Tajna misija pilota koji su iz Jugoslavije preneli tonu kraljevog zlata do Italije: Iznosili blago Karađorđevića, a čekala ih sigurna smrt

Čak tonu zlata kralja Aleksandra Karađorđevića, koje njegova porodica prilikom bekstva nije uspela da ponese sa sobom kada je počeo Drugi svetski rat, natovarenog u dva aviona, 1942. godine u Italiju su prenela dvojica makedonskih pilota – Kiro Hadži Arsov i Todor Mihajlov.
Foto: Privatna arhiva, Telegraf
Naravno, prava istina o tome koliko je državnog zlata Kraljevine Jugoslavije opljačkano, ko je koliko uzeo, ko je koliko i kada vratio, i šta je sa vraćenim zlatom učinjeno, nikada se u potpunosti neće saznati.

Priča o dvojici makedonskih pilota i prisećanje Binevske Santovske o onome o čemu joj je pričao otac, samo su mali deo sitnih kockica velikog, a neotkrivenog mozaika dešavanja toga vremena:

Nakon višemesečnih priprema, u najvećoj tajnosti, avioni su sa vrednim tovarom i nekim od članova kraljevske porodice sleteli u italijanski grad Bari. Tu su zlato preuzeli drugi avioni, a Hadži Arsov i Mihajlov su dobili novi zadatak – da učestvuju u avio-napadima u Egiptu, kod El Alamejna, 75 kilometara zapadno od Aleksandrije.

Oni su bili u britanskoj floti i pod tom zastavom su leteli iznad Sredozemnog mora i afričkog kontinenta.

Njihovi pretpostavljeni su verovali da će avioni sa kojima su upravljala dvojica makedonskih pilota biti srušena i da će tako, zajedno sa njima biti zakopana i tajna misije o iznošenju kraljevskog zlata.

Međutim, to se u potpunosti nije ostvarilo. Zahvaljujući znanju i veštini pilotiranja, a pre svega velikoj sreći, u Jugoslaviju se, ipak, vratio Kiro Hadži Arsov. Drugi pilot, Todor Mihajlov je poginuo u avionu koji je oboren iznad Sredozemnog Mora blizu obale severne Afrike prema granici sa Libijom, gde su se tada vodile najžešće bitke između nemačke vojske i savezničkih snaga.

Kada se Hadži Arsov vratio iz Egipta, njegovi pretpostavljeni, koji su ga i zadužili za tajnu misiju, bili su veoma iznenađeni kada su ga ugledali živog i zdravog. Tada mu je, po njihovim reakcijama, postalo savršeno jasno da je i on trebao da pogine iznad afričkog kontinenta.

Kiro Hadži Arsov, koji je svoj penzionerski život proveo u rodnom Štipu, na istoku Makedonije, odakle je bio i Mihajlov, ponekad je ponešto i hteo da kaže o ovoj tajnoj misiji, ali javno nikada nije otkrivao detalje.

– Dobili smo veoma važan zadatak koji je trebao da se sprovede u najstrožoj tajnosti. Bilo nam je rečeno da ćemo leteti sa nekim veoma važnim ljudima iz Kraljevine Jugoslavije, i sa mnogo vrednim teretom.

U Bariju je bio organizovan drugi transport do Velike Britanije – šturo je, pre više godina, u jednoj emisiji na Radio Štipu izjavio Kiro Hadži Arsov, prisećajući se svojih tajnih letova.

Iako je nerado govorio o svojoj prošlosti, njegove mlađe kolege, piloti aero kluba u Štipu, kojima je on bio instruktor, otkrili su da je u intimnim razgovorima sa njima Hadži Arsov znao da im priča o tim godinama Drugog svetskog rata i poveri im da je zajedno sa kolegom i zemljakom Todorom Mihajlovim, iz bivše Jugoslavije u Italiju transportovao blago Karađorđevića.

Prema kazivanjima Hadži Arsova, u njegovom dvokrilcu se nalazio čovek iz uže kraljevske porodice i manji deo bogatstva, a u drugom avionu kojim je upravljao Mihajlov nalazilo se svo ostalo zlato. Tovareno je toliko koliko su avioni mogli da ponesu i da sa tim teretom bezbedno slete u Bari.

Dvojica makedonskih pilota nisu bila slučajno odabrana da prenesu deo blaga Karađorđevića.

Oni su još 1935. godine važili za jedne od najboljih pilota u Kraljevini Jugoslaviji, a bili su poznati i kao ljudi od poverenja, upravo stvoreni za tajne misije. Kao partizan, Hadži Arsov je u Drugom svetskom ratu učestvovao u borbenim operacijama u Dalmaciji i Bosni, a za hrabrost je, kao prvi vojni pilot dobio nekoliko ordena. Ubrzo je bio demobilisan, nakon čega se vraća u rodni Štip.

