Home / TEMA DANA / ANALITIČAR OTKRIO ŠTA SE SPREMA U SAD: Ne ukloni li „duboka država“ Trampa kao Niksona, pokušaće – kao Kenedija..!

ANALITIČAR OTKRIO ŠTA SE SPREMA U SAD: Ne ukloni li „duboka država“ Trampa kao Niksona, pokušaće – kao Kenedija..!

Piše: Srđa Trifković

Predsednički iz­bo­ri u SAD 2016. go­di­ne, po pi­ta­nju spoljnih po­slo­va, pred­sta­vlja­li su su­dar dve po­lar­ne su­prot­no­sti.

Posle poraza Hilari Klinton, šokantnog za američki dvostranački establišment, iz­gle­da­lo je da Do­nald Tramp – milijarder, ali od strane vladajuće elite prezrenii politički aut­saj­der – ima pri­li­ku da okre­ne no­vi list. Njegov slo­gan „Ame­ri­ka na pr­vom me­stu“ ni­je bio poklič he­ge­mo­ni­ste, već od­raz spo­zna­je da tre­ba od­ba­ci­ti glo­bal­nu imperiju i vratiti se tran­sak­ci­o­noj di­plo­ma­ti­ji u ci­lju trezvene zaštite ame­rič­ke bez­bed­no­sti i prospe­ri­te­ta u hob­sov­skom sve­tu.

Trampovo pred­iz­bor­no od­ri­ca­nje od te­žnje za glo­bal­nom domi­na­ci­jom i stav da se svet ne mo­že ob­li­ko­va­ti pre­ma vred­no­stima ame­rič­ke elit­e – ni­kad ni­je bi­lo pri­hva­tlji­vo kon­tro­lo­ri­ma me­dija i think–tank nomen­kla­tu­re.

Svi de­lo­vi oba­ve­štaj­nog, od­bram­be­nog i voj­no-in­du­strij­skog kon­glo­me­ra­ta – ukratko, duboka država SAD – od sa­mog po­čet­ka su pružali tvrdi ot­po­r Tram­po­vom po­ku­ša­ju da preispita definicije „in­te­re­sa“ i „pret­nji“. Po­seb­no im je sme­ta­lo što se drznuo da dir­ne u tri sve­te kra­ve kon­sen­zu­sa ame­rič­ke eli­te: (1) u nespu­ta­nu imi­gra­ci­ju, (2) tret­man Ru­si­je kao zakletog ne­pri­ja­te­lja SAD, i (3) carinama neopterećenu, globalizujuću „slo­bod­nu tr­go­vi­nu“.

Po­sto­ja­nje i de­lo­va­nje du­bo­ke dr­ža­ve SAD ni­je plod te­o­ri­je zavere. U američkoj prak­si i ne­ma po­tre­be za za­ve­rom, jer svi nje­ni pripadnici funk­ci­o­ni­šu po spon­ta­noj ma­tri­ci za­jed­nič­kog sistema vred­no­sti i zajedničkih in­te­re­sa. U po­na­ša­nju i od­no­si­ma iz­me­đu vrhova oba­ve­štaj­nih struk­tu­ra, analitičkih institucija, či­nov­nič­kog apa­ra­ta i me­di­ja vazda je pri­sut­na za­ve­re­nič­ka spremnost na kr­še­nje za­ko­na.

Ona je bila oči­gled­na i 2016. u pokušaju ključnih funkcionera FBI Džejmsa Komija i Pitera Stroka da ilegalnim manipulacijama istražnog postupka glavne federalne bezbednosne agencije obezbede pobedu Hilari Klinton. Uče­sni­ci u tom pro­ce­su, naravno, gaje duboki pre­zir pre­ma de­mo­krat­skim in­sti­tu­ci­ja­ma.

