Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Fjodor Lukjanov
Događaji povezani sa predsedničkom kampanjom u SAD tokom poslednjih nekoliko dana obećavaju čitavom svetu ozbiljne posledice.
Nakon pobede Donalda Trampa na prajmeriz u Indijani, njegova dva poslednja suparnika u borbi za republikansku nominaciju izašla su iz trke.
Sprečavanje skandaloznog milijardera da učestvuje na izborima kao kandidat „Velike stare partije“ najverovatnije neće uspeti, iako će to na republikanskom kongresu pokušati.
Nezavisno od ishoda u takvom takmičenju, velike su šanse Hilari Klinton da pobedi, a to označava veliki politički potres i degradaciju raspoloženja američkog društva.
Barak Obama objavio je kolumnu u listu The Washington Post. Predsednik SAD još jednom je izjavio, ali još oštrije nego ranije, da baš Amerika i njeni saveznici treba da pišu pravila svetske trgovine, ne dozvoljavajući nikom drugom da to radi, pre svega Kini, i to potpuno direktno.
U tekstu šefa američke države nalazi se otvorena preporuka izbornoj kampanji u kojoj kineska tema igra primetnu ulogu.
Konkretan cilj je da Kongres SAD što pre ratifikuje TPP – Trans-pacifičko partnerstvo, trgovinsko-ekonomski sporazum koji je u novembru prošle godine potpisalo 12 zemalja pod zaštitom Vašingtona.
Zvanični Pariz saopštio je da nije spreman niti da želi da u ovom trenutku potpisuje Trans-atlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP) – američko-evropski pandanTPP, o kojem Obamina administracija planira da završi pregovore do odlaska sa političke scene u januaru 2017.
Ovo upozorenje imalo je odjeka i u drugim državama Zapadne Evrope, pre svega u Nemačkoj. Tome je prethodilo curenje poverljivih materijala o razvijanju procesa, iz kojih sledi da
Sjedinjene Države vrše snažan pritisak na EU, primoravajući je da prihvata uslove koji su nepovoljni za ujedinjenu Evropu.
Ove tri novosti staju u jedan red, budući da pokazuju u kom pravcu se razvija politika najmoćnije države na planeti, čiji prioriteti i stavovi određuju globalne tendencije.
Tramp je postao pravi šok za politički establišment. Niko nije mogao ni pretpostaviti da će njegov manir zapanjujućih ispada i otvorenih provokacija zbrisati nekoliko mnogo iskusnijih suparnika koji uz to imaju veliki broj „veza“.
Fenomen Trampa je u njegovoj sposobnosti da na biračka mesta dovede ranije pasivan deo stanovništva, sve siromašniju srednju klasu i one koji su sve uplašeniji zbog kotrljanja prema dnu socijalne lestvice.
Građevinski magnat iz Kvinsa nudi jasan odgovor ko je kriv – korumpirana vladajuća klasa koja je zaboravila na narod i koja umesto da brine o običnom Amerikancu i sopstvenoj ekonomiji otvara zemlju za jeftinu radnu snagu (Meksikance) i za jeftinu robu (kinesku).
Tramp igra na realnom, sve većem i sveprisutnom rascepu u kojem sve globalizovaniji najviši sloj učestvuje u međunarodnim procesima, živi od drugačijih stvari i brine drugačije brige od većine, koja je kao i ranije povezana sa nacionalnim tlom.
To se svuda dešava, ne samo u Americi. Evropske partije koje protestuju – produkt su te iste protivrečnosti, samo što je u Starom Svetu njihov neprijatelj institucionalizovan u – Evropsku uniju, bezdušnu, nadnacionalnu birokratiju koju niko nije birao.
Nedavni skandal sa panamskom ofšor-zonom, koji je sa nama svojstvenim kompleksom proganjanja, u Moskvi interpretiran kao antiruska provokacija, u stvari je neuporedivo sveobuhvatnija akcija. Ne može se naći bolji primer koji potvrđuje kako čitava svetska vrhuška (uključujući i nezapadne zemlje) živi u globalnom finansijskom svetu odbijajući da plati, čak i poreze sopstvenom budžetu.
Fenomen Trampa i Bernija Sandersa (demokrata-socijalista, drugo otkriće te kampanje) demonstrira šta društvo zaista zabrinjava i koliko se ljudi otuđuju od vlasti.
Ubeđujući unutrašnji auditorijum, domaćin Bele kuće prelazi na otvoreno anti-kinesku retoriku i naglašava ko je konkretno cilj. Gotovo bi se moglo reći da je to slučaj bez presedana.
Liberalna globalizacija uvek je bila jaka u tome što je na rečima odbacivala igru na sve ili ništa. U njenoj osnovi bila je tvrdnja da su pravila koja se predlažu univerzalna i pravedna, da nisu ni protiv koga, dakle – za svakog su korisna.
Odustajanje od tog principijelno važnog postulata dovodi do ozbiljnih promena.
Sjedinjene Države kao lider globalnih procesa već od kraja 1980-ih godina faktički priznaju da su promenile stav.
Umesto upravljanja jedinstvenom svetskom ekonomijom, kao što se ranije pretpostavljalo, uzet je kurs na fragmentaciju i stvaranje amerocentričnog jezgra koje je suprotstavljeno ostalima.
Stoga treba napraviti izbor: ili uklapanje u mnogo čvršće zapadne institucije (partnerstva pod američkom upravom), ili traženje novih načina za obezbeđivanje sopstvenog rasta i razvoja u uslovima koji su kao i ranije uslovi uzajamne zavisnosti, ali već necelovite globalne ekonomije.
Za razliku od Rusije, koja voli da „skreše u lice“, Peking reaguje oprezno ne želeći da učini nepopravljiv potez. Stoga je i reakcija na nagli Obamin ispad bila veoma uzdržana.
Međutim, to ne znači da je Kina spremna da se prilagođava za svaku ulogu koju god joj predlože SAD.
Naprotiv, u poslednje vreme postupci, kao što su definisanje koncepcije „Jedan put, jedna zona“ i podrška Sveukupnom regionalnom ekonomskom partnerstvu, do doslednog povećanja vojnih kapaciteta – dokazuju da Peking traži načine da: 1. – izbegne američki model, 2. – da u slučaju nepovoljnog razvoja događaja, bude spreman da se suprotstavi.
Ništa od toga Kina nije želela da čini. Njoj je više nego odgovarala situacija od 1980-2000., kada je bez izjava o velikim ambicijama vešto koristila mogućnosti koje joj je davala liberalna globalizacija na američki način. Sada odustajanje od uobičajenog i sasvim komfornog sistema prate teškoće.
Međutim, američka politika ne daje šanse za povratak u prošlost. U predsedničkoj kampanji čuju se ili pozivi da se potpuno ograniči slobodna trgovina (većina republikanaca, a treba pomenuti da se protiv TPP izjasnila čak i H. Klinton), ili da isključivo bude u službi Amerike, redukujući mogućnosti ostalima (Obama).
Naravno, izbori će se završiti, a izabrani predsednik, koji god bude, moraće da sprovodi suptilniju politiku u odnosima sa stranim partnerima. Ipak, raspoloženja društva neće nikud otići, a Amerika će nastaviti da se menja u pravcu velikog protekcionizma.
I to je kraj modela globalizacije kraja HH veka – početka XXI veka i početak nečega potpuno novog.
Za Rusiju i Kinu to znači da se strategije njihovog razvoja više ne mogu graditi na ideji integracije u „američki svet“ – u koji više ili ne zovu, ili nude uslove koji brinu čak i najbliže saveznike Vašingtona.
(Fakti)
