Mirjana Bobić Mojsilović: „Ko je ovde lud?“

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

Ko je ovde lud?

To je pitanje koje bi ovih dana svako mogao da postavi, samo prilikom ovlašnog pregleda naslovnih strana domaće štampe.

Sa jedne strane, javlja nam se da nam Putin šalje migove, rakete i da „niko ne sme da nas bije“, dok sa druge strane, prosečan čitalac novina ne može da razume ko to preti Srbiji i čime: EU svakog dana šalje ponekog emisara da izjavi kako je Srbija ključni faktor mira na Balkanu, i kako joj takav status obezbeđuje mirotvoračka politika srpske vlade, te da će zbog toga Srbija jednog dana biti primljena u EU, al` ka` će, ne znamo. Ipak, loše vesti iz Albanije, sa Kosova i sa juga Srbije, odjednom počinju da stižu jedna drugu.

Kosovo želi da formira svoju vojsku, albanski premijer Edi Rama, zatim i Hašim Tači sve češće pominju stvaranje Velike Albanije kao realne mogućnosti, a na to se ovih dana nadovezao i predsednik Opštine Bujanovac Jonuz Musliju, koji je izjavio da zvanična Tirana ima punu podršku za ujedinjenje Albanije i Kosova, ako izostane njihova evropska perspektiva, ali ne bez Preševa.

„Unija Albanije sa Kosovom bez Preševske doline, bez Medveđe, Bujanovca i Preševa, besmislena je. Sada je ključni trenutak da Albanija i Kosovo pokažu Srbiji da je to deo Albanije u koji ne treba dirati.“ Dodao je još i da „Srbija treba da bude srećna što Albanci neće tražiti i Niš“.

Na to je šef srpske diplomatije Ivica Dačić poručio: „Albanci bi trebalo da dobro odmeravaju svoje reči, jer nema na međunarodnoj sceni više njihovih zaštitnika koji su bombardovali Srbiju kako bi Kosovo oteli Srbiji. To se više nikad neće ponoviti“, i dodao da Srbija nikog ne provocira, ali se nikoga i ne plaši. I upitao da li će EU, SAD i Velika Britanija progovoriti.

I odgovor je stigao. Portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič je lepo javila da „umesto zapaljivih izjava, svi u regionu bi trebalo da se fokusiraju na reforme i saradnju“.

A reforme i saradnja vode nas na put evropskih integracija, pa u to ime treba valjda očekivati da u Nišu nazivi ulica budu napisani i na albanskom jeziku, da se požuri sa pravljenjem auto-puta Beograd – Tirana, pošto je poznato da je taj auto-put neophodan Srbiji jer bi svi građani Srbije pohrlili u Albaniju na more.

I, s obzirom na činjenicu, je l` te, da je poznato da put Srbije u Evropu ide preko Tirane, a ko to ne razume, nek se ponovo vrati na časove geografije.

Što se tiče fokusiranja na reforme i saradnju koje u ovim teškim trenucima preporučuju emisari EU, nije nelogično pretpostaviti da će se već neko, iz Srbije, brale, (!) potruditi da ućutka srpskog patrijarha koji se drznuo da na pretnje iz Tirane, Prištine i Bujanovca oštro javi vernom srpskom narodu da je u pitanju samo „pusti albanski san“.

Što se tiče regionalne saradnje, fokusiranja na reforme, gradnje auto-puta koji će omogućiti Ediju Rami i brzu vezu sa Bond- stil bazom i sa Evropom, sasvim je logično da Srbija uskoro odustane od gonjenja Ramuša Haradinaja, jer njegov batica preti da će napraviti haos u znak odmazde, i jer bi se to moglo shvatiti kao potpuno nepotrebno ustresanje harmoničnih odosa na Balkanu.

Takođe je logično da će u ime evropskog puta, EU integracija i umilnog glasa evropske portparolke, o čemu se uopšte ne piše u srpskoj štampi, Srbija morati da primi izbeglice iz Afrike i Azije, prema planu Karla Bilta, u iznosu od 4 odsto od ukupnog broja stanovnika, a ako se neko usprotivi, sasvim je jasno da je iz rukava lako izvući i makednoski scenario, tiranske stihove ili mandžurijskog kandidata.

Sa druge strane, činjenica je da je javno mnenje u Srbiji ionako umrtvljeno i razuslovljeno od bilo kakve reakcije na neku veliku temu kakva je državnost, teritorijalnost ili, ne daj bože, nacionalni interesi.

Ovde se sa više strasti, što neko reče, brani parking mesto, nego jug Srbije, koji se i tako i tako nikog ne tiče, s obzirom da nam mundijalisti već skoro tri decenije poručuju da Srbija mora da bude mala, da bi Evropa bila velika.

Pametnom čoveku je i samo ovo što čita u poslednjih desetak dana dovoljno da zaključi da je razvaljivanje Srbije ozbiljan i dugoročan projekat koji traje već dvadeset osam godina, bez prestanka, i da je uništavanje Srbije u moralnom pre svega, a zatim u političkom i državnom smislu, samo s vremena na vreme drugačije upakovano.

Drugim rečima, Srbija je već deportovana u Evropu, samo što nema nikoga da nam to javi.

(Večernje novosti)