BILA SAM UVERENA DA NIKAD NEĆU DOBITI RAK: Ispovest Beograđanke kojoj je promakla izraslina koja je mogla da je košta života!

– Bolest sam sama otkrila, prilikom tuširanja sam napipala izraslinu na levoj dojci. Ne znam zbog čega, ali odmah sam pomislila na najgore – započinje priču Beograđanka koja je pre tri godine otkrila da boluje od raka dojke

N.S (56) iz Beograda avgust 2012. godine bio je drugačiji od svih prethodnih, jer je tog leta saznala da boluje od raka dojke, iznenada i bez ikakvih simptoma koji su mogle da naslute bolest. Osetila je šok, nevericu i ogroman strah koji su se u jednom trenutku pretvorili u borbu za život, koju je ona na kraju dobila. Sad nigde ne žuri i ništa ne mora, osim da brine o sebi i živi.

– Bolest sam sama otkrila, prilikom tuširanja sam napipala izraslinu na levoj dojci. Ne znam zbog čega, ali odmah sam pomislila na najgore – započinje priču.

U vreme kad se pojavila bolest, bila je u najboljoj snazi, imala je energije za sve. Redovno je odlazila na ginekološke preglede, nije propuštala kontrole kod stomatologa, ali je na grudi zaboravila, “promakla joj je izraslina koja je mogla da je košta života”. Ubrzo nakon toga je otišla na Onkološki institut u Beogradu.

– Nikome nisam rekla, htela sam sve sama da odradim. Razmišljala sam: “Ako je najgore, reći ću porodici”, želela sam da ih zaštitim, što je bila velika greška. Sve odmah treba reći – dodaje ona.

Na pregledu je doživela drugi veliki šok.

– Kad ti lekar saopštava o čemu se zapravo radi, kad te on pregledom i pitanjima: “Šta je ovo?”, “Kad ste ovo primetili?” navede na to da očekujete dijagnozu tumora dojke, onda shvatite da ste postali njegov pacijent – otkiva ona.

Ova majka troje dece, od kojih najstarije ima 30, a najmlađe 14 godina, nije znala ništa o raku, a niko u njenoj porodici i okruženju nije bolovao od te bolesti.

– Mislila sam da je to kraj, da neću moći da pobedim bolest, da nema borbe, da nema ničega, da se život završava, da nema leka ni izlečenja – nastavlja ona.

Prvi strah je sakrila od porodice, ali bolest nije mogla da sakrije.

– Suprug nakon te vesti dva dana nije izlazio iz kuće, nije mogao da dođe k sebi. Deca su prihvatila sa dosta emocija, suza, doduše, malo bolje od njega. Umeli su da mi kažu: “Mama, sve ćemo to proći” – dodaje.

Zbog porodice je odlučila da se bori, jer su “suprug i deca to očekivali od nje”. Kako je rekla, taj preokret iz straha u borbu se desio odjednom i nije bilo povratka natrag. Njen tumor nije bio genetski uzrokovan niti je bio hormonske prirode. Stadijum bolesti i vrsta tumora su bili takvi da se očekivalo da će hemoterapija smanjiti izraslinu.

– Od septembra 2012. do aprila 2013. sam primala hemoterapiju. Prve četiri ture nisu dale rezultate kako se očekivalo, pa sam primila još šest terapija. Hemoterapija je bila neophodna priprema za operaciju – dodaje.

Prvu fazu lečenja je dobro podnela, nije bilo mučnina ni bolova, dok je najgori bio onaj psihički deo.

– Dok traje terapija, postajete čovek biljka, isključeni ste iz svih životnih tokova i aktivnosti koje ste do tad imali – nastavlja ona.

Uspela je da pobedi i taj psihički deo, a borbu je umeo i njen suprug da olakša. Nakon hemoterapije, ulazio bi u njenu bolničku sobi i “neobavezno” pitao: “Kako si?”, kao da je taj dan bio kao svaki drug. Sa suprugom je, koji je uz nju bio 24 sata, dan nakon terapije šetala Kalemegdanom.

– Dosta mi je značilo i što su mi lekari posle svake terpije govorili da je bolje, svaki put je bilo sve bolje. Počela sam da verujem da mogu da pobedim bolest. Za mene je najveća motivacija bila mlađa ćerka koja je tad imala 11 godina. Svaki put kad sam dolazila sa terapije, ona bi me pogledala da vidi kako sam podnela terpaiju, taj pogled je bio moja snaga i energija – poručuje.

Zbog hemoterapije je izgubila nokte, trepavice, “nijedna dlaka na njenom telu nije postojala”. Lečenje je fizički potpuno promenilo, ali ipak je znala da se našminka, stavi periku i izađe na ulicu. Kad je sve počelo da se vraća na staro, tad se javila velika želja za sređivanjem. Birali su se posebni šamponi za kosu i posebne kreme za lice.

Lekari su joj saopštili da je jedini način da se rak pobedi uklanjanje leve dojke. Za mnoge žene je njihov izgled važan deo indentiteta.

– Sasvim slučajno sam na televiziji videla prilog o Jaminki Lukić, predsednici Udruženja za borbu protiv raka dojke, “Budimo zajedno”, a kako se to Udruženje nalazi u blizini mog stana, suprug mi je predložio da odem da vidim šta se tamo dešava – priča.

Tamo je upoznala “svoje drugarice, saborce, žene koje su pobedile rak”.

– Videla sam da su te žene žive, zdrave, da idu u pozorište, u bioskop, da štrikaju, kuvaju, da rade sve ono što sam ja ranije radila. Pomislila sam: “To je to, tako ću i ja”. Videla sam da te žene, bez jedne ili dve dojke, žive, rade, to su bile lepe, našminkane žene. To što nisu imale dojke, niko na ulici nije znao, znale smo samo mi- ističe naša sagovornica.

Mastektomija je urađena krajem aprila 2013, a posle tri dana je napustila bolnicu. Lečenje je nastavljeno terapijom zračenja, koja je trajala mesec dana. Posle toga bila je “zvanično zdrava”. Sad na svakih šest meseci odlazi na kontrole kako bi proverila da je i dalje tako.

– Na svakoj kontroli se plašim, nažalost. Pokušavam da to istisnem koliko god mogu. Svaka kontrora je strah, velika strepnja, a kad vam lekar kaže da je sve u redu, doživite najveću sreću – poručuje.

Iako strah postoji, kad bi se bolest, “ne daj, Bože, vratila”, bila bi još jača i čvršća jer sad zna da može da pobedi bolest. Kako bi ostala zdrava, promenila je svoj život.

– I to se sve promenilo, od toga kad ležem, kad ustajem, nigde ne žurim, što ne uradim danas, mogu sutra, što se kaže sve mi je ravno do Kosova- kaže kroz smeh.

Slatkiše je smanjila, ali ih se nije odrekla, primenjuje savet lekara da je umerenost lek za sve. Svoju stariju ćerku redovno podseća na preglede, a ženama koje se bore sa rakom poručuje:

– Ne plašite se, iz cele priče možete da izađete kao pobednik ako imate jaku volju, stavite sebe na prvo mesto, a sve bolesti iza vas – kaže ona.

Onim ostalima savetuje da ne zaborave na preventivu i na redovne preglede. Posle razgovora otišla je na pozorišnu predstavu. “Sveti Georgije ubiva aždahu” nekako je baš dobar izbor za poslednje zimske dane.

(Telegraf.rs /Žena.blic)