Milan Ružić: Čega ćemo da se stidimo, ako se ponosimo ovim kako je sad?

Piše: Milan Ružić

Ovih dana se svi upinju da budu baš pametni u vezi sa odlaskom mladih ljudi iz zemlje, a naravno, prednjače političari. Svi su dobili uvid u statistiku i te cifre svakog časa ispaljuju na narod sa velikih ekrana kao da se priča o broju proizvedenih čarapa, a ne o mladim ljudima koji su otišli.

Elem, znamo da nam ljudi odlaze iz zemlje i ponavljaćemo to dok, za nekoliko decenija, ili vek najviše, ne nestane onaj misleći deo Srba. Mene čudi zašto niko neće da kaže zbog čega nam mladost odlazi iz zemlje!

Kako jedan doktor nauka da trpi svog nadređenog koji je jedva završio osnovnu školu? Koliko snage treba svršenom studentu da proguta svoje višegodišnje mučenje kada umesto njega posao dobije neko ko svoju diplomu ne zarađuje, već je kupuje? Kakvo to srce neće prepući od nepravde ako nam se traži svaka osim školske knjižice?

Gde su oni na koje su nas roditelji upozoravali rečima: „On je bio najgori đak, pa nemoj sa njim u društvo!“ Reći ću vam – eno ih tamo gde treba da budu odlikaši! Ta najgora društva, najlošiji đaci, bitange sa četiri razreda osnovne škole i kupljenom diplomom fakulteta nam vedre i oblače Srbijom dok ih pošten i učen narod gleda i ćuti! Ne mogu da shvatim ni obrazovani deo Srbije – zašto ćutati? Dajte da lepo uperimo prstom u nekoga i kažemo „za tebe znam da si jedva završio drugi osnovne“, pa neka je na vlasti sto puta!

Evo, prvi ću reći ja, pa se nadam da će još neko krenuti tim putem. Meni je muka od toga da mi ljudi koji znaju pola azbuke govore kako treba da pišem. Vrti mi se u glavi kada vidim ko se sve nalazi na čelima kulturnih institucija. Ne mogu više da podnesem da ovu zemlju neobrazovanih i nepismenih idiota sa diplomom nazivamo Srbijom!

Gde da odemo mi koji ovu zemlju volimo i želimo da je učinimo boljom, a jedina opcija koju imamo jeste da o tome govorimo sa istim ljudima koji su Srbiju sveli na ovo što smo danas? Kako da radim negde gde će mi naređivati onaj koji nikada nije radio, a nije baš redovan bio ni u školi?

Koliko nam još kupljenih diploma nedostaje da bismo postali najnepismenija nacija na svetu? Kako ne otići kada našu diplomu treba da potpiše neko ko ne zna slova, pa mu ni potpis ne ide baš najbolje? Do kada će se u ovoj zemlji ćutati na idiotluke, podvale i „naglo obrazovane“? Što lepo u svakoj školi ili na svakom fakultetu ne otvorimo šaltere za kupovinu diploma? Na ovaj način bi ti koji ih kupuju bar došli da vide gde su „studirali“, a studenti bi mogli videti ko je sve kupio diplomu!

I koje izbore mi mladi imamo, osim onih koji su svima u ovoj zemlji najvažniji? Kada mlad čovek odluči da ne ode iz Srbije, on sebi potpisuje garanciju da će trpeti sve one koji su potpisali račun za svoju diplomu! Ukoliko se neko drzne da kaže nešto u korist omladine, taj je odmah podrivač i rušitelj blagostanja ove zemlje. Ali, šta srušiti u zemlji u kojoj je već srušena nada u to da će u njoj reč imati obrazovani i pametni ljudi? Kojim još rušenjem mogu da nam priprete kada su nam srušili mladost i rasterali je po svetu? Kada neko priča istinu u Srbiji, koja mu je kazna gora od te što mu niko ne veruje?

Čega ćemo da se stidimo ako se ponosimo Srbijom ovakvom kakva je sad? Koga mi to imamo pravo da se odreknemo kada smo prihvatili sve one koji su bili najgori? Kome to imamo pravo da sudimo kada sude oni koji su i sami osuđivani? Kome da verujemo kada našim institucijama i životima vladaju oni koji ne vladaju sobom?

Šta, osim odlaska, očekivati od pametnih mladih ljudi koji u ovoj zemlji imaju samo jedan izbor, a to je – otići u inostranstvo ili u Parove?!

(Iskra)