Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Oružani sukob između naše zemlje i Severno-atlantskog saveza moguć je čak i u bliskoj budućnosti, ako strane odmah ne počnu da traže kompromis. O tome u svom članku u Financial Times-u piše profesor konfliktologije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džordž Mejson (SAD) Denis Sandol (tekst u prilogu). Po njegovom mišljenju, uporno širenje NATO na istok i planovi za uključivanje Gruzije i Ukrajine u blok, dovodi Rusiju u bezizlazan položaj.
Posle okončanja Hladnog rata činilo se da svetski rat više nije moguć. Ali, dok su u Moskvi stalno govorili o našoj miroljubivosti, spoljna politika Zapada nije pretrpela bitne promene. Vojni blok NATO nije raspušten, nego je nastavio da učestvuje u mnogim oružanim konfliktima u svetu. Pošto na planeti nije bilo njemu ravne sile koja bi se tome suprotstavila, Savez je uspeo da faktički prisvoji funkciju svetskog arbitra.
Sada, kad Rusija već više nije onakva kakva je bila 1990-ih godina i kad aktivno brani svoje geopolitičke interese, Zapad čini sve da proširi konfrontacije s našom zemljom. Često i na sopstvenu štetu. Stoga scenario američkog profesora Sandola više ne izgleda kao fantazija.
Ali, da li je naša zemlja spremna za konfrontaciju velikih razmera sa Zapadom, ako ona počne na nivou koji više nije nivo sankcija?
Vodeći ekspert Centra za vojno-politička istraživanja MGIMO (Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose) Mihail Aleksandrov smatra da je verovatnoća velikog rata realno velika, ali da smo mi u stanju da se zaštitimo:
– Profesor Sandol je svakako u pravu: politika NATO je dovela do naglog pogoršanja odnosa između Alijanse i Rusije. Blok je za pravac svog delovanja izabrao opkoljavanje naše zemlje, i sada je stvorena neposredna pretnja za našu bezbednost. Ta tendencija je postala jasna u vreme „cvetne“ revolucije u Gruziji, a sada Zapad pokušava da pod svoju punu kontrolu stavi Ukrajinu.
Faktički, mi već vidimo eskalaciju konflikta. U Ukrajini armija je u ofanzivi, a narodna milicija pokušava da se odupre. U daljem toku događaja moguć je dolazak dobrovoljaca iz Rusije, početak ofanzive na Kijev i zauzimanje prestonice. Zapad povećava svoju pomoć Ukrajini, tako da će Rusija morati da se umeša i da, sada već sa sopstvenim oružanim snagama, izađe na granicu Ukrajine i Pridnestrovlja.
A tada će od NATO zavisiti hoće li se Alijansa umešati ili ne. Ako se umeša, to će biti rat velikih razmera. Samo, NATO nema snaga i resursa za rat sa Rusijom. Armija NATO je, svakako, mnogobrojna, ali ona je razbacana na mnogim tačkama sveta i nije sposobna za vođenje konsolidovanih borbenih dejstava. Osim toga, NATO u Evropi nema dovoljno teške tehnike, municije, a i logistika je slabo razvijena.
Stoga, teoretski, Rusija mirno može da izbije na Balkan, pregazivši Bugarsku i Rumuniju. Moguće je izgraditi savez sa Srbijom i zajedno osvojiti Kosovo i Crnu Goru. Faktički, mi bi tako zatvorili NATO u polukrug. Dakle, imamo dobre mogućnosti.
Naravno, NATO se može dodatno naoružati, skupiti vojsku. Ali ni mi nećemo sedeti skrštenih ruku. Sprovešćemo delimičnu mobilizaciju, prebaciti vojsku sa Urala, gde imamo velike rezerve oružja. Uzgred , NATO to nema, oni su uništili sve rezerve. Mi na Uralu imamo 10 hiljada tenkova, i potrebno je nekoliko meseci da bi se oni doveli u stanje borbene gotovosti. Mi imamo i mobilizacionu rezervu, a NATO nema. Oni mogu da izgrade milionsku armiju, a mi prilično brzo možemo da stavimo pod borbenu gotovost armiju od dva-tri miliona vojnika.