Pet decenija kasnije, prvih godina osamostaljenja Makedonije, već ostareo i teško bolestan, Hadži Arsov umire u Skoplju i sa sobom u grob odnosi detalje svojih tajnih misija o kojima u vreme bivše SFRJ javno nije smeo, ili nije hteo da govori.

Da bismo upotpunili priču o dvojici makedonskih pilota posetili smo Institut za nacionalnu istoriju u Skoplju. Tamo smo pregledali sav materijal tadašnje tajne službe od 1939. do 1942. godine, ali u tim dokumentima nije bilo ničega vezano za blago Karađorđevića.

Isti slučaj je bio i u Državnom arhivu Makedonije. Ipak, igrom slučaja tamo smo upoznali Violetu Binevsku Santovsku, savetnika, istoričara–arhivistu u Državnom arhivu Makedonije, čiji je otac Kiril Binevski, ili Ćirilo Binević, kako se zvao u staroj Jugoslaviji, bio jedan od vojnika koji je u prvim danima okupacije Jugoslavije bio zadužen da štiti prelet, odnosno bekstvo kralja i njegove familije iz zemlje.

Santovska kaže da joj je otac često pričao o tom događaju nakon 1. aprila 1941. godine i ulaska Nemaca u Jugoslaviju, a pre rasula stare jugoslovenske vojske, kada se njen otac nalazio na položajima u Boki Kotorskoj i Herceg Novom. Tu je, na dva položaja bila stacionirana velika topovska protivavionska jedinica kojom je komandovao general Živadinović ili Sretenović.

– Jednog dana u praskozorje svi su morali da budu na položajima, u pripravnom stanju. General je rekao: “Najveća opreznost. Preleteće avioni, javljeno je, a pucaćete tek kada to ja kažem”. Prvo su, po njegovom naređenju, u prazno ispalili 5-6 plotuna. Otac mi je pričao da je jednom Makedoncu do njega, koji je punio topove, od snažne detonacije, iz ušiju potekla krv. Moj otac je bio na “visinomeru” topa.

– To je bio njegov zadatak u vojsci. Prvo je preleteo jedan avion. General nije dao naredbu da se puca. Nakon nekoliko sati je prošao još jedan avion. General ni tada nije izdao naredbu da se puca, a u međuvremenu su opet pucali u prazno, u vazduh. Vojnicima je to bilo čudno, ali naredbu su morali da ispune.

– Na kraju je prošao još jedan avion. Kada je i on izašao iz vidokruga, vojnici su u vazduh ispalili još pet do šest topovskih projektila. Nakon toga je general okupio vojnike i ponosno im rekao: “E, moji vojnici, upravo smo pomogli kralju i njegovoj familiji, a sada i njegovom bogatstvu da sa avionima prebegnu iz Jugoslavije.

– Nakon ovog trenutka, jugoslovenska vojska više ne postoji. Počinje opšte rasulo i iz ovih stopa možete da idete kud god hoćete. Jednom rečju, kud koji, mili moji – priseća se Violeta Binevska Santovska priče svoga oca.

– Neki od vojnika su skočili i u besu počeli da dave generala zato što je pred njima iskidao svoje epolete, bacio ih na zemlju, a zatim se sam razoružao da bi im pokazao da je istina ono što im je prethodno govorio.

– Vojnici su se bacili na njega ljuti što im nije rekao koga štite, odnosno što je dozvolio da se kraljevsko, tačnije jugoslovensko bogatstvo iznosi iz zemlje. General im je odgovorio da je morao da ispuni naredbu “odozgo” jer ju je dao pod zakletvom.

Međutim, vojnici, među kojima je bio i moj otac, ponovo su napali generala veleći mu da kada je već opšto rasulo znači da nisu morali ni tu poslednju naredbu da izvrše, jer je Jugoslavija već bila okupirana, gradovi bombardovani, a vojska na to nije reagovala. General je, ipak, nekako uspeo da se otrgne od vojnika i ode svojim putem, a vojnici su u grupama, peške krenuli ka Sarajevu.

– Usput su od seljaka dobili civilnu odeću, ali su ih Nemci sve pohvatali i teretnim vagonima odvezli u Sarajevo, gde je bio sabirni centar bivših jugoslovenskih vojnika. Tu su ih Nemci natovaroli u stočne vagone i otpremili u logore i na prinudni rad u nemački grad Esen, gde je završio i moj otac – prenosi Violeta kazivanja svoga oca Kirila Binevskog.

Prava istina o tome koliko je državnog zlata Kraljevine Jugoslavije opljačkano, ko je koliko uzeo, ko je koliko i kada vratio, i šta je sa vraćenim zlatom učinjeno, nikada se u potpunosti neće saznati.

Priča o dvojici makedonskih pilota i prisećanje Binevske Santovske o onome o čemu joj je pričao otac, samo su mali deo sitnih kockica velikog, a neotkrivenog mozaika dešavanja toga vremena.

(D.J, Telegraf)