GOTOVO JE – LUKAŠENKO OKRENUO LEĐA RUSIJI! Belorusija ide putem Ukrajine..

 Za sukob Moskve i Minska je ekonomski, ali se u Minsku za priprema ideološka baza.

Već nekoliko godina beloruske vlasti, kako se čini, tiho podstiču širenje takozvanog „litvinskog identiteta“, direktno orijentisanog za suprotstavljanje Ruskom svetu.

Koliko se u Belorusiji u tome uspeva?

Ministar inostranih poslova Litvanije – Linas Linkjavičijus – govoreći za TV kanal Delfi.tv, pokrenuo je pitanje rusko-beloruskih odnosa, koji su eskalirali u poslednje vreme. Po njegovom mišljenju, pobornici suvereniteta Belorusije i nezavisnosti od Rusije prolaze kroz tešku fazu, a Aleksandar Lukašenko ima sve manje vremena da odbrani suverenitet.

On je podsetio da Minsk nije priznao prisajedinjenje Krima sa Rusijom, ocenivši taj korak kao „element samostalnosti“ i posavetovao Belorusima da se približe „evropskom načinu razmišljanja, tokovima saradnje i dijalogu sa EU“.

Publicista Pavel Volkov nedavno je ocenio da je Lukašenko počeo da formira ideološki koncept „Belarusija nije Rusija“ još 2014. godine, u strahu od „krimskih događaja“:

„Teško je osporiti da je 2014-a bila prelomni momenat aktiviranja „drevnih Litvina“, ali ne i početni“. Iako se tokom 90-ih dosledno borio protiv „banderizacije Belorusije“, Lukašenko je u jednom trenutku počeo faktički sam da je predvodi.

U maju te iste godine, zvanična omladinska organizacija – Belorusko republikansko udruženje mladih – zabranila upotrebu Georgijevskih lenti tokom proslave 9. maja. U junu su u Vitebsku otkrili spomenik litvanskom knezu Olgerdu, koji je dugo i uspešno ratovao sa Moskvom.

Na istom mestu je obećan spomenik i litvanskom knezu Mindovgu. U julu, na Danu nezavisnosti, Lukašenko je po prvi put održao govor na beloruskom jeziku“.

Koncepcija „Belorusija nije Rusija“ uglavnom se zasniva na ideologiji tzv. litvinstva.

Kako je naveo prošle godine sajt AgitPRO, ovo nekada marginalno razmišljanje postepeno se probija na vrh beloruskih vlasti. Na primer, šef Radio-televizije Belorusije Genadij Davidko (odgovoran za propagandni rad) otvoreno naziva sebe Litvinom.

Litvini u Belorusiji sebe smatraju potomcima Velikog litvanskog vojvodstva (VLV), a samo VLV – evropskom državom koja je bila prinuđena da se ujedini sa „divljom i varvarskom Rusijom“.

Raspad VLV, prema ovoj koncepciji, lišio je Beloruse evropske budućnosti, zato treba obnoviti ideologiju i samosvest VLV i okrenuti Belorusiju ka Zapadu.

Istraživač Centra za socijalno-filozofska i antropološka istraživanja Instituta za filozofiju NAN Belorusije, Petar Petrovski, veruje da se istorijski sporovi mogu koristiti kao pokriće za poslovne i ekonomske protivrečnosti između Moskve i Minska.

„U Belorusiji je 70 odsto imovine u državnoj svojini. U Rusiji, postoji dosta velikih privatnih vlasnika. U tom smislu, neki od vlasnika, uprkos volji Kremlja, pretenduju na imovinu u Belorusiji.

A Belorusija se suprotstavlja tim planovima, što može štetiti ambicijama Gazproma i Rosnjefti. Ove protivrečnosti dovode do toga da ne možemo razumeti jedni druge. A ideologija je moneta za potkusurivanje“- naglašava Petrovski.

Moderna beloruska elita zasniva svoju ideologiju na kontinuitetu sa BSSR, tako da je ideja litvinstva implantirana uvek uz pomoć Zapada.

„Litvinstvo je prvenstveno rusofobska ideologija koja suprotstavlja Veliko litvansko vojvodstvo opšteruskoj istoriji. Međutim, pojavili su se određeni krugovi, finansirani od strane Zapada.

