Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Prođe deset godina, sekiracije, stresovi, ratovi, embargo, Hrvatska, Kosovo… Kažu, umro od stresa. Pa kako da ne umre?!
Jedni smo protiv drugih kao da smo Srbi i Hrvati, a ne Srbi i Srbi. Ponekad pomislim da su političari vanzemaljci koji su došli sa druge planete, dok za narod postoje drugačija pravila
Žarko Paspalj jedan je od košarkaških divova zbog kojih smo i u najmračnijim vremenima bili ponosni.
U karijeri je postigao toliko da je mogao da živi na bilo kojem mestu planete samo da je to hteo, ali je, kako kaže u intervjuu za Kurir, jedva dočekao da se 2005. vrati u Beograd. I nije mu žao, mada ga, kao i svakog normalnog čoveka, tišti što narod u ovoj zemlji nema život koji zaslužuje.
Jednom ste rekli – ne možeš da poštuješ državu koja ne poštuje tebe.
– Ovaj narod uz dobre smernice može da funkcioniše mnogo bolje. Da pokaže svoje kvalitete, jer niko ne može da mi objasni kako naši ljudi, kad odu u inostranstvo, postanu vredni, ambiciozni i perspektivni. Ovde im očigledno smeta sistem. A kad se to bude omogućilo, krenuće i ovoj zemlji. Narod to zaslužuje. Neka se nešto promeni za sedam godina, ali samo da postoje smernice. Slušamo da one postoje, možda ih na terenu još nema, ali nadajmo se da će ih biti. U suprotnom, ima svi da poludimo.
Šta vas najviše nervira u vezi s političkom scenom Srbije?
– Nivo komunikacije i odnosa. Malo je zajedničkih interesa, jedni smo protiv drugih kao da smo Srbi i Hrvati, a ne Srbi i Srbi. To me mnogo sekira. Oko osnovnih stvari ne možemo da se složimo. Ponekad pomislim da su političari vanzemaljci koji su došli sa druge planete, dok za narod postoje drugačija pravila.
Umeli ste da potkačite političare, koji, kako ste rekli, misle samo na svoju zadnjicu.
– Kad ostvare svoje ambicije, koje se mere količinom novca, valjda bi trebalo da postoji drugi, ljudski element kad izađeš napolje i vidiš da su ljudi nesrećni i nenasmejani. Mislim da je to imperativ za nekog ko može da pomogne, a to ne radi, da svi povedemo računa o ionako kratkom životu. Prođe deset godina, sekiracije, stresovi, ratovi, embargo, Hrvatska, Kosovo… Ovde bi i najnormalniji poludeo, brate mili. Kažu, umro od stresa, pa kako da ne umre?
Mogli ste da živite gde god ste hteli, ali ste se ipak odlučili za Srbiju. Zašto?
– Nisam mogao da dočekam trenutak da se vratim. Normalno, imao sam želju da počnem neki posao, ali nije išlo. Najverovatnije mojom krivicom, nisam bio iskusan. Međutim, Beograd mi je drag, ima potencijal da bude jedan od najboljih gradova u Evropi. Eto, i Danilović je to uradio, i Divac je pokušao. Ljudi vole da budu sa svojima.
Kako komentarišete izjavu Danila Ikodinovića da će svoje dete usmeravati da ode odavde?
– S jedne strane, kad su u pitanju osobe koje su ti važne u životu, moraš da budeš pragmatičan. Uz svu našu želju da ovde bude bolje, to se ne dešava. Pa ako želim da zaštitim dete, da pronađem bilo koji način da ga pošaljem negde gde će imati mogućnost da napravi nešto od svog života, zašto da ne ode!
Ono što je Dača rekao je u redu. Biće još više kad jednog dana budu mogli da se vrate, da žive s nama i da se ostvare. Do tada, neka svi idu napolje! Pa kad im gospoda omoguće dobro školstvo, zdravstvo, posao, da onda njihovi talenti i kvaliteti dođu do izražaja i da tako pomognu državu.
Približavaju se izbori, šta uopšte poručiti ljudima?