Da citiramo gđu Klin­ton, oni posebno preziru mo­ro­ne ko­ji su gla­sali za Tram­pa i koji na­sta­nju­ju „ze­mlju pre­le­ta“ (flyoverco­un­try) iz­me­đu dve oke­an­ske oba­le SAD, duž ko­jih pak ži­vi sav pri­sto­jan, li­be­ral­no-ko­smo­po­lit­ski svet.

Ope­ra­tiv­ci ame­rič­ke du­bo­ke dr­ža­ve bi­li su pro­tiv Tram­pa a pri­o­ri.

Njegove kritike na račun otuđene elite, koje je ponovio čak i prilikom inauguracije; nje­go­va kritika multilateralnih sporazuma i eko­nom­skog glo­ba­li­zma u celini; a pre svega njegovo odbacivanje globalno-imperijalne matrice i izričito pri­hva­ta­nje spoljnopolitičkog re­a­li­zma to­kom kam­pa­nje, bi­lo je u su­prot­no­sti sa nji­ho­vim ube­đe­nji­ma i in­te­re­si­ma establišmenta, iz­ra­že­nim u mo­ći i nov­cu.

Oni uistinu pred­sta­vlja­ju „va­šing­ton­sku mo­čva­ru“ či­je isuši­va­nje je Tramp u mno­go na­vra­ta na­ja­vio to­kom pred­iz­bor­ne kam­pa­nje.

Ta je močvara dobila kolektivni napad histerije posle Trampovog sastanka sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Helsinkiju 16. jula – a pogotovu nakon što je na konferenciji za novinare koja je usledila, odbio da podrži navodne nalaze američke obaveštajne zajednice o ruskom mešanju u izborni proces 2016.

Istog časa, na videlo su izbile latentne podele među republikancima, gde je stranački vrh vazda bio nenaklonjen Trampu.

Predsednik je propustio šansu da Rusiju direktno optuži za mešanje i da uputi strogo upozorenje oko budućih izbora“, vajkao se senator Lindzi Grejam, „što će Rusija smatrati kao znak slabosti“.

Republikanski senator Džef Flejk rekao je da su Trampove izjave „sramotne“: „Nikad ne bih pomislio da ću videti našeg predsednika da stoji pored ruskog predsednika i da krivi i SAD za rusku agresiju“.

Predsednik Predstavničkog doma Pol Rajan, takođe republikanac, poručio je Trampu da mora da ima u vidu da „Rusija nije naš saveznik“: „Nema moralnog izjednačenja između SAD i Rusije, koja ostaje neprijateljski nastrojena prema našim najosnovnijim vrednostima i idealima. SAD moraju da se usredsrede na to da Rusija bude odgovorna za to što čini i da okončaju njene podle napade na našu demokratiju“, i dodao da „nema dvoumljenja“ da se Moskva mešala u izbore 2016.

Republikanski senator Džon Mekejn, koji nikada nije video rat koji mu se ne bi dopao, rekao je da je Tramp napravio „svestan izbor da brani tiranina“ i da je ostvario „jedan od najsramnijih nastupa jednog američkog predsednika u mom sećanju“.

Senator Bob Korker iz Tenesija rekao je da Tramp čini da SAD izgleju kao slabić.

Demokrate su naravno otišle korak dalje. Daćemo tek jedan uzorak: njihov kongresmen Džimi Gomez je rekao da Tramp nastavlja da prodaje SAD Putinu i Rusiji, a ne braniti interese SAD je po njemu na granici izdaje.

Najuticajniji operativci duboke države nisu zaostajali u retorici.

