Zašto je važno da se ispovedite: Greh nije samo činjenje zla, već i nečinjenje dobra!
U toku je veliki Božićni post, a ujedno i jedan od perioda kada se vernici najčešće pričešćuju.
Svetoj tajni pričešća mora da prethodi ispovest, koja je prvi i jedini uslov, ali i način na koji vernici dobijaju blagodat Svetog duha.
Šta je sveta tajna ispovesti?
U hriščanskom svetu, ispovest je „nasušni hleb“ za svaku dušu koja se probudi za život večni. „Probudi“, od čega? Od sna grehovnog i samrtnog. Probuđenje za život večni isto je što i obraćanje ili povratak Bogu kroz svetu tajnu pokajanja i ispovesti. To je jedini put za sve one koji su se kroz greh udaljili od Boga.
Svaki greh ima tu silu i moć da nas odvoji od Boga, od neba, od večnog života, i da nas pošalje u pakao, u večnu smrt. „Plata za greh je smrt“, opominje sveti apostol Pavle. Time se greh pokazuje kao najveći, čak jedini protivnik i neprijatelj našeg spasenja.
A šta je zapravo greh? Greh je kada neko misli, govori ili radi ono što Bog zabranjuje svojim zapovestima, ili pak kada ne misli, ne govori i ne dela ono što nam Bog zapoveda da činimo. Greh je, dakle, ne samo prestupanje zapovesti Božjih nego i neispunjavanje, ne vršenje istih. Greh je ne samo činjenje zla nego i ne činjenje dobra.
Između greha i ispovesti, mora da se nađe pokajanje. U pravoslavnoj crkvi ne postoji drugi način da se očistite od grehova, izuzev svete tajne pokajanja i ispovesti. U ovoj svetoj Tajni čovek se čisti od svih onih grehova koje je učinio posle svetog Krštenja, zbog čega se često i naziva drugim krštenjem, krštenjem u suzama pokajanja.
Pokajanje je ugaoni kamen duhovnog života i našeg spasenja. Spoznanje svoje grešnosti, žalost zbog toga što smo gresima našim uvredili Boga, odluka da učinimo jednu suštinsku promenu u našem životu, i smireno pribegavanje svetoj tajni Ispovesti pred sveštenikom (duhovnikom) predstavljaju sam početak našeg spasenja.
Pre nego što odete na ispovest, pokušajte da se pristetite svojih grehova. Imajte u vidu da postoje i gresi koje činimo svakodnevno, a nismo ih ni svesni – poput ogovaranja, oglušivanja na molbe siromaha (ako imamo a ne želimo da damo), bludnih pomsili, osvetničkih misli… Spisak je zaista dugačak.
Morate da znate i da ne bi trebalo ništa da prećutite svešteniku prilikom ispovesti. Većina duhovnika će vam reći da đavo prvo udara kroz stid, i zato ne treba da odustanete od ispovedanja grehova jer vas je sramota da ih ispričate svešteniku. Ne postoji ništa što oni već nisu čuli, a oni će svakako čuvati svaku vašu tajnu.
Nakon ispovesti, olakšaćete dušu i umiriti savest. Ljudi često nisu ni svesni koliko se kaju za neke stvari dok se ne ispovede, a kada odjednom na oči počnu da naviru suze, tek tada shvate. Za suze pokajanja kaže se da su najčistije ljudske suze i najviše prijaju duši.
Svetu Tajnu pokajanja i ispovesti, kao Tajnu Crkve ustanovio je sam Isus Hrist, rekavši svojim Učenicima:
„Primite Duh Sveti, kojima oprostite grehe oprostiće im se, a kojima zadržite, zadržaće se“ (Jn. 20, 22-23).
Ovo pravo „opraštanja i zadržavanja“ grehova ljudima koji se kaju i ispovedaju, prenosilo se od Apostola Duhom Svetim na sve njihove naslednike – episkope i sveštenike – do dana današnjega, i prenosiće se do svršetka veka.
Kada treba da se ispoveda pravoslavni hrišćanin?
Uvek kada oseti za to potrebu. Kada postane svestan svoga nekog pada, svoje grehovnosti, a pogotovo kada gresi počnu da peku. Nikada pokajanje ne smete da odlažete „za sutra“, za „kasnije“, za „stare dane“. „Danas“ je u našoj vlasti, a „sutra“ je u Božijoj ruci. Niko od nas nije siguran da će mu sutrašnji dan biti darovan. Neka nas na revnosno pokajanje i na ispovest bez odlaganja pobuđuje i činjenica da „bez pokajanja nema spasenja“, kao i to da „posle smrti pokajanja nema“.
„U čemu nas Gospod zatekne, u tome će nam suditi“, piše u Svetom Pismu.
Ako se prvi put ispovedate, evo nekoliko saveta:
1. Pre same ispovesti treba se potruditi da se setimo svih svojih grehova, ispitavši pažljivo svoj prošli život od najranijeg detinjstva.
2. Ispovedaj grehe svoje otvoreno, podrobno, bez stida i samoopravdanja, znajući da ih govoriš ne čoveku, nego Samom Bogu.
3. Ne mešaj u ispovest druga lica, ne žali se ni na koga, i ne staraj se da pravdaš sebe za učinjene grehe.
4. Bez pitanja duhovnog oca (sveštenika), ne govori ono u čemu nisi grešan, ili što nisi radio, da ne bi bio sličan Evanđelskom fariseju.
5. Treba se ispovedati sa tugom i skrušenim srcem zbog grehova kojima smo uvredili i ražalostili Boga.
6. Ispovedaj grehe svoje s verom u Isusa Hrista i s nadom na njegovo milosrđe. Jer samo ako verujemo u Isusa Hrista i nadamo se u Njega, mi možemo dobiti oproštaj grehova svojih.