Sutra je LAZAREVA SUBOTA – VRBICA i ovu stvar NIKAKO NE SMETE DA URADITE!
Sutra se praznuje Lazareva subota, praznik u narodu poznat i kao Vrbica. Smatra se da je tog dana Isus Hrist vaskrsao Lazara iz groba, koji je već četiri dana bio mrtav. Na ovaj dan, običaj je da se oko struka nose grančice vrbe, a deca nose i zvončiće oko vrata, što simbolično predstavlja pozdrav Hristu, koji je ulazio u Jerusalim.
Subota uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila.
Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima.
Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.
Tropar (glas 1):
Uveravajući nas pre Tvog stradanja u opšte vaskrsenje, izmrtvih si podigao Lazara, Hriste Bože. Zbog toga i mi, kao deca, noseći znake pobede, Tebi, pobediocu smrti, kličemo: Osana na visinama, neka je blagosloven Onaj koji ide (dolazi) u ime Gospodnje!
Na Vrbicu se uvek držala litija izvan hrama, tj. u Subotu Lazarevu posle podne. Svedočanstava o Vrbici imamo već krajem IV veka, od Silvije Akvitanke, koja je opisala bogosluženje Jerusalimske crkve toga vremena.
U litiji su učestvovali, kao i danas, odrasli i deca noseći u rukama grančice maslina i palmi. U krajevima gde nema maslina i palmi nose se graničice vrbe. Zato se ova litija i naziva Vrbicom. Grančice vrba osvećuju se posebnom molitvom i kropljenjem osvećenom vodom na Cveti, na jutrenju, i dele se vernima, koji ih čuvaju tokom godine za slavskom ikonom.
Narodni običaji
U danima Cvetne nedelje bio je običaj da se narod kiti vrbom i koprivom. Lazareva subota se vezuje i za srpskog kneza Lazara koji je mučenički postradao na Kosovu 1389. godine. Veruje se da su tom prilikom dve Lazareve sestre kukale za bratom i da su se pretvorile u kukavice.
Mašta našega naroda je – koliko zbog žalosti za izgubljenim Kosovom toliko i zbog zajedničkog imena Lazar, i za biblijsku ličnost i za ličnost iz naše istorije – vezala i identifikovala ova dva motiva, ali je biblijski motiv izvoran: nije u pitanju samo Lazar, nego i njegove dve sestre koje su za bratom plakale, Marta i Marija, kaže Crkveno Predanje (Jn 12).
Primarno utemeljenje i značenje Lazareve subote jeste uspomena na Hristovog prijatelja Lazara koji je bio umro pa ga je Hristos na ovaj dan ponovo oživeo, tj. vaskrsao, što znači vratio u ovaj nepreobraženi svet fizičko-hemijske stvarnosti, da bi nastavio da živi, a onda opet da umre prirodnom smrću.
Vrbica pada na Lazarevu subotu, šestu po redu u Velikom ili Vaskršnjem postu. To je praznični dan u koji se ne rade teži poslovi. Ovoga dana deca su išla sa učiteljem i sveštenikom da naberu vrbove grančice, koje su donošene u crkvu gde su, sutradan, na Cveti, osveštavane i razdavane prisutnima koji su ih nosili kući i kao svetinju držali za ikonom. Vrbica je dan dečje radosti. Deca pevaju prigodne pesme i vesele se uz zvuke zvončića koje na vrpcama nose na vratu. U nekim krajevima se od vrbovih prutića plete venac i njime kiti ikona.
Takovci su organizovali povorke „lazarica“ i „dodola“. Lazarice su bile udešene, čiste u novim odelima, bogato iskićene, predstavljajući dolazak letnjeg perioda. Bile su rado dočekivane po kućama i darivane hranom i pićem. Grupu „lazarica“ sačinjavaju šest ili više neudatih devojaka od 14-20 godina i to dva „lazara“ i četiri „lazarice“: dve „prednjice“ i dve „zadnjice“.
Prvi „lazar“ je najstarija, najviša i najlepša devojka, a zadnjice su najmlađe i najmanje levojke. Ponekad su to i devojčice i od sedam godina. „Zadnjice“ su devojke koje prvi put učestvuju u „lazaricama“. One će naredne godine biti „prednjice“, a zatim muški ili ženski „lazar“. Ova postupnost ukazuje na postepeno uvođenje devojčica u red devojaka.