Njihove akcije imaju za cilj da razdvoje istoriju Litvanske Rusije od opšteruske istorije i da iskoriste ovaj mehanizam u aktuelnim političkim okolnostima, kako bi zavadile beloruski i ruski narod“- uveren je Petrovski.

Po njegovom mišljenju, većina Belorusa shvata da je VLV – Litvanska Rusija – deo sveruske teritorije koja se odvojeno razvila posle mongolsko-tatarske invazije.

„Litvinstvujućih – ima 10-15%, prema zapadnim anketama. A prema anketama Evroazijskog monitora, pristalica evroazijske integracije je više od 70 odsto Belorusa, – navodi Petrovski.

Viši naučni saradnik Instituta za filozofiju pri Akademiji nauka Belorusije Aleksej Dzermant ukazuje: „Ja sam video VLV kao jedan od neuspelih modela razvoja ruske državnosti. Ta politička formacija nije uspela da okupi oko sebe ostale ruske zemlje pa su počele krize i sukobi. Daleko uspešnija se pokazala Moskovija“.

Ideologiju litvinstva, podseća Dzermant, koristili su kolaboracionisti za vreme Drugog svetskog rata:

„Međutim, ti stavovi su toliko radikalni za Beloruse da nemaju nikakve šanse da dobiju bilo kakvu široku rasprostranjenost.

To su stavovi marginalne grupe. Samo, njihovi pobornici pokušavaju na svaki način da priči o VLV daju antirusko tumačenje“.

Istoričar je uveren da na državnom nivou neće biti ozbiljne eksploatacije takvih istorijskih događaja kao što je, na primer, Bitka kod Orše 1514. godine, u kojoj su se, kao što je poznato, borile vojske Moskvske kneževine i VLV.

„Nacionalistički orijentisani građani Belorusije organizuju nekakve proslave, ali se na njima okupljaju tek desetine ljudi.

Ti koncepti se, međutim, promovišu putem društvenih mreža“, – sumira Dzermant i dodaje:

„Istorija je prepuna ratova. Ali izvoditi iz svega zaključke da su Belorusija i Rusija tokom vremena konstantno bile u sukobu i još to projektovati na sadašnjost – čista je politička manipulacija, kreirana da bi se posejalo seme mržnje“.

Ruski politikolog Aleksej Martinov nazvao je realnim scenario u kome će Lukašenko pokušati da svojoj svađi sa Moskvom obezbedi ideološku osnovu i da počne da gradi paralelni identitet na osnovu sećanja na Veliko litvansko vojvodstvo.

„Za sada nismo čuli takve teze iz njegovih usta. Ali, takav diskurs je u Belorusiji primetan, uveliko se štampa odgovarajuća literatura. Shvatajući funkcionisanje beloruskog režima, može se pretpostaviti, da se to radi uz prećutnu saglasnost vlasti“, – ističe Martinov.

On napominje da su novinari koji su u decembru uhapšeni u Minsku, pisali analitičke materijale između ostalog i o ovom pitanju.

„U našem informacionom prostoru nepopularno je direktno govoriti o tim tendencijama jer smo veoma oprezni u vezi sa našim integracionim odnosima. Ali, to ne znači da tih tendencija nema. U stručnim krugovima to odavno izaziva ozbiljnu zabrinutost“, – navodi Marinov.

On je siguran da je apsolutna većina beloruskog društva protiv takvih tendencija, što se može snažno osvetiti Lukašenku na narednim izborima „ako se bude pridržavao legitimnih izbornih procedura“. A ako se ne bude pridržavao, posledice će biti žestoke.

„Ovakve naznake i ovakva metodologija ucene jako podsećaju na rusko-ukrajinske odnose pre deset godina“, ocenjuje Martinov – jer je upravo tako počelo i u Ukrajini. Sa namigivanjima, sa nekakvim mitovima o „velikim Ukrima“, a završilo se prevratom“.

„Lukašenko je gledao komšinicu Ukrajinu i video šta se s njom događalo. Janukovičeva sudbina nije zavidna. Ništa neću reći o tragediji u koju tone ukrajinski naroda zbog greške svojih lidera.

Kako to ne shvata Lukašenko – to je misterija. Janukovič je igrao igru između Rusije i Zapada, mislio je da je „lukavi Ukrajinac“. Ono što se desilo u Ukrajini moglo bi da bude ozbiljno upozorenje za Lukašenka, ali očigledno nije tako“- upozorava Martinov.

(za Fakti.org preveo: Srđan Đorđević)