Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Miroslav Lazanski
„Guansi” je fraza koja na kineskom znači veze i politička volja. Možda je „guansi” upravo to što kineski predsednik Si Đinping i delegacija oko njega uspostavljaju ovih dana u Srbiji, zemlji koja ima perspektivu najvišeg rasta privrede u ovom delu Evrope.
Najviši nivo kineske delegacije, dužina posete i kineski mediji, koji su i pre posete, naravno i sada, izveštavali o njoj, zapravo, svedoče o političkom i ekonomskom prioritetu koji Srbija na Balkanu ima za Kinu.
Da li to Srbija igra na ekonomsku kartu Kine protiv EU i SAD? Ili je to samo multipolarna vizija sveta sadašnje srpske vlade, a privreda je ključni deo te vizije. Srbija nije u tome izuzetak, kineska ekonomska groznica trese Evropu već dvadesetak godina.
Prema nekim procenama EU i Kina već su sada jedna drugoj i najveći trgovački partneri. I ne samo to, EU i Kina su strateški partneri koji sarađuju u raznim oblastima: od ekologije do evropskog programa satelitske navigacije „Galileo”.
Francuska, koja je bila i evropski pionir u uspostavljanju bliskih veza sa Kinom, i Velika Britanija imaju redovne sastanke s kineskim stručnjacima za bezbednost, a kinesko vojno osoblje se školuje u vojnim akademijama širom EU.
Dakle, debata o Kini imaće sve veći značaj u transatlantskim odnosima, bliska saradnja između EU i Kine ne čini srećnima Amerikance. Jer, Amerika je bliski saveznik Tajvana, ekonomskog rivala EU i Kine u Jugoistočnoj Aziji.
Današnji stav EU prema Kini je klasičan primer diplomatije prodavača, kada su ulog veliki ugovori, ništa drugo nije važno. Kina je ogromno tržište s trenutnim potrebama koje cela EU ne može da zadovolji, Kina je najveći primalac stranih ulaganja, Kina je prva, ili druga trgovačka sila u svetu, prva, ili druga ekonomija sveta.
Što bi ekonomisti rekli: „Ako niste u Kini, niste u igri.”
Srbija je skoro simbolično prisutna na kineskom tržištu, naš izvoz je negde oko 20 miliona dolara. Samo prodaja francuske vode „Evijan” u kineskim hotelima višestruko premašuje celokupan srpski izvoz u Kinu.
Klasa bogatih Kineza formira se brzim tempom, već sada se procenjuje da u Kini ima oko 120 miliona potencijalnih potrošača zapadnih proizvoda, koji jedva čekaju da probaju italijanske delikatese, ili da nose kožnu galanteriju Luja Vitona.
Doduše, evropske i svetske modne brendove možete i da iskopirate po mnogo nižoj ceni, a Kinezi nisu samo imitatori, oni su inovativni imitatori. Ne bih se začudio da Kinezi nemačkom tržištu ponude potpuno opremljeni automobil „folksvagen golf” za nekih 4.000 evra. Bolji od originala…
Gde je u svemu tome Srbija? Naše su mogućnosti, pre svega, geopolitička pozicija u ovom delu Evrope. Dunav, železnički i putni koridori od Grčke do Mađarske. Mi smo za Kinu idealna lokacija za „meki” ulazak na tržište EU.
Hoće li zbog toga biti sumnjičenja od strane Brisela? Verovatno da hoće, ali kada je Kina u pitanju, svaka članica EU gleda pre svega svoje nacionalne, ekonomske interese. Pre nekoliko godina američki je kongres objavio neke izveštaje o političkim slobodama i ljudskim pravima u Kini.
Peking je momentalno odgovorio odustajanjem od kupovine stotinak putničkih aviona „boing” i preusmeravanjem na evropske avione tipa „erbas”.
U Sijetlu su bili očajni zbog toga, kongres je malo ublažio procenu stanja političkih sloboda i ljudskih prava u Kini, ali bilo je kasno. Kineze je lako naljutiti, a i u poziciji su da dugo pamte i ne praštaju.
Ekonomske šanse Srbije u razmeni sa Kinom leže, pre svega, u oblasti vojnoindustrijske saradnje.
Postoji nekoliko naših projekata koji su Kinezima interesantni, od tenkovskih motora povećane snage, modifikacije i modernizacije ruskih PVO sistema starijeg tipa, do raketnog sistema „alas”. Kina je najveći svetski uvoznik naoružanja i vojne opreme, godišnje u te svrhe potroši nekoliko milijardi dolara.
No, Peking ima problema da staru sovjetsku vojnu tehniku održi u operativnom stanju, kineska vojna industrija još uvek nije sama sebi dovoljna. Rusi prodaju Kinezima i lovce su-27 i su-30, i razarače klase „sovremeni”, i klasične dizel-električne podmornice „kilo”, ali nerado prepuštaju drugima svoju najmoderniju tehnologiju.
Naravno da Srbija ne može u domenu najmodernije vojne tehnologije da ponudi Kinezima nešto epohalno. Doduše, imali smo uoči raspada SFRJ napravljen funkcionalan model kokpita za novi jugoslovenski nadzvučni avion, model gde pilot upravlja nekim funkcijama aviona uz pomoć glasa.
To je tada bilo vrhunsko dostignuće. Propala država, niko više to dostignuće ni da spomene. Možda bi za Kineze to i danas bilo zanimljivo.
Ono što od nas još mogu da saznaju svakako je naše iskustvo iz zajedničkih vežbi sa državama NATO-a. Kineska je armija vrlo zatvorena za javnost i nema neko iskustvo iz zajedničkih vežbi sa stranim armijama, osim sa Rusima, i jedne male vežbe sa američkom mornaricom pre više godina. Na tom su planu vrlo radoznali.
(Politika)