Najverovatnije je da će taktičko nuklearno oružje biti upotrebljeno. NATO ima premoć u avijaciji, i zbog toga će naš zadatak biti da brzo uništimo njihove aerodrome. Za to će biti potrebno da se iskoristi taktičko nuklearno oružje, posebno, krilate rakete. Mi nemamo dovoljan broj raketa srednjeg dometa, ali imamo rakete na avionima, brodovima i podmornicama, sposobne da pogode bilo koju tačku u Evropi.
Posle togo će početi rat iscrpljivanja sličan Prvom svetskom ratu. Elektronski sistemi će biti izbačeni iz stroja, a bez njih neće biti moguća upotreba NATO oružja visoke preciznosti, a Alijansa i nema mnogo takvog oružja. NATO će morati da ratuje običnim naoružanjem, a na Zapadu njime slabo umeju da ratuju.
Tako da nije fakat da će pobeda biti na strani Zapada. Mislim da NATO generali to razumeju i u poslednje vreme nastoje da se ne hvališu svojom moći.
«SP»: – Zar NATO ne zatvara obruč oko Rusije i bez te dovoljne moći?
– Sada se prednost daje poluratnim metodama, kombinacijama političkog nasilja sa akcijama diverzantskih grupa. U suštini, veliki rat nije potreban NATO. On može zatrebati nama, ako zaključimo da ne uspevamo da se izborimo sa situacijom. Mi ćemo jednostavno morati da odgovaramo asimetrično. Ali strategija NATO je da političkim i poluratnim metodima osvoji postsovjetski prostor, kao što se to sada događa na Ukrajini. Zatim će početi da destabilizuju situaciju na Severnom Kavkazu, u Povoložju, da blokiraju naše trgovačke puteve i isporuke energije. To jest, NATO računa na iscrpljujći konflikt, koji će dovoditi do postepenog slabljenja Rusije, otcepljenja njenih teritorija od nje i, na kraju krajeva, do nestanka zemlje.
Ali mi smo taj plan srušili na Ukrajini, prešavši na aktivno delovanje. Nažalost, mi nismo izbili na granice bivšeg SSSR. Da jesmo, u NATO bi sada razmišljali ne o osvajanju post-sovjetskog prostora, već o sopstvenoj odbrani, izgradnji bastiona u Istočnoj Evropi za slučaj naše invazije.
Zapad protiv nas vodi neobjavljeni rat, a naše rukovodstvo želi da izgleda kao dobrica pa govori o nekakvom partnerstvu.
«SP»: – Proizilazi da uspeh planova Zapada leži u našoj neodlučnosti.
– Potpuno tačno. Trebalo je 2008. godine demonstrativno slomiti Gruziju, izvesti Saakašvilija pred sud, postaviti tamo prorusku vlast. Tada se Zapad ne bi usudio da se umeša na Ukrajini. Ali svi su videli našu neodlučnost, kad smo se ograničili na Abhaziju i Južnu Osetiju. Zato su i organizovali prevrat na Ukrajini, i opet mi opet vodimo «dugu igru». Neki računaju na raskol između Evrope i SAD.
A to su pokušavali da naprave još i Staljin i Hruščov, a Gorbačov je pokušavao da manevriše sa Nemačkim. Ne treba sada po deseti put da nagazimo na iste grablje. Takvom taktikom se iscrpljuju resursi, umesto da se pređe u odlučnu akciju.
Iako bi mi sada mogli da napravimo probleme Amerikancima na Bliskom Istoku, oko Saudijske Arabije. I cene nafte bi opet skočile.
Dok je Janukovič bio zakoniti predsednik, ukrajinska armija nije branila režim u Kijevu. Mi smo tada mogli da uspostavimo na Ukrajini prorusku vlast, ali smo propustili priliku.
