao zvanični odgovor iz Pogrebnog zavoda da kapela nikada nije preuzela tela moje dece, suprug je saznao. Bio je šokiran, naravno.

Posle nekoliko meseci, tada petnaestogodišnja Ivana mi je prišla rečima: „Šta čekaš mama, neće oni sami da ti dođu“. Iako suprug i ja o tome nismo razgovarali pred decom, starija ćerka je osećala da nešto tu nije u redu i da treba da saznam šta se zaista desilo sa bebama koje sam izgubila. Dogovorili smo se da ne govorimo nikom van porodice o tome, čak ni moji roditelji i sestre u prvo vreme nisu ništa znali − priča Drinka.

Napušta posao da bi mogla da se posveti traganju za dokazima. Radi zakonskim putem sve što je u njenoj moći, ali ubrzo shvata da ustvari vodi spor protiv države. Sudije se smenjuju ili se ne pojavljuju na zakazanim ročištima, onda se ne pojavljuju svedoci, u opštini i policiji joj ne dozvoljavaju uvid u dokumentaciju… Slučaj se vodi po jednom zakonu, onda se on promeni, pa se slučaj obustavi.

A zakon kao da ne postoji u slučaju nestalih beba, kojih je, prema tvrdnjama hiljade roditelja u Srbiji, sve više…
Od 2008. slučaj Drinke Radonjić nalazi se na Vrhovnom sudu. Ova majka kojoj je oduzeto detinjstvo dvoje dece već dve godine čeka njihovu odluku. Očekuje da će se stvari razrešiti tek kad stigne do Međunarodnog suda.

− Jedan od ključnih dokaza je MB3 obrazac koji služi za upis JMBG. Pomoću njega sam mogla da saznam da li je moje dete usvojeno, kako sumnjam, jer na njemu piše i novi JMBG broj koji se detetu dodeljuje u procesu usvajanja. Taj papir po zakonu mogu da tražim od MUP-a, ali bez obzira na to, oni ne žele da mi ga dostave. Policija i sud prebacuju nadležnosti s jednih na druge…

Nebrojeno puta sam išla u policiju, hvatala inspektore za gušu da mi dozvole uvid u podatke. Nisam uspevala ništa zvanično da dobijem. Nadala sam se, čak, da će me uhapsiti − valjda bi se tada neko pozabavio razlogom hapšenja… ali ništa. Srećom, svuda ima ljudi, koji mi pomažu kad država zakoči.

Došla sam do papira koji je otkrio JMBG mog deteta rođenog 1989, kao i drugi broj koji je dobio posle usvajanja. Sumnje su bile potvrđene. Nisam još uspela zvanično da dokažem da mi je sin živ, ali sam uspela da ga pronađem − kaže žena koja je razrešila ono što policija i sud ne uspevaju ili ne žele da reše.

SAMA JE PRONAŠLA SINA POSLE 17 GODINA. POLICIJU I SUD TO KAO DA NE ZANIMA

Drinkin sin sada ima 21 godinu. Saznala je da živi u okolini Beograda kada je imao 17. Uspela je tada, predstavivši se kao prodavačica, da uđe u kuću njegovih roditelja. Želela je da se uveri da je to on.
− Dok je sestra, koja je išla sa mnom, navodno prodavala neke sitnice, ja sam posmatrala sina.

Gledao je televiziju. Glava − ista Ivana, pokreti − Jelena. Posmatrala sam ga krišom skoro sat vremena. Žena koja ga je usvojila, za to vreme nije ni u jednom trenutku sela sa nama za sto. Mislim da je predosećala ko sam. Međutim, bio mi je potreban još neki dokaz da uverim sebe da je to moje dete. Sačekala sam da bude pozvan na regrutaciju da bih saznla njegovu krvnu grupu.

Tada je potvrđeno da je A Rh negativna, što se poklapalo sa krvnom grupom moje bebe koja je bila zabeležena u istoriji bolesti iz porodilišta. Otada sam 99 odsto uverena da je taj mladić jedno od moje nestale dece. Nedostaje još samo DNK analiza − kaže Drinka.

Usvojitelji odbijaju bilo kakav razgovor i dogovor sa njom, ali je istina isplivala i njen sin zna ko su mu roditelji. Još uvek ne želi da prihvati istinu jer misli da su ga Drinka i Stevan ostavili.

− Pre godinu dana sam ga pozvala telefonom. Shvatila sam da je saznao da je usvojen, ali nije hteo da razgovora o tome. Vidno uznemiren, pitao je gde sam bila dvadeset godina. Spuštao mi je slušalicu, prekidajući razgovor nekoliko puta − nisam sigurna da li je čuo sve što sam mu govorila. Pokušala sam da mu ispričam celu priču. Zamolila sam ga da uradimo DNK analizu da bismo bili sigurni.

Odbio je − na trenutak su Drinki zamaglile oči, ali ne dozvoljava sebi da zaplače. − Razumem ga i ne ljutim se, u težoj je situaciji nego ja. Želim da sam donese odluku o tome, ali mi je važno da zna da ga nisam ostavila i da sam ga tražila sve ove godine − priča žena koja je bukvalno prevrnula i nebo i zemlju da bi pronašla svoju decu.

DNK analiza je samo potvrda za njeno dete − ona istinu zna. I do toga će doći, čvrsto je uverena.
Pitamo je na kraju, kako se oseća što ne uspeva da pronađe i ćerku − kaže da se sa istinom nikad ne zna − doći će do nje možda i pre nego što se očekuje.