TOG BOŽIĆA, ISUS JE SPAVAO U NAŠOJ KUĆI: Zapis sveštenika Miluna S. Kostića, zbog kojeg ćete staviti prst na čelo!
Očekivao sam da će majka sada ostaviti Rabasa da se malo odmori i ogreje, a nama će postaviti tu tako očekivanu večeru na slami. Učinila je sve suprotno
Nikada ne znamo u kom obliku Isus Hrist dolazi da nas poseti i iskuša. U ovoj kući je Hrist boravio na veliki praznik – uoči i na dan svoga Roždestva, u telu ubogog prosjaka.
„Bio je Badnji dan. Snega je bilo malo, ali je mraza i magle bilo napretek. Nas dece puno. Ja najmlađi. Kuća mala, seljačka. Dok sagoreva, bukovina pucketa, pa je milina biti pored vatre.
Juče smo zaklali pečenicu. Pripremamo je sutra, kad osvane Božić. Badnjak je odsečen još u ranu zoru.
Kratak zimski dan brzo je prošao i počelo se smrkavati. Stolice su sve iznesene iz kuće. Večeras valja sedeti na slami koju će otac ili najstariji brat uneti, dok će ga majka ili neko od nas posipati pšenicom, želeći srećno Badnje veče.
Badnjak će se iseći i naložiti. Goreće u štednjaku, ali i u drugoj zgradici na ognjištu koje se sa poštovanjem čuva. Otac će upaliti sveće, staviti žar u kadionicu, a mi svi staćemo ispred kućnih ikona na molitvu.
Prvo će okaditi ikone, badnjak i sve nas, a potom će odneti tamjan da okadi stoku i sve druge prostorije.
Po završenoj molitvi celivaćemo ikone i Badnjak, a potom posedati na slamu.
Na slamu će se postaviti posna jela uz koja će se obavezno piti kuvana rakija. Vrata se otvoriše, u kuću uđe majka sa Rabasom, koji je, tako mi se i sada čini, držao u ruci jedan svoj opanak i bio polu-smrznut.
Rabas je bio prosjak koji je stalno lutao po okolini i koga smo često viđali. Čobani su ga ponekad ismevali, a on je sve ćuteći podnosio.
„Otkud sad njega nađe?“ Počeh da negodujem, „zar da nam pokvari raspoloženje?!“
„Eh, đeco moja, ćutite!“ reče Maja. Tako smo je zvali i mi i svi koji su je poznavali.
„Čujem kad sam se vraćala iz štale, kako neko tamo, prema našoj livadi, nariče. Odmah sam potrčala da vidim koje to i našla sam ga, jadnika, ovako smrznutog. Kaže da odavno nije jeo“.
Mi smo ćutali. Mislim da ni ostaloj deci nije bilo pravo, ali se, izuzev mene, niko nije bunio. Tako su nas učili: kad otac ili majka nešto kažu, za nas treba da bude sveto.
Očekivao sam da će majka sada ostaviti Rabasa da se malo odmori i ogreje, a nama će postaviti tu tako očekivanu večeru na slami. Učinila je sve suprotno.
Prvo je prosjaka stavila bliže slami, skinula mu čarape sa promrzlih nogu, obukla mu druge čiste i suve i dala mu večeru. Tek kada je njega potpuno namirila, reče mu da će sutra sa nama Božićkovati, a posle neka pođe kad želi.
On je blaženo klimnuo glavom i ubrzo utonuo u san. Okupili smo se pred ikonom. Posle molitve icelivanja badnjaka, ostalo je nezaboravna ta večera na slami, pri svetlosti petrolejke i vatre koja bukti u peći.
Osvanuo je Božić. Svi su rano ustali. Maja kao da nije ni legla. Već je bila pripremila česnicu. Kao i sinoć, prvo molitva i kađenje. Pre jela, Maja je darivala Rabasa. Rekla da je on položajnik, jer se prvi na Božić našao u našoj kući. Rabas je danas ručao sa nama i odmah potom zaželeo da krene.
Maja mu spremi u torbu hrane i isprati ga do kapije. Kad se ona vrati, ja opet primetih: „Baš je sve bilo lepo i sinoć i danas, samo da nismo morali brinuti o Rabasu“.
Maja odgovori: „Što se ti buniš? Ti nisi ni brinuo o njemu, nego ja“. I dodade: „Eh, đeco moja, nije to ni bio Rabas, nego Hristos.
On je u njemu došao i božićkovao sa nama. Znate kako se u Jevanđelju kaže: Sve što učiniste jednom od najmanjih, Meni učiniste.“
(Prema zapisu sveštenika Miluna S. Kostića)