Bivši šef Centralne obaveštajne agencije Džon Brenan, koji se na tom položaju nalazio od 2013. do 2017, ocenio je da je ponašanje Trampa u Helsinkiju bilo „ništa manje od akta izdaje“: „Ne samo da su Trampove reči bile imbecilne, nego je i on sam potpuno u Putinovim rukama. Republikanci-patriote, gde ste?“

Da se podsetimo: već 16. de­cem­bra 2016. go­di­ne, posle Trampove pobede ali pre njegove inauguracije, Oba­min iza­bra­nik Džon Bre­nan iz­neo je tvrd­nju – ne­pot­kre­plje­nu do­ka­zi­ma, ali medijski pre­zen­to­va­nu kao ne­sum­nji­vu – da je Kremlj saj­ber-operaci­ja­ma ak­tiv­no uti­cao na ame­rič­ke iz­bo­re.

Od tada je po­sta­lo savršeno ja­sno da je ame­rič­ka tzv. obaveštaj­na za­jed­ni­ca skroz pod kon­tro­lom ope­ra­ti­va­ca du­o­pol­nog esta­bli­šmen­ta.

U istom tonu – poput Brenanove optužbe za veleizdaju (sa jasnom implikacijom da je potreban impičment da bi se izdajnik u Beloj kući obuzdao) – bile su sročene zapenušene izjave bezbrojnih analitičara i medijskih komentatora, uvodničara vodećih dnevnih listova (Njujork Tajmsa i Vašington Post,a pre svega) i voditelja glavnih TV kanala, poput Andersona Kupera.

Ovo je savršeno predvidivo, jer kor­po­ra­tiv­nu me­dij­sku mašinu u SAD poseduju pripadnici iste elit­ne kla­se koja kontroliše i tokove novca, članove Kongresa i vojno-industrijski kompleks.

Od tre­nut­ka ka­da je ušao u kampanju, Tramp se su­o­čio sa ekstrem­nim ne­pri­ja­telj­stvom kor­po­ra­tiv­nih me­di­ja. Ono je u proteklih deset dana od sastanka u Helsinkiju poprimilo patološke razmere.

Sada u razgolićenoj formi vidimo kako deluje sprega ključ­nih kom­po­nen­ti ne­for­mal­ne vla­de u sen­ci.

Su­prot­no Tram­po­vim namerama, ne obazirući se na izbornu volju građana, oni su rešeni da nametnu svoju agendu. Ak­tiv­na sabota­ža iz­vr­šne vla­sti od stra­ne bi­ro­krat­skog apa­ra­ta predstavlja­ dodatnu pret­nju Tram­po­vom opstanku: kao što se videlo na primeru istražitelja FBI Pitera Stroka, fe­de­ral­na birokrati­ja pred­sta­vlja mo­no­lit­ni ba­sti­on li­be­ral­nog establišmen­ta.

To­kom pred­iz­bor­ne kam­pa­nje 2016, čak 95% do­na­ci­ja činovnika za­po­sle­nih u četrnaest fe­de­ral­nih agen­ci­ja pri­pa­lo je kampanji Hi­la­ri Klin­ton.

Li­der de­mo­kra­ta u Pred­stav­nič­kom do­mu Nen­si Pe­lo­si već je po­čet­kom fe­bru­a­ra 2017. po­me­nu­la mo­guć­nost Tram­po­vog impičmenta. Da bi tu mo­guć­nost dr­ža­li kao traj­ni adut, u beskraj se nastavlja mučna inkvizicija spe­ci­jal­nog is­tra­ži­te­lja Ro­ber­ta Mjule­ra o na­vod­nim ve­za­ma Trampo­ve kam­pa­nje sa Ru­si­ma. To što po­sle pret­hod­ne duge is­tra­ge ni FBI ni kongresne is­tra­žne ko­mi­si­je ni­su na­šle ni­ka­kav do­kaz o ume­ša­no­sti Ru­sa sa­mo „do­ka­zu­je“ ko­li­ko su Ru­si pre­pre­de­ni i opa­sni, ali Mjuler traži načina da Trampu dođe glave drugim sredstvima (poreske i finansijske neregularnosti članova njegovog tima, na primer).