«SP»: – Na Zapadu govore da privreda Rusije predstavlja svega – 2,5% svetskog BDP i da se, ako postoji takva želja, naša zemlja može vrlo brzo da se slomi samo ekonomskim merama.
– To prosto zvuči smešno! Rusija kontroliše veći deo svetskih resursa, ima ogromnu teritoriju, najveći nuklearni potencjial. Ako bi postojala takva želja, mogli bismo da uništimo i Evropu i SAD. Staljin nije imao takve mogućnosti, a mi ih imamo.
Što se tiče same ekonomije, udeo Zapada u svetskoj ekonomiji se postojano smanjuje i sada se kreće oko jedne trećine. To znači da bi se moglo živeti i bez Zapada. U svoje vreme Sovjetski Savez je imao punovredne trgovačke odnose samo sa Avganistanom i Iranom, pa je uspeo da opstane. Sada su nam partneri Kina, Indija i mnoge druge zemlje. Zapadu je ostala poslednja poluga delovanja na ostale države – kontrola nad finansijama. Ali već govore o međusobnim plaćanjima u nacionalnim valutama u okviru BRIKS.
«SP»: – Pri vojnoj konfrontaciji važan je stav stanovnika, njihova spremnost da nešto žrtvuju.
– Kada je Putin uspeo da povrati Krim, imao je neverovatnu podršku. Takav nivo poverenja uživao je, možda, samo Aleksandar Prvi kada je osvojio Pariz, ili Staljin kada je osvojen Berlin. Ali, kasnije je taj dinamizam izgubljen, nema vidljivih uspeha na međunarodnoj sceni, rublja pada, privreda slabi. A to iritira. Kada bismo osvojili celu Ukrajinu, onda bi narod bar znao zbog čega trpi. Osim toga, u oblastima Novorusije se nalazi ogroman industrijski potencijal i izvanredno plodno zemljište.
Drugi problem su – predstavnici «pete kolone». Evo u Moskvi uvode naplaćivanje parkiranja, objedinjuju škole i bolnice. Takva politika razdražuje građane.
«SP»: – A da li je zapadno društvo spremno da ratuje sa Rusijom?
– Male države Istočne Evrope neće ratovati. Ratovaće Nemci i Anglosaksonci, i možda im se pridruže Francuzi. Tu su još i mrzitelji Rusije kao što su Poljska i pribaltičke zemlje. Nažalost, pristalice Rusije na zapadu nemaju nikakv uticaj. I u nacističkoj Nemačkoj je postojao pokret otpora, ali nije on tamo vedrio i oblačio. Sve elite su potčinjene «vašingtonskom obkomu» (1).
«SP»: – da li će konfrontacija Rusije i NATO postati katalizator za konflikte u drugim delovima planete?
– Svakako. Čim počne rat u Evropi, Kina će iskoristiti priliku i zauzeti Tajvan. Severna Koreja će napasti Južnu Koreju s ciljem ujedinjenja zemlje. Iran će sigurno napasti Saudijsku Arabiju. Nastaće jedinstvena situacija u kojoj će svi resursi Zapada biti koncentrisani u Evropi, i on neće imati mogućnost da utiče na situaciju u drugim regionima sveta. Dakle, nastaće pravi haos.
Po mišljenju potpredsednika Akademije za geopolitičske probleme, Konstantina Sokolova, rat između Rusije i NATO je već počeo, samo što se odvija u neobičnoj formi:
– Po mom sudu, nastojanje Zapada da udari na Rusiji postalo je očigledno. U pitanju je samo karakter rata. To je oblik rata opisan u koncepciji nacionalne bebednosti SAD. Radi se o «svetskom građanskom ratu».
Mi smo sada svedoci slabljenja rublje, kraha malog i srednjeg biznisa u Rusiji, pada cena nafte. Faktički, borbena dejstva su već počela. Prosto, neće biti međusobnog objavljivanja rata, neće biti linije fronta.