– Svakome prema nameni, ne mogu da dam konkretan savet. Glasaće za crvene, zelene, šarene… ima ih raznih. Misle da će im doneti bar nešto malo od onoga o čemu smo pričali.
Da li ste odlučili da izađete na izbore?
– Onako, razmisliću.
Vidite li svetlo na kraju tunela?
– Nadam se, kroz tu nadu se trudim da vidim, pa makar i pogrešio. Inače ćemo da izgorimo. Ima da udaramo glavom o zid i čekamo da prođe ovo malo života. Mislim, uradilo se nešto, napravili su put, probili su tunel, asfaltirali tri ulice… To ne može da se odnese.
Digla se poprilična prašina oko ploča Studija B koje ste spasli sa deponije. Gde su one sada?
– Imao sam izvrsnu komunikaciju s Narodnom bibliotekom Srbije i uz veliku sreću sam ih vratio tamo gde pripadaju. Tamo će biti smeštene uz još oko 20.000 drugih ploča. Veoma sam zadovoljan, oni će to najbolje da čuvaju.
Neke naslove ste sigurno zadržali.
– Da, sedamdesetak primeraka. Radi se o stariji izdanjima, uglavnom festivalima. Imam veliku kolekciju ploča. Muzika mi je hobi dugi niz godina. To je nekad bila velika stvar, mlađi o tome mogu samo da čuju iz priča.
Šta od muzike najviše sluša Žarko Paspalj?
– Uvek su mi smetale podele. Ne mogu da slušam tešku alternativu, rejv ili hip-hop. Na kraju krajeva, počeo sam s narodnom muzikom. Kad sam došao u Beograd, uz suprugu sam potpuno promenio žanr. Počeo sam da slušam džez, soul, bluz, grčku, pa i disko muziku. Volim sve da čujem, ne obazirem se na trendove.
Imate još jednu strast, to su motori „harli-dejvidson“ i oldtajmeri. Otkud to?
– Oduvek me zanimalo sve vezano za dobre automobile i motore, stalno nešto čačkam i popravljam. Moja žena ne može da shvati tu energiju i želju da nešto što je staro toliko sređujem.
Sa 23 godine ste otišli u NBA kao najbolje krilo Evrope. Šta vas je sprečilo da tamo napravite bolju karijeru?
– Prosto izbor trenera. On nije smatrao da za mene ima prostora, za razliku od većine drugih. Da sam dobio pravu šansu, pa da je nisam iskoristio, to bi bilo nešto drugo. Ono malo što sam igrao bilo je slatko. Mogao sam da igram s njima i te kako.
Pominjana je i vaša navika da volite da zapalite cigaretu.
– Kad pokušaju da ti pronađu nešto loše, uvek izvuku te cigare. To može da bude opaska, ali ne i važna zamerka. Malo ljudi zna da sam na pola sezone molio Grega Popovića, koji je bio pomoćni trener, da me klub uključi u trejd s Golden Stejtom, ali glavni trener je to odbio. Mislim da bih u Voriorsima iskočio.
Kažu da je Gregu bilo baš krivo što ste se vratili u Evropu.
– Izgradili smo izvanredno prijateljstvo. On je vizionar, među prvima je shvatio da se košarka igra i van SAD, da postoje neki mladi ljudi koji su dovoljno dobri da zbog kvaliteta budu deo njihove lige.
Da li je istina da ste prvih mesec dana bili podstanar u kući Grega Popovića i da ste zbog jezika imali specijalnu vrstu komunikacije?
– Jeste. Ja sam mnogo treptao, a on mnogo slušao. Bavili smo se prostim stvarima, trenirao sam po sedam sati. Stanovao sam kod njega dok moji nisu došli. Mislim da se to nije dogodilo nikad u istoriji NBA.
U međuvremenu je Greg postao legendarni trener Sparsa, a pre dve godine javio vam se na telefon pola sata nakon osvajanja prstena.
– Pa da. Smatram ga za više od prijatelja. Celu noć smo gledali tu utakmicu na nekom splavu. Nas troje-četvoro je ostalo do šest ujutro da ispratimo osvajanje titule. Posle pola sata kažem, ajde da ga okrenem. I javi se čovek. Znači da si mu posebno drag i da te ceni. Kao i ja njega.