Ne­ma do­ka­za da je ma ko iz Tram­po­vog ti­ma ika­da bio ume­šan u ma kakve ile­gal­ne ra­bo­te, ali se u Va­šing­to­nu pu­ko iz­ra­ža­va­nje sum­nje u na­ra­tiv tre­ti­ra kao do­kaz da je skep­tik – po de­fi­ni­ci­ji – ili Pu­ti­nov pla­će­nik i izdajnik, ili na­iv­na bu­da­la, a možda još ponajgore: Trampovac.

Posle nedavne posete američkoj prestonici, mogu samo da konstatujem da at­mos­fe­rom pa­ra­no­id­ne hi­ste­ri­je – koja danas vlada u Vašingtonu – ni­je ni­ka­da mo­gao da se po­hva­li po­koj­ni se­na­tor Džo Ma­kar­ti, inicijator «lova na veštice» 1950-tih. Međutim, Feliks Đer­žin­ski i Andrej Vi­šin­ski bi ta­kvim stanjem bi­li ne­sum­nji­vo po­no­sni.

Fikcija postaje operativna stvarnost, opžbe postaju dokaz krivice. Ludilo je kolektivno, a saučesnici veruju da su moralno superiorni jer poseduju višu istinu.

Ni­čim do­ka­za­no ru­sko ha­ko­va­nje servera De­mo­krat­skog nacional­nog ko­mi­te­ta i Podestinog laptopa je misterija, ali ne i skan­dal.

Pra­vi skan­dal na dru­goj je stra­ni: pitanje ko sve unu­tar vla­de SAD i oko nje ak­tiv­no ra­di na po­ku­ša­ji­ma dis­kre­di­to­va­nja i politič­ke li­kvi­da­ci­je pred­sed­ni­ka SAD?

Oni su istin­ski no­si­o­ci sub­ver­zi­je i raz­grad­nje de­mo­krat­skih in­sti­tu­ci­ja.

Što se konkretno Ru­si­je ti­če, već na kra­ju Tram­po­vog pr­vog me­se­ca na vla­sti pa­ra­no­id­ne od­li­ke jav­nog dis­kur­sa o svim ru­skim pi­ta­nji­ma uve­li­ko su uhva­ti­le ko­re­na. Kor­po­ra­tiv­na me­dij­ska maši­na i nje­ni spon­zo­ri sada su eska­li­ra­li an­ti­ru­sku mr­žnju i strah.

Ni­šta slič­no ni­je vi­đe­no ni u naj­mrač­ni­jim da­ni­ma hlad­nog ra­ta. Ide­o­lo­ška i emo­ci­o­nal­na ru­so­fo­bi­ja li­be­ra­la sa­vr­še­no se spo­ji­la sa ge­o­po­li­tič­ki uslo­vlje­nim ne­pri­ja­telj­stvom pre­ma Ru­si­ji ope­ra­ti­va­ca du­bo­ke dr­ža­ve u oba­ve­štaj­nom i na­ci­o­nal­no-bez­bed­no­snom apa­ra­tu i kon­gre­snom du­o­po­lu. Plod te ne­sve­te ali­jan­se je jedan nad­re­a­li­stič­ki na­ra­tiv do­sto­jan Ge­bel­sa. On u mo­no­lit­nu ce­li­nu spaja na­vod­no ni­čim ne­i­za­zva­nu „ru­sku agre­si­ju“ u Ukra­ji­ni, Pu­ti­no­ve agre­siv­ne na­me­re pre­ma su­se­di­ma duž oba­la Bal­ti­ka, ratne zlo­či­ne u Si­ri­ji, pod­sti­ca­nje po­li­tič­ke de­sta­bi­li­za­ci­je u Za­pad­noj Evro­pi i na Balkanu, gru­bo me­ša­nje u ame­rič­ki „de­mo­krat­ski pro­ces“ i bru­tal­nu re­pre­si­ju – uklju­ču­ju­ći ubi­stva opozici­o­na­ra – kod ku­će.