Za građanski rat su karakteristične različite grupacije koje ratuju međusobno. Neće biti očiglednog spoljašnjeg protivnika, nego će se videti opozicija koja ratuje sa vlastima. To je jednostavno drugačija tehnologija rata.
«SP»: – Rat podrazumeva uzajamne napade. Hoće li Rusija uspeti da uzvrati Zapadu?
– Ja govorim o «svetskom građanskom ratu», a u njemu se neće sukobljavati Rusija i Zapad, nego različite svetske socijalne grupe. Recimo, da li su u Rusiji oligarsi patrioti naše zemlje? Ne, oni su predstavnici sile koja napada Rusiju, ruši njenu privredu.
Postoje narodi, a postoje i štićenici svetskih finansijskih grupa. Treba misliti u tim kategorijama. Nova taktika je – uspostavljanje vlasti koja uništava stanovništvo pomoću društvenih reformi.
«SP»: – Da li Rusija može da se zaštiti?
– Naravno, narod mora da se brani. Pre svega, treba da se zaštitimo na duhovnom, moralnom nivou. Treba da se suprotstavimo uticajima koji nam dolaze sa Zapada, da čuvamo tradicionalne vrednosti. Sada na svetu postoji Rusija sa svojim vrednostima kolektivizma, i postoji vlast «zlatnog teleta» koja nas napada.
«SP»: – Ali biće i oružanih sukoba.
– Svakako, biće. Ali to će biti sukobi nedržavnih formacija. Evo upravo sada svi raspravljaju o tome kako se boriti protiv «Islamske države». A da li je pri tome neka zemlja objavila rat nekoj drugoj? Ne, jer se ne bore one između sebe. Ljudi se okupljaju po pripadnosti religioznoj ili socijalnoj ideji, a ne državi, i upravo to i jeste oberležje građanskog rata.
«SP»: – Da li mi preduzimamo nekakve napore da nas ne bi porazili u globalnoj konfrontaciji?
– Sada spašavaju vojno-industrijski kompleks. Ali, sistem obezbeđenja nacionalne bezbednosti je daleko složeniji. Neophodan je sistemski pristup, kojeg, na žalost, za sad nema.
«SP»: – Da li je moguć «vreli» sukob na teritoriji Rusije?
– Naši protivnici su u septembru demonstrirali svoju snagu. Kada je većina javnosti podržala rusku politiku u Krimu i Ukrajini, u Moskvi su izašli ljudi pod liberalnim sloganima. To je bio trening. Naši neprijatelji mogu u Moskvi napraviti i «majdan» i druge nerede.
Ali problem je u tome što vlast sama izaziva nezadovoljstvo. Eto, mene su naterali da sklonim kola iz dvorišta, uvode plaćanje parkiranja, uklonili su sve male prodavnice – u velikim trgovinama je sve postalo skuplje. Faktički, mene teraju iz moje zgrade, dovode me «u sklad sa standardima». A sad još dolazi masovno otpuštanje iz malih i srednjih preduzeća. Ljudima neće preostati ništa drugo nego da idu na mitinge.
«SP»: – Ima li šansi da javno mnjenje na Zapadu ne podrži rat protiv nas?
– Svakom je Bugarinu, bez obzira na stepen kvalifikacija, jasno da je rukovodstvo Bugarske u vezi sa «Južnim tokom» donosilo odluke koje nisu bile u nacionalnom interesu. Već se vidi da su elite u Evropi – predstavnici svetskih oligarhijskih struktura i da na kontinentu nije ostalo ništa od vlasti naroda.
Moramo shvatiti da naš protivnik nije običan Amerikanac ili Englez, već su to vlasnici finansijskog kapitala. Oni su rešili da međusobno zavade narode. Svetska oligarhija ne treba da misli da je ona bezbedna. Eto šta treba da shvate žitelji Rusije i Zapada.
(Webtribune.rs)