Da li ste kod Saše Đorđevića, za vreme dok ste igrali zajedno, primećivali trenersku crtu koju danas ispoljava?
– Ne baš, ali to apsolutno ništa ne znači. Svi mi imamo dovoljno košarkaškog znanja, za Saleta mislim da ima talenta i da je trebalo mnogo ranije da se opredeli za trenerski poziv. Drago mi je što je preuzeo reprezentaciju, doneo je novu, dobru energiju. Moramo da odemo na Olimpijske igre i da jurišamo na medalju. On gazi baš dobro i ništa tu ne bih dirao.
Kako komentarišete sve što se poslednjih godina desilo u KK Partizan, koji je od fajnal-fora Evrolige spao na borbu za opstanak u ABA ligi?
– Dovoljno je godinu ili dve nesnalaženja s finansijama, ne ulazim u to kako se desilo. Partizanu je uskraćena mogućnost da dođe do kvalitetnog novca i tu je kraj. Klub je i ranije bio na ivici, ali je bar na nešto mogao da računa. Kad se Danilović u jednom trenutku povukao, a s njim i Divac, neki drugi ljudi su potpisali tragičan ugovor s Marfin bankom i to se i danas vuče. Ali mislim da će Partizan ponovo doći na svoj nivo, jer energije i entuzijazma ne nedostaje.
Vi ste bili u klubu na njegovom novom početku, ali ste se povukli. Da li biste se vratili i pod kojim okolnostima?
– Ne želim uopšte da se bavim košarkom. Mogu savetodavno, drugarski. Iznad Partizana i Zvezde postoji nešto drugo, što se zove košarka. Organizacija nas je dovela dotle da budemo to što jesmo. Nisu Partizan i Zvezda bogomdani, samo je košarka bogomdana.
Poznato je da ste imali srčanih problema. Kakvo je danas vaše zdravstveno stanje?
– Korektno. Ne mogu da odem na Olimpijske igre kao sportista, ali kao gledalac, da.
U kojoj meri ste zadovoljni saradnjom između OKS i Ministarstva sporta?
– Uvek može bolje. Da imaju želju i da nešto rade, sigurno da je tako. Ne znam šta bih rekao, donet je novi zakon o sportu. Ima u njemu dobrih stvari. Neke koje ne zadiru u politiku i logične su trebalo je da se ranije nađu tu. Novca uvek nedostaje, svi su dobili manje, pa i mi. To me malo vređa, ovo je olimpijska godina i trebalo je da dobijemo znatno više.
BIĆEMO BOLJI NEGO U LONDONU
Nalazimo se u olimpijskoj godini, da li ste kao potpredsednik OKS zadovoljni kako smo ušli u nju?
– Osim problema s komarcem Žikom, treba svi da budemo više nego zadovoljni. Ovo je najozbiljnija godina za sve nas u sportu i ona treba da nam donese samo optimizam, sreću i zadovoljstvo, a i malu brigu da nam svi sportisti budu zdravi. Prošla godina je bila fantastična i daje nam nadu da bismo u Riju mogli da prođemo bolje nego u Londonu. Teško je reći čija je to zasluga, ali možemo svi da uzmemo na sebe pomalo u smislu obezbeđivanja najboljih uslova. Ipak, sportisti su najzaslužniji.
SVE BIH DAO DA JOŠ IGRAM
Šta biste danas poručili 35-godišnjem Žarku Paspalju, koga je počelo da muči srce?
– Ne bih razmišljao o problemima, već samo kako da produžim karijeru. Tek kad prođe, shvatiš koliko si nešto voleo. Sve bih uradio da igram još nekoliko godina. Ostavio bih cigarete, još disciplinovanije živeo. To je tako kratak period, a tako lep. Divac je to uspeo, igrao je koliko god je mogao. Doduše, mnogo rano smo počeli. U prvi tim sam ušao sa 16 i po godina.
(Kurir)