Is­kon­stru­i­sa­na je sa­vr­še­no fik­tiv­na ru­ska „pret­nja“ ko­ja svaki pokušaj Tram­po­vog dijaloga sa Mo­skvom proglašava za slabost, kapitulaciju i izdaju. Na sceni je zapenušeni front tvrdog od­ba­ci­va­nja svakog de­tan­ta, sa­vez le­vog i de­snog ru­so­fob­nog ta­bo­ra, kon­zer­va­tiv­nog i li­be­ral­nog.

Pritom je u da­na­šnjem Va­šing­to­nu pro­ces kre­i­ra­nja spolj­ne po­li­ti­ke po­stao di­fu­zan više ne­go ika­da u do­sa­da­šnjoj isto­ri­ji na­ci­je. Pri­me­ra ra­di, ju­la 2017. go­di­ne Kon­gres je usvo­jio za­kon o no­vim sank­ci­ja­ma Ru­si­ji i ti­me ogra­ni­čio Tram­pov auto­ri­tet da ih sa­mo­stal­no uki­ne. Ovo je uči­nje­no upr­kos pri­med­ba­ma Be­le ku­će da bi taj za­kon ugro­zio spo­sob­nost iz­vr­šne vla­sti da vo­di spolj­nu po­li­ti­ku shod­no ustav­nim ovla­šće­nji­ma.

U ključ­nom pi­ta­nju od­no­sa sa Ru­si­jom, pred­sed­ni­ku je ta­ko us­kra­će­na mo­guć­nost da de­lu­je kao ra­cional­ni do­no­si­lac od­lu­ka. Nje­go­ve ru­ke su prak­tič­no ve­za­ne.

Ni­šta ma­nji pre­se­dan pred­sta­vlja si­stem­ska ne­us­kla­đe­nost – ko­ja se po­vre­me­no gra­ni­či sa otvo­re­nom ši­zo­fre­ni­jom – a ko­ja vla­da u Tram­po­vom ti­mu. Nje­go­va am­ba­sa­dor­ka u Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma Ni­ki Hej­li otvo­re­no mu pro­tiv­re­či­, iz­ja­vlju­ju­ći npr. „Ne mo­že­mo ve­ro­va­ti Ru­si­ji i ni­ka­da ne bi tre­ba­lo da ve­ru­je­mo Ru­si­ji!“ Ta­ko fra­pant­na ne­us­kla­đe­nost sta­vo­va u gor­njim eše­lo­ni­ma iz­vr­šne vla­sti SAD bu­kval­no je bez pre­se­da­na.

Do­ma­ća ogra­ni­če­nja u vo­đe­nju spolj­ne po­li­ti­ke uvek su pri­sut­na u većoj ili manjoj meri. U Va­šing­to­nu ona su posle samita u Helsinkiju po­sta­la eks­trem­na, bez presedana u savremenoj istoriji međunarodnih odnosa.

„Traj­na dr­ža­va“ SAD vazda je odbacivala legitimnost Trampovog izbora i pokušavala da mu na­me­tne svoj pro­gram – bo­lje re­če­no, kon­ti­nu­i­tet po­sto­je­ćeg pro­gra­ma. Sada sledi aktivni pokušaj promene režima. Prvo ćemo biti svedoci kvazipravnog puča po recepturi skidanja sa vlasti Ričarda Niksona iz leta 1974, pri čemu je specijalni istražitelj Robert Mjuler (dubokodržavni operativac prvog reda) ključni igrač.

Ako taj scenario ne uspe, za očekivati je da će biti primenjen plan B, već viđen u Dalasu 22. novembra 1963.

http://sveosrpskoj.com/komentari/trifkovic-ne-ukloni-li-duboka-drzava-tr…

Check Also

Jeremić: Bojim se da sledi ekonomsko rasulo, inflacija i nestašice!

Predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić izjavio je u Novom danu da je njegov prvi politički …