Rano ujutru „lazarice“ oblače svečanu narodnu nošnju i pri tom im pomaže „lazarova“ majka. Oblače starinsku dugu vezenu košulju, jelek, starinsku crvenu suknju – „vutu“, tzv. „pervaz“ sa šarama u obliku „kola“ – romba, pojas, crne vunene čarape i odžanke. Spreda preko „pervaza“ za pojas pričvrste vezenu maramu, a sa strane po jednu sličnu manju maramu. Oko vrata stave ogrlicu od zlatnih ili srebrnih metalnih para „žutku“.
Preko leđa ogrnu žutu maramu sa resama. Na jeleku nose „kite“ od manistri u obliku trouglova i krugova. U rukama nose „ćusteke“ od manistri. Na glavi nose crvene marame koje vežu kao truban, a „lazarice“ nose šešire ispletene od slame i okićene vencem od cveća.
Iz kuće „lazara“ povorka, u kojoj napred idu „lazari“, a za njim „prednjice“ i „zadnjice“ ide prvo na izvor kod koga, dok „lazari“ i „prednjice“ stoje u polukrugu, „zadnjice“ igraju, a ostale pevaju „Dobro jutro studna vodo“. Zatim se sve devojke umiju na izvoru. Posle toga vraćaju se u kuću „lazara“ i dok idu kroz šumu, preko polja, livada i pored ovaca ili orača pevaju pesme namenjene šumi, polju, njivi, livadi…
Pred kućom ih dočekuje domaćica i posipa žitom, a „lazarice“ je ljube u ruku, ulaze u kuću gde doručkuju za sofrom. Kad završe sa jelom, običaj je da sve odjenom bace kašike na sofru. Odatle kreću po celom selu od kuće do kuće i pred svakom igraju i pevaju pesme namenjene prvo kući, a zatim i svim ukućanima.
BESEDA o skorom dolasku Gospoda
Evo ću doći skoro (Otkr. 22, 7)
Reći će neverni i dušegubni: obećao je pre dve hiljade godina da će doći, pa još ne dolazi! Tako se podsmevaju oni koji će kukati u večnoj muci. A mi koji se spremamo za radost u Njegovom carstvu, znamo da će On doći u sili i slavi, kao što je i obećao.
Mi znamo da je On već došao nebrojeno puta. i pokazao se Svojim vernim. Nije li On došao bio Jovanu Bogovidcu, kome je i kazao one reči: evo ću doći skoro? Jovan Ga je gledao u sili i slavi, i osetio je ruku Njegovu na sebi, kad je se bio uplašio i pao pred Njegovim nogama kao mrtav. I metne desnicu Svoju na me.
Nije li On došao Savlu, kad je ovaj najpre disao mržnjom na hrišćane, i kad je na putu za Damask pao na zemlju videći Gospoda i čuvši Njegov glas: Savle, Savle, što me goniš! I opet, nije li On došao u srce apostolu Pavlu, kada ovaj priznaje: ne živim ja nego Hristos živi u meni! I nije li On došao mnogobrojnim mučenicima i mučenicama za ime Njegovo, da ih ohrabri, isceli, pomiluje? Nije li se On javio Antoniju Velikom, Teodoru Stratilatu, sv. Haralampiju, svetoj Marini, svetom Silvestru, i tolikim, tolikim drugim?
No šta govorimo? Nije li se On trećega dana vratio iz carstva smrti i došao apostolima? I nije li toliko i toliko puta došao Crkvi u pomoć, i kao iz mrtvih vaskrsavao je, kad god su neprijatelji Njegovi likovali misleći da su zauvek Crkvu Njegovu predali smrti?
Nije li se On pokazao silom Svojom u Crkvi i u vreme Nerona, kao i u vreme Konstantina; u vreme Julijana kao i u vreme Justinijana: u vreme arapskog gnjeta kao i u vreme turskog i mongolskog gnjeta nad hrišćanima?
O braćo moja verna, ne dajte se zavarati. On je došao bezbroj puta, i dan danas dolazi. Svakoj duši. kojoj može da pristupi od nečistoće, On dolazi. Pa ipak, mi Ga svi čekamo da dođe poslednji put u sili i slavi. I znamo, da je i taj Njegov dolazak siguran.
Gospode preblagi, pre nego što dođeš, udostoj nas poznati lice Tvoje i zastideti se lica svoga, grehom pomračenoga! Tebi slava i hvala vavek. Amin.
(Pravoslavac)